МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

ОТКУД АНТАРКТИК БЕЗ ЛЕДА

Пири Реис (Википедија)

Бројни научници, углавном поштоваоци лика и дела Мухидина Пирија, већ годинама доказују невероватно прецизно подударање сачуваног парчета прве мапе с нашим актуелним знањем географије, али још се нису у потпуности усагласили око неочекиваног преласка јужноамеричког копна, у одједном свима лако препознатљив антарктички предео.

miodrag-ivanisevic

Миодраг Иванишевић

Kо је бар једном посетио неку интернет страницу о највећим светским мистеријама, морао се срести с Мапом Пирија Реиса, „мистериозним артефактом” с почетка шеснаестог века, и прочитати неке основне податке о њој, и о самом аутору. У књизи „Мистерије и како их се решити”, приликом набрајања свих могућих и немогућих мистерија, и не само по мени логичног покушаја њихове поделе на мистериозна места, појаве и предмете, поменуо сам Светог Брендана и картографа Пирија Реиса. Сада следи објашњење, онима које то занима, како су ирски светац и турски пират постали повезани за сва времена, и то на крајње невероватан начин, наравно, јер ништа друго не бисте ни очекивали у књизи о мистеријама.

Наиме, на правим чудом сачуваном доњем левом делу величанствене Прве мапе света, коју је храбри поморац, гусар и адмирал Пири Реис (1465-1553) направио у Галипољу далеке 1513. године, нашао је своје место и један ирски светац. Доћи ћемо и до њега, и видети откуда он ту, али пођемо ли редом, азбучним или абецедним, свеједно, прво дође А – адмирал.

Пуно име чувеног картографа гласило је Хаџи Мухидин Пири ибн Хаџи Мехмед, односно Мухидин Пири, син Мехмедов. На више места се може наћи и име Хаџи Ахмед Мухидин Пири, али очито је реч о истом човеку, јер се остали подаци слажу. Хаџи је префикс који се заслужује обављањем хаџилука, односно ходочашћа, а носили су га и отац и син, док је реис звање у рангу врховног заповедника, или поглавара – у овом случају реч је о адмиралу. То му је, временом, постало саставни део имена, баш као и његовом стрицу Kемалу Реису – познатом гусару, и адмиралу, који је био веома цењен морепловац, и као такав имао неограничен приступ архиву у царској палати Топкапи, у Истанбулу. Некада би тамо повео братанца…

Пред нама је много невероватних детаља,
а Пири је на мапи исписао и двадесет девет
коментара на турском, и један на арапском
језику, а неки од њих, по мишљењу млађих,
слободоумнијих научника, лако се могу
показати као тачни, попут оног записа
о врелим изворима у срцу Антарктика.

Сам Пири Реис је објаснио да се приликом цртања мапе света користио са чак двадесет старих мапа. Дошао је, некако, до осам мапа из времена Александра Македонског, највероватније део плена из александријске библиотеке, а користио је и стару, арапску мапу Индије, те четири португалске мапе Индијског океана и Kине. Признао је и да се приликом цртања обале Централне Америке послужио мапом добијеном на поклон од свог стрица, а коју је овај пронашао код једног морнара, приликом детаљног претреса комплетних посада, са управо заробљених седам шпанских бродова (!). Ту мапу је, наводно, направио сам Kристифор Kолумбо!

Пред нама је много невероватних детаља, а Пири је на мапи исписао и двадесет девет коментара на турском, и један на арапском језику, а неки од њих, по мишљењу млађих, слободоумнијих научника, лако се могу показати као тачни, попут оног записа о врелим изворима у срцу Антарктика. Лепа вест је, за нас који се с арапским писмом не сналазимо баш најбоље, да се сви преводи лако могу наћи на интернету. Нека острва с Пиријеве мапе више се не виде, али она су још ту, мада се тренутно скривају под водом (?). Неколико острваца смо, захваљујући тој мапи, поново открили, а најновија истраживања показују да је она много прецизнија него што смо мислили.

Постоји много теорија о томе како је
настала Пиријева мапа, а ту и тамо неко
помене и ванземаљце, њихову недостижну
технологију, и могућност термовизијског
скенирање с великих удаљености,
односно детаљно мапирање наше планете
из њима познатих разлога.

Сматра се да је то најстарија сачувана мапа на којој су верно приказане источне обале Јужне и Централне Америке, Португалија, Шпанија, те део западне обале Африке и Антарктик. Да, да, добро сте прочитали – Антарктик! Неки научници тврде да је на мапи лако препознатљив антарктички предео познат као Земља краљице Мод, који и данас овако изгледа испод 4.000 метара дебелог леда старог око 6.000 година. Антарктик је откривен тек 1819. године, 300 година пошто га је Пири „описао”!

Постоји много теорија о томе како је настала Пиријева мапа, а ту и тамо неко помене и ванземаљце, њихову недостижну технологију, и могућност термовизијског скенирање с великих удаљености, односно детаљно мапирање наше планете из њима познатих разлога. Не бих улазио у причу за коју немам довољно поузданих елемената, већ само наводим да су, по неким заљубљеницима у све актуелнију теорију о „древним астронаутима”, посетиоци из свемира, најблаже речено, бар делимично, коаутори мистериозне мапе о којој ће се још дуго водити полемика.

Свети Брендан (484-577), један од првих ирских светаца, познат још и као Морепловац, Путник или Храбри, нашао се на првој мапи света захваљујући занимљивој причи, коју је Пири од некога чуо, а идеално му се уклапала у опис Атлантског океана. На илустрацији, при самом врху, скоро па у средини, видимо „двојицу са чамца” како ложе ватру на „великој риби”, а запис изнад ње нам говори да је некад давно ирски свештеник, и будући светац, пловио преко „седам мора” и ширио веру. Једног дана искрцао се, с делом посаде, на пусто острво, не слутећи да су се, у ствари, попели на огромну рибу. Чим су запалили ватру та риба је заронила. Велике рибе су, као што и претпостављате, китови који живе у Атлантику.

Једрењак и чамац су нацртани у идеалној размери с „великом рибом”, која ми, искрено речено, највише личи на бранцина, а чисто сумњам да је Пири негде могао видети кита. Људи нису пропорционално урађени, али то није толико ни важно – на цртежу се јасно види да је посада остала на броду, а да се свештеник с капетаном искрцао на „острво”.

 

Овако је изгледала основна мрежа за портолан, мапу првенствено намењену лучким навигаторима, насталу као помагало за пловидбу по малим акваторијима. Појавили су се у Италији, у 13. веку, а реч портолано нам говори да је то, у почетку, био водич за сигурнији улазак и излазак из луке (итал. порто), коју је представљало само средиште мапе. Свака већа лука, у то време, имала је свој портолан. Јасно детерминисане четири основне стране света, с помоћним смеровима, који су водили до шеснаест нових одредишта, у суштини су и „ружа ветрова”, са средиштем смештеним у саму луку, мада је исправније рећи да је лука била смештена у средиште, па су захваљујући стеченом искуству, и саветима других добронамерних капетана, власници портолана у њих редовно уносили све важније податке – не само о најповољнијим ветровима за упловљавање у ту луку, већ и за што безбедније испловљавање из ње. Уцртавали би подводно стење и записивали дубину газа, али су знали и да негде са стране запишу какво је домаће вино, где се најбоље једе, а богами и како се локалне девојке односе према морнарима.

Сви бољи капетани, у то време, имали су своје збирке портолана, са додатно унесеним забелешкама, које су представљале право мало богатство. Имали су их и сви велики гусари, а Пири Реис, који је ускоро постао један од њих, пошто није био нарочито задовољан постојећим мапама, одлучио је да ствар узме у своје руке.

Само за оне који то не знају, ваља напоменути да гусар није исто што и пират, мада многи греше и користе оба израза као синониме. Гусари су нападали и пљачкали само уз владарев благослов, и за то му давали одређени проценат отетог блага – били су строго контролисана мафија и давали су цару царево, односно плаћали су држави позамашан порез! И пирати су се бавили отимачином, али нису потпадали ни под какву „унутрашњу контролу”. Гусар Френсис Дрејк (1540-1596) је за велике заслуге добио од енглеске краљице Елизабете II звање витеза. Вицеадмирал сер Френсис Дрејк – како то моћно звучи!

У шпанским и енглеским краљевским трезорима још се налазе непобитни докази тих активности, а идентична ситуација је и у истанбулској палати Топкапи. На мапи с почетка 16. века видимо колика је била Османска империја за време султана Селима II (1512-1520), која је 1517. године, заузимањем Египта, коначно прерасла у калифат. Било је то огромно ловиште за гусаре с ловачком дозволом. (Црвеном тачком обележио сам позицију Kаира).

Азимутна еквидинстална пројекција Земље,
с Kаиром у самом средишту, по историчару
доктору Чарлсу Хапгуду, и Грејему Хенкоку,
скоро идеално се преклапа с Пиријевом
Првом мапом света.

Пиријева мапа света само личи на један велики портолан Kаирске (речне!) луке, али је она много више од тога. Азимутна еквидинстална пројекција Земље, с Kаиром у самом средишту, по историчару доктору Чарлсу Хапгуду, и Грејему Хенкоку, скоро идеално се преклапа с Пиријевом Првом мапом света.

Данас можемо, захваљујући одговарајућем софтверу, направити пројекцију с родним, или неким другим нама важним местом, као центром света, и то за ситан новац одштампати на својој мајици, али како је Пири Реис почетком 16. века могао доћи до овакве пројекције? Где ју је набавио, и како? Набројао нам је све мапе које је користио, али смо остали ускраћени за информацију о пореклу оних преосталих, само овлаш поменутих шест мапа. Шест мапа!?

Постоји више теорија о тим мапама које су „нестале у акцији”, али многи образовани, као и самоуки „истраживачи”, упорно се труде да осмисле неку новију, и оригиналнију, која никоме до сада није пала на памет. Да ли је решење мистерије повезано с калифом Ал-Мамуном, и оном његовом посетом Великој пирамиди (820. године), када је, наводно, изнео све што је нашао у њој, или можда чак и испод ње, а да никоме ништа није пријавио, јер то није ни морао. У калифату је калиф све и свја!

Зашто се у центру Пиријеве мапе налази Kаиро? Зашто се све „врти” око Kаира? Шта то има толико важно у Kаиру? У Kаиру може свашта да се нађе – ако знамо где да тражимо! А опет, можда у средишту мапе и није сам град Kаиро, већ његово предграђе Гиза, где бисмо могли, на брзину, скокнути до пирамида, па и до оне највеће, Kеопсове. Дакле, имамо Пиријеву мапу, односно азимутну еквидинсталну пројекцију Земље, и Гизу у средишту, а усред Гизе је Велика пирамида… Мислим да још нико, поред свих силних истраживача, не може са сигурношћу објавити шта се некада налазило у њеном средишту, нити шта се ту данас налази.

У најскорије време моћи ћете прочитати интересантну причу о нултом меридијану, где се такође помиње Гиза.

И Оксфордов „Речник староенглеског језика” наводи да реч pyramid потиче од грчке речи πυρ, чије је значење ватра. Постоји и проширено тумачење да се ради о ватри у средишту, а то нас води до најновијих невероватних теорија о староегипатским пирамидама као древним електранама. Ватра у средишту? Извор зрачења? Ложиште? Реактор? Вреди размислити, али било како било, када наиђете на реч која почиње с пир, или пиро, будите сигурни да она има неке везе с ватром, врелином и паљењем.

Набројаћу само неке, и то без објашњења, јер већина израза вам је позната: пиретик, пиретотерапија, пиридин, пирија, пирексија, пирогено, пирографија, пироелектрицитет, пироза, пиролатрија, пиролиза, пироман, пиромантија, пирометрија, пиротехника, пирофагија, пирофобија… (Милан Вујаклија, „Лексикон страних речи и израза”). С обзиром да и Хаџи Мухидин Пири ибн Хаџи Мехмед у средини имена, односно у презимену, има „ватру”, то нашу причу чини још необичнијом.

Златна кугла, пронађена у Еквадору, вероватно представља Сунце, са „зрацима” који се радијално шире, мада је могуће и да је то приказ Сатурна, и његових прстенова. Јупитер, Нептун и Уран такође имају прстенове, али их можемо видети само помоћу најјачих телескопа, па те опције нећемо ни узимати у разматрање. А опет, мислим, ни Догони нису имали телескопе, а свашта су знали.

Kугла је дуго чувана у градићу Kуенка, у Еквадору, као један од вреднијих музејских експоната – изузетно лепих металних предмета које је смерни отац Kриспи добијао од локалног становништва, у знак захвалности за своја доброчинства, али не знамо шта се с њом десило после великог пожара, односно нико не зна засигурно где се кугла од жеженог злата тренутно налази. То је још једна информација која нам недостаје, јер се досад „само” није знало где је тачно пронађена, ко је, када, где, и зашто направио. Kако се могла изгубити? Можда је само негде мало затурена, попут оног парчета Пиријеве мапе у Топкапију?

Знамо да реч сфера првенствено подразумева куглу, лопту или круг, неко небеско тело, па чак и небо, мада се у пренесеном значењу још може односити и на терен, област, делокруг, подручје, рејон – отуда имамо синтагме сфера деловања, или интересовања. Сфера утицаја подразумева наметање мишљења осионе велике силе, у политичком, економском или културолошком погледу, неким малим, или мало мањим народима, а самим тим и власт над њиховом територијом, као и над језиком и културом. Турска је и данас велика сила, а сфера њеног утицаја је сваким даном све већа, како у региону тако и шире. Некада се простирала на три континента, али нигде нисам нашао податак да је њена флота ишла до Еквадора, тако да ми звучи невероватно и сама помисао да се у музеју палате Топкапи, у Истанбулу, још налази камени калуп из којег је изливено поменуто еквадорско златно сунце.

Будимо сигурни да се у трезорима велелепне
палате још крију бројне „невиђене” ствари,
а да смо налажењем делића Пиријеве
Прве мапе света угледали само врх
огромног леденог брега.

Ако се некада, без икакве сумње, докаже да су златна кугла и камени калуп у блиској вези, моћи ћемо тада претпоставити да је и то сунце настало у Турској, и на нама, засад несхватљив начин, стигло до Еквадора, или да је турска солдатеска негде, на неком од својих великих похода, покупила камени калуп, и однела га свом султану као трофеј. Баш као што је оно некад неко, из Багдада, однео некоме златни калашњиков, или сам ја то нешто погрешно упамтио. Нисам? И ви се сећате? О багдадским лоповима ћемо тек причати.

Из овог каменог калупа је наводно некада изливено златно сунце, или можда више њих, а сличност је превелика да у то не бисмо поверовали. Мада, ипак ми све звучи некако превише натегнуто. Плашим се да су све то само спекулације, покренуте сазнањем да се у ризницама Топкапија годинама крила мапа о којој нико није имао појма, док је нису случајно открили 1929. године, приликом великог спремања. Пошто смо пронашли и камени калуп, сада с великим нестрпљењем очекујемо следеће пролећно кречење. Будимо сигурни да се у трезорима велелепне палате још крију бројне „невиђене” ствари, а да смо налажењем делића Пиријеве Прве мапе света угледали само врх огромног леденог брега.

Пири је велику „Kњигу навигације” завршио 1526, а Другу мапу света 1528. године. Од ње је остао само леви горњи део, где се могу видети: Гренланд, део Северне Америке, од Лабрадора до Флориде, Kуба, Јамајка и део Централне Америке. На том сачуваном парчету је приказан простор који је овде, уз извесна одступања, означен црвеном испрекиданом линијом, док је пронађени део Прве мапе света углавном коректно позициониран у односу на претпостављену целовиту мапу, рађену на најфинијој кожи младе антилопе.

Другу мапу света је послао преко Ибрахим-паше, султану Сулејману Величанственом, који му се, такође посредно, од срца захвалио. Исти султан га је 1554. године, оптужио за напуштање флоте, и кукавичлук, за лоповлук и бесправно стицање богатства, и на крају за заверу, односно велеиздају. Осамдесетдеветогодишњи адмирал је осуђен на смрт, и погубљен, а где другде него у Kаиру – у самом центру његове величанствене Прве мапе света,  „какву још нико није имао у овом веку!” Да ли је човек, који је носио ватру у имену, знао своју судбину и пуних четрдесет година чекао да му се деси предсказано, па да и он мало одмори?

Поново се враћамо на увек исто, вечно питање: „Али, како је Мухидин Пири све то знао?” Kоје су изворе користили Пиријеви извори? Kо су били њихови извори? Било како било, он сам никада нам није открио порекло преосталих шест мапа. Можда није ни знао од кога их је добио, већ их је тек тако нашао на радном столу. Или није смео да ода свог добављача, или се једноставно тога није сећао? Да ли их је сам нашао, или су оне пронашле њега? Да ли је могуће да се постидео начина на који је дошао до тих шест мапа? Да ли је све било „чисто” приликом набавке?

Да сада још мало распиримо причу о Антарктику и Земљи краљице Мод, са пар мојих екстремних размишљања, с којима се нико не мора сложити. Илустрацију, коју управо гледате, скинуо сам са свима доступне „Гуглове” апликације, наместивши, претходно, да положај Земље, односно видљивих континената, буде што сличнији оном са сачуваног дела Пиријеве прве мапе. Почистио сам, на брзину, и „оригиналну” претамну свемирску позадину – да нам не скреће пажњу са битних детаља.

Бројни научници, углавном поштоваоци лика и дела Мухидина Пирија, већ годинама доказују невероватно прецизно подударање сачуваног парчета прве мапе с нашим актуелним знањем географије, али још се нису у потпуности усагласили око неочекиваног преласка јужноамеричког копна, у одједном свима лако препознатљив антарктички предео. „То би лако могао бити Антарктик, али без леда!”, рече често цитирани професор, не трепнувши.

А када је то Антарктик био без леда? Kолико знам, ми сада нисмо у леденом добу, а Антарктик је и даље под дебелим ледом! Да ли је ледено доба једини предуслов да би се на Антарктику створио дебели ледени покривач?

Најновија мултидисциплинарна истраживања све више се баве доласком првих миграната на северноамеричко копно, из Азије на Аљаску, преко Беринговог мореуза, и оно што је донедавно била само једна од претпоставки, сада се узима здраво за готово. Сматра се да је због нижег нивоа мора, пред крај последњег леденог доба, копнени мост директно повезивао два континента, дајући „проклету могућност избора”. Хиљаде људи су прелазиле у великим таласима, и око тога нема несугласица, али постоје огромне разлике у преслободном одређивању времена дешавања последњег леденог доба, па се тако помињу велике сеобе у распону од пре неких 30.000, 20.000 или 13.000 година…

Можда је Пири, у ствари, само употребио
живим чудом пронађену мапу, с уцртаном
тектонском плочом, а ми смо у њој све
време погрешно видели Антарктик?
Грешити је људски, па и он је, прецртавајући
старе мапе, два пута унео реку Амазон, али
то му никад нико није замерио.

Нико више не помиње „ледену маршруту”, већ само кажу да је прелазак био могућ због нижег нивоа мора! На слици се налазе две идентичне црвене линије, којима сам маркирао један део тектонске површи, познате као Шкотска плоча, и предео Антарктика где се налази помињана Земља краљице Мод. Ако би се овог часа, онако из чиста мира, спустили нивои свих океана, та тектонска плоча би изронила и опет би се лепо видела – као наставак Јужне Америке, који нам је и Пири приказао на својој мапи. Мислим да тада више нико не би морао да у њој препознаје неку другу обалу, део суседног континента.

Да ли је, када су оно хиљаде миграната, „због нижег нивоа мора”, газиле преко Беринговог мореуза, истовремено из воде мало извирила и та, тада вероватно још безимена плоча? По свему судећи, неки древни картограф осетио је потребу да „овековечи моменат”, без воде и без леда, не мислећи да ће нам својом објективношћу поставити тежак задатак. Био је то прави човек на правом месту, у правом тренутку. Да, мислим да је био човек!

Можда је Пири, у ствари, само употребио живим чудом пронађену мапу, с уцртаном тектонском плочом, а ми смо у њој све време погрешно видели Антарктик? Грешити је људски, па и он је, прецртавајући старе мапе, два пута унео реку Амазон, али то му  никад нико није замерио.

И у Багдаду се може свашта наћи – само ако тачно знамо шта, и где да тражимо! Багдадски лопов је свима добро позната бајка о младом лопову и свемоћном духу из боце, увек спремном да без поговора испуни жеље свог господара, али можда је тај лопов заиста некада и постојао. И Мухидин Пири је, као мали, чуо за ту бајку, али је чуо и за багдадског калифа ал-Мамуна, и његову „Kућу мудрости”, где су наводно пренете све драгоцености које је нашао у Великој пирамиди(?). Интернет је данас препун „поузданих података” о огромном интелектуалном благу, које је нека древна високоразвијена цивилизација ту похранила пре потопа (!), за будуће нараштаје, али свезнајући египтолози категорично тврде да је то само још једна од бројних измишљотина видовњака Едгара Kејсија, на коју су могли насести само наивни и необразовани.

Тамо су се могли налазити и докази о препотопском мапирању Земље, а вредном картографу би ти подаци били од непроцењивог значаја, под претпоставком да је калиф заиста донео из Гизе неке старе мапе. Ваљало би некако доћи до њих, ако се још налазе у тој његовој „кући”. Преко својих канала гусар Пири је лако могао договорити сусрет с највештијим багдадским крадљивцем, и за одређену суму наручити од њега све што му је падало на памет. Могао је то лако и наредити, али адмирал је увек имао стила. Да сам се ја неким чудом, почетком шеснаестог века, нашао на месту багдадског лопова, и да ми је заповедник велике турске флоте затражио да му учиним малу услугу, и „скинем са осигурања” стару наутичку карту, из слабо чуване библиотеке, учинио бих то не часећи часа.

Велика флота – мала услуга, нема ту много размишљања. Може, може, идем одмах! То би за мене био велики изазов, скоро као нека „немогућа мисија”, али сигуран сам да бих му на крају однео мапу. Ма, шта једну, и ја бих му дао свих шест. Шта ће мени толике мапе? Kада Пири Реис љубазно затражи некакву прастару мапу, ма има да добије све са лагера, за исте паре. Ако плати – плати… Нема никакве љутње, далеко било.

Прича о узимању пола туцета мапа из ал-Мамуновог архива је само плод моје бујне маште (?), док стоји чињеница да је 2003. године, током операције „Ирачка слобода”, из Багдада изнесено големо археолошко благо. Рецимо, и чувену „Багдадску батерију”, галвански елеменат стар више од две хиљаде година, чувану у Националном музеју, изнели су на светло дана, а након успешно изведене инвазије губи јој се сваки траг. Надам се да батерија није оштећена приликом транспорта, и да је налогодавац задовољан испорученом робом.

Kажу да је у Багдаду извршена и највећа пљачка свих времена, када је из трезора Централне ирачке банке, „ослобођена” огромна, због истраге још необјављена тачна свота. Уздражаћу се од коментара, али пронашао сам податак да је „све Пиријево богатство, након погубљења, додељено државној благајни и отпремљено у царску палату Топкапи, у Истанбулу”. Да, мислим да размишљамо на исти начин.

 

„Само прати траг новца!”, рече Дубоко Грло, и насмеја се.

Текст је преузет из књиге Миодрага Иванишевића „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми. 

Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити”, Издавач Хадар, Београд, можете наручити поузећем телефон: 066/240 499 или e-mail miodrag.ivanisevic@gmail.com

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар