МЕЂУ ИЗМЕЂУ

ЈУПИТЕРОВИ ГРОМОВИ И МУЊЕ

Пражњење на северу (НАСА)

Док се на Земљи знатно више стварају у подручју око екватора, на највећој планети Сунчевог система ситуација је обратна: поменуте појаве карактеристичне суза полове.

Олује праћене муњама на Јупитеру су много чешће и много сличније онима на Земљи него што се то раније мислило. Јупитер је највећа планета Сунчевог система и пета је по реду од Сунца. Појава муња, односно нагло пражњење атмосферског наелектрисања у олујним облацима, на Јупитеру је откривена пре четрдесетак година. Наелектрисање ствара широки распон радијских фреквенција, а летелица „Војаџер 1” је још давне 1979. године открила звучне таласе врло ниске фреквенције, карактеристичне за муње.

Невероватни звуци Јупитера, које је „Војаџер 1” снимио били су први доказ да у атмосфери те велика планета настају муње. Касније су камере на свемирској летелици „Галилео”, летелица „Касини” лансирана са циљем истраживања Сатурна и друге мисије потврдиле појаву муња на Јупитеру у облику светлосних бљесака.

„С обзиром на знатно велике разлике у атмосферама Јупитера и Земље, сличности у  муњама и грмљавини су прилично запањујуће”.

Најновије истраживање, засновано на подацима које је прикупила летелица „Џуно”, открило је 1.600 појава муње, односно 10 пута више него што их је раније забележио „Војаџер 1”. „Муње на Јупитеру могу да буду честе, баш као и ове на Земљи”, изјавила је шефица истраживачког тима Ивана Колмашова, научница са Академије наука Чешке Републике. „С обзиром на знатно велике разлике у атмосферама Јупитера и Земље, сличности у муњама и грмљавини су прилично запањујуће”, додао је коаутор студије Вилијам Курт са Универзитета у Ајови, у САД.

„Војаџер 1” (Вкипедија)

НАСА у свом саопштењу истиче да до оваквих података у ранијим мисијама њени научници нису могли ни да дођу, јер ова летелица пролази ближе Јупитеру него било која друга до сада. Самим тим, јачина сигнала које планета емитује је 1.000 пута јача. Наравно, ту је и значајан технолошки напредак у прецизности мерних инструмената, па су успешно забележени чак и слабији сигнали у какофонији звучних таласа који се стварају на Јупитеру.

На половима Јупитера, код којих нема те
топлоте у горњем делу атмосфере, нема
ни стабилности у атмосфери, па се гасови
више температуре дижу из Јупитерове
унутрашњости и тако стварају
састојке за појаву муња.

Постоји, међутим, и једна велика разлика. Док се на Земљи муње знатно више стварају у подручју око екватора, код Јупитера је ситуација обрнута. Код Јупитера је таква активност карактеристична за полове планета. Разлог томе је што Земља добија много више топлоте од Сунчевог зрачења, које је најснажније око екватора. Јупитер је пет пута удаљенији од Сунца, па зато добија и пет пута мање Сунчеве светлости од Земље.

Ипак, и Јупитер добија нешто Сунчеве топлоте, која као и код Земље загрева део око екватора. Управо та топлота ствара стабилност у горњем делу атмосфере и онемогућава пораст топлог ваздуха из унутрашњости. На половима Јупитера, код којих нема те топлоте у горњем делу атмосфере, нема ни стабилности у атмосфери, па се гасови више температуре дижу из Јупитерове унутрашњости и тако стварају састојке за појаву муња.

„Ова открића су важна јер ће нам помоћи да боље разумемо састав, циркулацију и токове енергије на Јупитеру”, рекао је Шанон Браун из НАСА. Међутим, сада их мучи друго питање. „Иако су појаве муње забележене на оба пола, тек треба да откријемо зашто се муње знатно чешће појављују на северном полу Јупитера”, закључио је он.

(Извор Спутњик)

 

О аутору

Vladan Milenkovic

Оставите коментар