СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

МНОШТВО СВЕТОВА

1. Атанасије Стојковић (Википедија)

Атанасије Стојковић (Википедија)

У овој књизи Атанасије Стојковић се није искључиво бавио физиком већ је дотакао и многе ине природне науке, међу којима је и астрономија – па би се могло рећи да је „Фисика” и прва књига из астрономије у нас. У вези са тим није се могла заобићи увек актуелна тема о могућности да нисмо сами међу звездама.


Бранко Симоновић Звездар

… Макар Месец био само хрпа камења, ја
бих се пре одлучио за то да га његови
становници грицкају него да их уопште нема.
(Бернар Л’ Бовије д’ Фонтенел)

Свест о постојању иних настањених светова мимо нашег је свакако старија од античких мислилилаца за које знамо да су ову могућност заступали. У начелу разматра се неколико настањивих области поред Земље; то су: планете – пре свега Месец, али и Сунце као и ине за оно време познате планете, као и планете около иних звезда. Када је реч о планетама ниједно небеско тело није привлачило толику пажњу античких мислилаца, али и каснијих, као Месец. Идеју о настањеном Месецу подржавали су многи, попут: Анаксагоре, Ксенофонта, питагорејаца, Плутарха, Лукијана… – било као извесну ствар, било као оквир за сатиру и слично.

У начелу треба разликовати два приступа овој теми. Један је спекулативни, који тежи да рационализује могућност постојања живота изван Земље, било теолошким путем или путем науке, ослањајући се притом на актуелна научна достигнућа. Други приступ подразумева чисту фантазију која може бити више или мање научна, али без претензија да дело представи другачије него као вежбу духа или као разоноду.

„Фисика” је за своје време била веома
значајно дело. Написана на српском (тј. славеносерпском),
више песничким него научним језиком, била је радо прихваћена
– на шта указује и, за оне прилике, велики
број пренумераната (719 који су наручили укупно 1.178 примерака књиге!).

После антике и наступања хришћанства, учење о једном првом човеку, створеног од Бога у Едену, противи се идеју мноштва светова. Зато ће са хришћанском ером ова тема бити запостављена, али и однос према њој ће се променити. Тим пре што ће у складу с том догмом и Земља заузети посебно место у васиони. Након утемељења хришћанства и суноврата западне цивилизације у догматски мрак нове религије, замире и слободна мисао о иним световима. Сваки покушај интерпретације Света изван строго постављених начела „Светог писма” бива лишен успеха, а они који би се усудили да им пркосе бивали су суочени са Страшним судом и најчешће с још страшнијом судбом. Уследили су векови присилног и безплодног једноумља. Понеки су, ипак, успевали да протуре своје „јеретичке” ставове најчешће умотане у уводне поздраве папи или иним црквеним великодостојницима настојећи да их увере у безазленост написаног тј. да их представе као хипотетичко виђење ствари. У сваком случају, мисао о томе да у васиони постоји још настањених светова није нестала, иако је била спутана.

Европа је многе векове изгубила утамничена у идеолошким тамницама. После тога, док је Западана Европа увелико ширила своја ренесансна крила и слободно летела пут препорода, дотле је Источна Европа, пре свега Балкан, па самим тим и Србија, чамила у мраку Отоманског царства борећи се за опстанак. У таквим околностима, када се водило рачуна о томе како преживети, није било могућности за озбиљнија духовна прегнућа и просвећеност – Србија је на свој препород чекала готово до 20. века. За разлику од матице, која ће се још дуго након ослобођења опорављати од ропства, Срби у расејању су имали могућности да приме просветитељски утицај како Запада тако и Русије – која је оставила снажан отисак на Србију у сваком погледу, како у прошлости тако и у потоњим временима.

Насловница књиге

У таквим приликама стасали су многи учени људи међу којима је и Румљанин Атанасије Стојковић (1773-1832), писац прве физике на српском језику – објављена je у три тома: први 1801, други 1802. и трећи 1803. године, а како сâм Стојковић указује у Уводу прве књиге: „Господин Доситеј Обрадович открио [је] у поучителних своих баснах желаније своје, да би се каковиј Сербин нашао, кој би Фисику на својему језику за род свој издао. Ја се веома радујем, да је на мене жребије пало исполнити желаније славнаго оваго мужа…”

„Фисика” је за своје време била веома значајно дело. Написана на српском (тј. славеносерпском), више песничким него научним језиком, била је радо прихваћена – на шта указује и, за оне прилике, велики број пренумераната (719 који су наручили укупно 1.178 примерака књиге!). У овој књизи Стојковић се није искључиво бавио физиком већ је дотакао и многе ине природне науке, међу којима је и астрономија – па би се могло рећи да је „Фисика” и прва књига из астрономије у нас. У вези са тим није се могла заобићи увек актуелна тема о могућности да нисмо сами међу звездама.

Стојковић о томе врло живо говори: „Ако су дакле – као што сад већ нико не сумња – непокретне звезде сама Сунца, то су оне зато створене, да би другим небеским телима која су сопственог светла лишена, светлост и топлоту предавала. Бог премудри ништа без промишљања створио није. Нико дакле сумњати не може, да около сваке оне звезде, планете и комете окрећу се, као што се около нашег Сунца крећу. Будући да ипак свако Сунце с планетама својим цели свет чини, дакле толико ће бити светова, колико [се] непокретних звезда на небу налази. На планетама које се около нашег Сунца крећу – каква је и наша Земља – живе жива и разумна створења; дакле и на свим планетама – које се около милион милиона оних звезда окрећу – живота бити мора.” 1

У једној од наредних глава: Планете јесу нашој земљи сличне, Стојковић наводи особености познатих планета наводећи притом тада важеће ставове у вези са њима: па говори о Венерином рељефу, присуству воде на Месецу и иним планетама и присуству атмосфере около њих; потом следе спекулације о постојању живота на иним планетама: „… Из свега тога јасно јесте, да планете са Земљом нашом велике сличности имају. Пошто дакле Земљу нашу учена и неука створења настањују: сумњати није, да и остале планете разумна створења на себи немају. Онај који би ово одрицао, био би сличан онаквом човеку, који далеко од себе градове и села види, но не верује, да тамо становника има; зато што их он није видео.” 2

Фонтенел (Википедија)

Сличан пример навео је и Фонтенел 1686. године у свом „Разговору о мноштву светова”: „Предпоставимо да између Париза и Сен-Денија никада нису успостављене везе, и да се неки грађанин Париза, који никада није изашао из града, нађе на торњевима Богородичине цркве и угледа Сен-Дени из далека. Запитамо ли га да ли је Сен-Дени настањен као и Париз, он ће нам смело рећи да није; јер, казаће, ја добро видим становнике Париза, али не видим становнике Сен-Денија и никада за њих нисам чуо.” 3

Занимљиво је да Стојковић, попут
многих пре њега, има плуралистички
поглед на свет, што недвосмислено
показује писањем о мноштву светова,
али притом веома снажно и упадљиво
слави Бога, при чему се држи уверења да
Он није само на Земљи створио живот,
чиме је озбиљно одступио од основних
начела религије којој је припадао.

Атанасије Стојковић у свом надахнутом лепоказу читаоцу открива слику света како је изгледала у годинама када је стварао. Притом се очигледно ослања на изворе који су му били доступни (пре свега немачких аутора). Међу тим наводима има и много заблуда, које ће бити решене у каснијим временима, али и оних које су и за време његовог живота и у времену када је стварао сматране спекулативним и превазиђеним, односно оних којима је оспорена исправност. Тако се Стојковић поводи за једним виђењем по коме Сунце није ужарено и природу његовог сјаја поистовећује са нетермалним сијањем свитаца, труле рибе и слично. (Ипак, погледај нпр. ниже у преводу §69. под *, 7р.↓). На тај начин могао је да предпостави живот и на самом Сунцу (о чему су у повести и неки ини спекулисали, попут Хершела). Па пошто изложи своје виђење о природи Сунца даље каже: „Ако ми Сунце дакле с таквим очима расуђивати [посматрати] почнемо, колико милиона бића у њему не живе? Какви красни нама никада видљиви предмети не морају тамо бити?…” 4

Ломоносов (Википедија)

Занимљиво је да Стојковић, попут многих пре њега, има плуралистички поглед на свет, што недвосмислено показује писањем о мноштву светова, али притом веома снажно и упадљиво слави Бога, при чему се држи уверења да Он није само на Земљи створио живот, чиме је озбиљно одступио од основних начела религије којој је припадао. Стојковић због тога, по свој прилици, није био критикован од Цркве – у осталом, међу пренумерантима на „Фисику” је и велики број црквених великодостојника. Однос цркве према питањима везаним за мноштво светова није увек био исти. Од када је изгубила своју цензорску моћ могло се слободније писати о свему оном што је пре тога сматрано неподобним. Што се питања мноштва светова тиче било је и оних који су у својим схватањима били атеисти, али пре свега оних који су својом егзегезом нудили својеврсну ревизију „Светог писма” наметајући један слободнији поглед на свет што је било у складу са растом знања о њему самом. Међу њима је био и Ломоносов (Mихайл Васйльевич Ломоносов 1711-65) који се у свом чувеном раду „Појава Венере на Сунцу” из 1761. године поред свега оног што се односи на сам прелаз и закључака о атмосфери около Венере, упушта и у извесну теолошку расправу. Ломоносов такође сматра да би на Венери могао постојати живот: „… Говорећи овде о великој атмосфери около поменуте планете [Венере], кажем то: помислити је могуће, да у њој … се пара уздиже, згушњава се у облаке, падају кише, теку потоци, сабирају се у реке, реке утичу у мора; расту свуда разне биљке; њих пасу животиње…” 5

Такође се пита: „Неки питају, да ли ’де на планетама живе нама слични људи, те какве [су] они вере? Проповедано ли им је Еванђеље? Крштени ли [су] они у веру Христову?…” 5

Због оваквих размишљања, али и иних која се тичу односа науке и религије, свети Синод Руске православне цркве 1757. године предлаже царици да донесе указ против оваквих иступања: „… да [не]би нико никако ништа писао и штампао како о мноштву светова, тако и о свему другом, вери светој противно и с честитим моралом несагласно, под жестоком за преступ казном…” 6

Поред горе цитираних извода из „Фисике”, Стојковић је у првој књизи посветио и једну целу главу теми мноштва светова.

§ 69.

И. Мноштво светова. 7

Ми смо видели, да све оне непокретне звезде ништа ино нису но сунца, около којих планете вечно кретање своје врше. Ако је то тако, ако оне планете опет за себе своје пратиоце имају, то они сви разумним и ученим телима настањени морају бити. На чему би они иначе ствотрени били? Безбројно мноштво звезда на све стране, од којих ми само најмањи део видимо, нису ништа ино но светови над световима, сунца над сунцима. Ова сунца имају около себе планете, којима она светлост, и топлоту(*) саопштавају, и које ми због великог њиховог одстојања видети не можемо. Нисмо ли дакле дужни веровати, да ове своју сопствену вегетацију, и своје сопствене житеље имају? Човечански дух уморио се пре него ли је о овом предмету мислити почео. Он тражи у оном океану звезда Земљу, и види, да она у окриљу целог стварања ишчезава: он види, да се Земља тако пред целим светом губи, као што се зрно песка при великој гори изгуби.

Колико би ми нових ствари нашли,
када би ми као на океану по овом
бесконачном простору од једног света
до другог пливати могли? Ту би ми
нашли, може бити, животиње с телом,
животиње без тела нашем слична:
животиње са једним и животиње са
100 чула. Ту би се изчешљањем нашим
истерале представе, о којим ми сад ни
појам имати не можемо. Какви језици,
какве науке и просвећења царују тамо?

Каква бића не живе на толико милиона светова! На Земљи нашој нема два зрна песка, нема две травчице, које би једна другој сасвим једнаке биле. Две сасвим сличне и једнаке животиње, два сасвим једнака човека није ни тражити: тога на Земљи нема. Шта дакле треба закључити за оне безбројне светове? Може бити, оваквих животиња, овакве вегетације, овај поредак и степен ствари ни на једном – [од] ових светова – не налази се као на Земљи. Свака дакле она светска лопта имаће сопствени свој положај, посебне своје законе посебна бића. Ни у једном свету неће се, може бити, оно наћи, што се у другом налази. Свуда ће бити безмерна различи-тост. Свуда своја сопственост. Не могу ли на каквом од ових светова учена створења од нас савршенија бити? Неће ли се какав свет наћи, у коме последњи створ мудрошћу својом нашег Њутна превазилази? Какве не морају различитости у телу, какве у духи бити?

Колико би ми нових ствари нашли, када би ми као на океану по овом бесконачном простору од једног света до другог пливати могли? Ту би ми нашли, може бити, животиње с телом, животиње без тела нашем слична: животиње са једним и животиње са 100 чула. Ту би се изчешљањем нашим истерале представе, о којим ми сад ни појам имати не можемо. Какви језици, какве науке и просвећења царују тамо?

Пре него ли је Творац силном речју својом – створих човека – овога створио, није ли већ створења било по оним световима, који су силу и премудрост његову славили? Многи су од оних светова, може бити, дотле сврху творца испунили, многи највеће промене претрпели. Једни су вечно нестали и у бесконачност расули се, из очију ишчезнули: други су новији на њихово место сложили се и видљиви постали! Сачинитељ делује непрестано. Он нове светове гради, нова створења у живот уводи, и њима законе даје, да судбином живота наслађују се, да њега проповедају. На којем ће од ових безбројних светова оно свето правосуђа Божијег поље бити, на коме ће сви смртни около оца вечног и сачинитеља својега сакупити се? на којем ће они по делу свом награду примити?

Извори:

1 Аθанасїй Стойковичъ, Фυсϊка, 1801., књ.1., §33., стр. 87-88

§33. Непокретне звезде јесу Сунца.

2 Исто: §45., стр.113 – 15р↑

§45. Планете јесу нашој земљи сличне.

3 Fontenel, O mnoštvu svetova, PAIDEIA, Beograd, 1997.

Drugo veče: O tome da je Mesec nastanjena zemlja; стр. 30, 7р↓

4 Аθанасїй Стойковичъ, Фυсϊка, 1801., књ.1., §40., стр. 106

§40. Тела у Сунцу.

5 Mихайл Васйльевич Ломоносов, Явленїе Венеры на Солнце, 1761

6 Б.Н. Меншуткин, М.В. Ломоносов; стр. 202, 5р↓ (руски)

7 Аθанасїй Стойковичъ, Фυсϊка, 1801. књ.1., §69., стр. 157-160

§69. И. Мноштво светова.

(Овај приказ је сажетак веће студије која се бави темом мноштва светова, а она у себи обухвата и малу хрестоматију изабраних написа од времена антике до краја 18. века. Овде је приказан, прилагођен, други део те студије која осветљава ову тему код наших раних писаца, пре свега (овде искључиво) код Атанасија Стојковића, чија биографија и појединсти из стваралачког рада су изостали. Сама студија о којој је реч је огледна, и као таква је претеча значајно већем подухвату којим би требало да се ова тема у потпуности обради и прикаже).

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар