СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ПОРУКЕ СКРИВЕНЕ У ПОРУКАМА

Јуриј Гагарин (Спутњик)

Јуриј Гагарин, први човек који је погледао нашу планету из свемира 12. априла 1961. године, поручио је: „Кружећи око Земље у свемирској летелици видео сам колико је прелепа наша планета. Људи, сачувајмо и повећајмо њену лепоту, немојмо да је уништимо.” Да ли ћемо док шаљемо поруке кроз свемирска пространства у жељи да се похвалимо великим уметничким и технолошким достигнућима потпуно заборавити да ослушкујемо природу која нас опомиње да је мера у којој је волимо и чувамо заправо наше највеће достигнуће?

Док је пловио бродом 1955. године, шведски морнар Ејк Викинг одлучио је једне вечери да залечи своју усамљеност тако што ће написати љубавно писмо. У писму се обраћа „неком предивном и далеком”, исписује своју адресу, поруку ставља у празну флашу вискија, затвара је плутаним чепом и баца преко палубе у море. Две године касније код куће га чека одговор са маркицом Сиракузе. Паолина, која има 17 година и не сматра себе предивном, скромно пријављује да је Ејкова порука стварно стигла до некога ко је далеко. У јесен 1958. њихово дописивање се крунише браком на Сицилији.

Међу званичним порукама има оних које остају личне и шармантне као прва која је пренета током летења радио-таласима: „Рој, дођи и узми ову проклету мачку!” Мачка се звала Кидо и заглавила се у цепелину „Америка” 1910. године када је Волтер Велман покушавао да прелети Атлантски океан. Мада овај лет није спојио Америку са Старим континентом, под Атлантским океаном су већ тада постојале жице које су први пут 16. августа 1858. пренеле као прву званичну поруку писмо британске краљице Викторије.

Када су се Нил Армстронг и Едвин Олдрин
спустили на површину Месеца, имали су
већ припремљену поруку коју ће на њојоставити:
„Овде је први човек са Земље
оставио свој траг на Месецу јула 1969.
Долазимо у миру у име целе људске врсте.”

Међутим, мрежа танких жица није разменом порука везала два континента тако снажно као што ће то учинити радио-таласи. Први корак ка томе направила је порука коју су сви на планети могли да ухвате преко својих радио-апарата и која се обично цитира као „…бип, бип, бип…” То је сигнал који је од 4. октобра 1954. непрекидно слао први вештачки сателит „спутњик”. Ову поруку није било потребно дешифровати, јер јој је циљ био једино да констатује технолошки подухват.

Човек на Месецу (НАСА)

Долазимо у миру

Порука коју је послао Јуриј Гагарин, први човек који је погледао нашу планету из свемира 12. априла 1961. године, требало је да буде још јаснија, а гласила је: „Кружећи око Земље у свемирској летелици видео сам колико је прелепа наша планета. Људи, сачувајмо и повећајмо њену лепоту, немојмо да је уништимо.” Ипак, током Хладног рата она је дешифрована у страху од технолошке надмоћи конкуренције што је имало и своју позитивну страну убрзавши мисију слања човека на Месец.

 

Када су се Нил Армстронг и Едвин Олдрин спустили на површину Месеца, имали су већ припремљену поруку коју ће на њој оставити: „Овде је први човек са Земље оставио свој траг на Месецу јула 1969. Долазимо у миру у име целе људске врсте.” Њихова порука одлично илуструје јаз који често људска заједница има између онога што поручује и онога што ради. Ако су дошли у миру, како објаснити чињеницу да су дошли са планете на којој је тада беснео рат у Вијетнаму?

Мање је познато да су астронаути на Месецу оставили и минијатурни силиконски диск на коме су урезане поруке лидера 73 државе, па се међу њима налази и порука тадашњег председника Југославије, Јосипа Броза Тита, у којој изражава наду да је корак на Месецу корак ка ширењу братства и јединства. Поруке на овом диску су 200 пута умањене па су голим оком видљиве као ситне тачке. Може нам се због тога учинити да је боља идеја немачког математичара Карла Фридриха Гауса, који је у 17. веку предлагао да се на сибирским пространствима исцрта схематски приказ Питагорине теореме како би човечанство поручило случајном посматрачу из свемира да на овој планети постоји интелигентни живот.

Лидерске мисли (Википедија)

Златне плоче у свемиру

Један од пионира у покушајима да се оствари ефикаснија комуникација са ванземаљским интелигентним животом био је Никола Тесла, који је први приметио да би за такву комуникацију били погодни радио-таласи. Тврдио је да је довољно модулирати таласе тако да представљају низ целих бројева. Уколико бисмо на наш сигнал „један, два, три” послат у свемир добили очекивани одговор „четири”, ова једноставна математичка комуникација могла би да се унапреди у сложенију. Једна од првих порука која је послата није сачекала да се одброји Теслино „три, четири”, већ је покушала да пренесе врло садржајан скуп информација. Поруку емитовану помоћу радио-телескопа Аресибо у Порторику, 16. новембра 1974, чинио је низ од 1.679 сигнала.

Тешко је и претпоставити шта би
ванземаљци, уколико постоје, могли да
препознају у поруци која им је послата,
а једна иста порука може имати различита
тумачења и унутар људске цивилизације.

Можда није довољно да биће које прими ову поруку буде само интелигентно, већ и да примети да је 1.679 полупрост број дељив само са 73 и 23, па се очекује да се управо у форми такве решетке прикажу добијени сигнали. Приказани у таквој форми ови сигнали постају пикторална порука која приказује првих десет бинарних бројева, редне бројеве хемисјких елемената који чине молекул ДНК, као и схематски приказ његове две завојнице, силуету човека, радио-телескоп Аресибо и Сунчев систем. Ова порука је упућена ка звезданом јату Месје 13, које је удаљено око 22.000 светлосних година од Земље, па је јасно да она није послата са жељом да се успостави комуникација, већ да се демонстрира рад овог радио-телескопа.

Тешко је и претпоставити шта би ванземаљци, уколико постоје, могли да препознају у поруци која им је послата, а једна иста порука може имати различита тумачења и унутар људске цивилизације. Две године пре Аресибо поруке вођена је расправа о плакети причвршћеној за прву летелицу која је напустила Сунчев систем – „пионир 10”. На различите критике приказа мушкарца и жене на овој плакети покушала је да одговори уметница Линда Сеган, којој је било поверено да дизајнира плакету по наруџбини и идеји њеног супруга Карла Сегана и његовог колеге Френка Дрејка.

Приказавши фигуре мушкарца и жене по узору на грчке скулптуре, Линда Сеган се трудила да оне буду и мултиетничке, па је човек просечно европског изгледа добио шире ноздрве и коврџаву косу. Осим тога, приказала их је наге, а говорила је да је само рука мушкарца подигнута у знак поздрава, јер је желела да прикаже покретљивост екстремитета, што не би било јасно када би обоје имали савијену руку.

Цртеж мушкарца и жене био је основа за поруку на златним плочама којe су причвршћена на „војаџер 1” и „војаџер 2”, тренутно најудаљеније објекте послате са Земље у свемир. На овим плочима се налазе и аудио-записи поздрава на 55 језика, 116 фотографија, као и најразноврснија музика и звуци са наше планете. Уметничко дело намењено целом свемиру, иако је вероватноћа да ће пронаћи свог слушаоца занемарљиво мала, послато је у нади да ће тишину на другом крају свемира прекинути жубор воде или смех деце.

Дозелин Бел Бернел (Википедија)

Прекинути ћутање

Непријатност изазвану тишином која нас окружује изразио је још у 17. веку француски математичар Блез Паскал речима: „Ужасава ме вечито ћутање ових бесконачних простора”. Зато можемо наслутити колико је било Теслино разочарање када је схватио да је сигнал за који је мислио да је примо са Марса вероватно залутали сигнал са Земље. Двојица запослених у Беловој лабораторији, које је 20. маја 1946. мучило одсуство тишине, имала су другачије искуство. Наиме, Арно Пензијас и Роберт Вилсон нису могли ни чишћењем антене од нереда који су направили голубови да отклоне шум.

Сазнавши за теоријски рад канадског физичара Џима Пиблса, постало им је јасно да је шум који су ухватили једна невероватна порука којом свемир говори о свом постанку. Тај сигнал је представљао заоставштину и доказ Великог праска па је његовим првим слушаоцима донео и Нобелову награду.

Испоставиће се да су Хевиш и Бел Бурнел
открили пулсар, односно неутронску
звезду чије је постојање до тада било
познато само у теоријским радовима.

Након овог дешифрованог шума, Ентони Хевиш, професор на Радио-опсерваторији Мулард у Кембриџу, и његова студенткиња Џозелин Бел Бурнел понадали су се у новембру 1967. да имају још већи улов. Приметивши правилно пулсирајући сигнал у сазвежђу Лисице, на тренутак су чак помислили да је реч о могућој ванземаљској поруци па је објекат од кога је овај сигнал потекао носио радни назив LGM-1 (Little Green Man).

Испоставиће се да су Хевиш и Бел Бурнел открили пулсар, односно неутронску звезду чије је постојање до тада било познато само у теоријским радовима. Међутим, само је професор Хевиш добио Нобелову награду за ово дело без помињања саучеснице, и оставио горку поруку.

Да ли се могао боље разумети радио-сигнал који је 15. августа 1977. у Охају примио радио-телескоп под називом Велико ухо. Када је астроном Џери Ерхман приметио аномалију у забележеним подацима, поред критичног места на папиру црвеном оловком је дописао Wow, по чему је сигнал добио име. Питање да ли је овакав сигнал могуће објаснити и на неки други начин, а не само као поруку интелигентог живота ван Земље, довело је дотле да тек 35 година касније људи пошаљу одговор. За садржај се побринула „Национална географија”, на чији је позив сакупљено 10.000 твитова из целог света који су прослеђени ка трима звездама одакле је сигнал могао да стигне. Остаје само да се стрпљиво сачека евентуална потврда о примљеној поруци, јер ће до најближе од ове три звезде путовати 41 годину.

Док стрпљиво чекамо са свим „великим ушима” наше планете, окренутим ка тихим пространствима и надамо се да ћемо чути како звучи смех на некој другој планети, потпуно заборављамо да ослушнемо поруке које су свуда око нас. У јануару 2017. једног болесног кита таласи су донели на обалу Бергена у Норвешкој. Када су га научници са Универзитета у Бергену распорили како би открили узрок његове смрти, потпуно неочекивано су у утроби пронашли поруку која се састојала од четири килограма отпадне пластике. Ту једноставну поруку и даље дешифрујемо и надамо се да ћемо ускоро разумети шта она значи.

 

Да ли ћемо док шаљемо поруке кроз свемирска пространства у жељи да се похвалимо великим уметничким и технолошким достигнућима потпуно заборавити да ослушкујемо природу која нас опомиње да је мера у којој је волимо и чувамо заправо наше највеће достигнуће?

(Бојан Џодан, ЦПН)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар