СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ПРВИ СРПСКИ СВЕТЛОПИС

Кнегиња Јулија (Анастас Јовановић)

Кнегиња Јулија (Анастас Јовановић)

„Могу, дакле, рећи да сам у целом славенском свету ја први који сам почео да се занимам фотографијом”, записао је у својој аутобиографији Анастас Јовановић (1817-1899), први фотограф, литограф, а према мишљењу многих, и први дизајнер и примењени уметник са ових простора.

Камеру је први пут видео у Бечу, на Академији Свете Ане на коју га је Милош Обреновић послао да се школује након што је Јовановић изрезао слова за први српски буквар и тако омогућио његово штампање.

Захваљујући свом интересовању за фотографију, у то време још неиспитан и несигуран медиј, Анастас иза себе оставља забележене портрете многих значајних личности свога доба. Међу њима су Вук Караџић, Петар Петровић Његош, Милица Стојадиновић Српкиња (за коју га је Вук Караџић критиковао како ју је начинио 25 година старијом и на све то ружном, иако се ова литографија данас сматра једном од најлепших), Илија Гарашанин, Ђура Даничић, Бранко Радичевић, Милош и Михаило Обреновић, Александар Карађорђевић и још много познатих, али и мање познатих људи. Најбољи начин да се нов медиј популарише и унесе у свакодневну употребу видео је најпре у фотографисању елите, а потом и обичног света.

Поред фотографије и литографије које
су му биле примарне делатности, био
је веома добар и у цртању, бакрорезу,
хералдици, вајарству, терзијском занату
(занат кројења и украшавања народних
ношњи који данас полако нестаје),
обликовању намештаја, накита и
украса, али најпре у типографији која
га је заправо и прославила.

У то време није само фотографија као нови медиј била неуобичајена, већ и сликање изблиза где се лик ставља у први план тако да му се физичке и психолошке карактеристике могу лако разазнати док је на основу одевања могуће препознати и сталеж ком је припадао. Поред људи, камером је бележио и догађаје, али и градове, највише Београд и Беч у ком је студирао. Тако је био први који је Калемегдан, улице, пристаниште и реке Београда забележио и сачувао на фотографијама.

Анастас Јовановић (аутопортрет)

Стицајем срећних околности, што није тако чест случај, скоро цела колекција његових фотографија чува се у музејима. Тренутно су у Београду поводом 200 година од рођења Анастаса Јовановића отворене две изложбе. Прва, са фотографијама и литографијама, налази се у Конаку кнегиње Љубице и биће отворена до 28. јануара 2018.

На другој, у Музеју примењене уметности, могу се видети оригинални нацрти за израду декоративних сакралних и профаних предмета као и њихова остварења у виду свећњака, чајника, самовара, фотеља, бомбонијера итд. „То су прва дизајнерска решења којима је Јовановић, преносећи европску културу код нас, утицао на обликовање укуса српског грађанства”, каже ауторка изложбе Јелена Пераћ. Ова изложба биће отворена до 31. јануара 2018. године.

„Његов рад је спој формалног академског образовања и вeштина које је сам стицао захваљујући свом радозналом и свестраном карактеру. Тако је једног дана у Бечу открио и камеру. Видео је те прве геротипије које су биле изложене у академији где се школовао и просто се заинтересовао и тражио од ментора да му купи камеру, а он ће му то враћати у одређеним ратама. То је био тада још неиспитан медији у који уметници нису имали много поверења. Пре свега, нису били сигурни у трајност фотографије, па су се и даље радије држали сигурних техника као што је била рецимо, литографија, у то време веома популарна”, објашњава ауторка изложбе.

Вишемедијски уметник

Литографија, која је у Јовановићево доба била веома популарна и цењена, техника је сликања на каменим плочама. Настала је крајем 18. века, а њен случајни изумитељ је немачки драмски писац, Алојз Зенефелдер, који ју је назвао још и хемијским штампањем, јер је то једина графичка техника заснована на хемијским, а не физичким реакцијама. Наиме, ову технику открио је у потрази за јефтинијим начином штампања својих текстова. Тако је једном приликом писао тушем по каменој плочи. Када је завршио, опрао ју је сапуницом и водом и приметио да је током спирања вода бежала са површина које су биле под тушем.

Кнез Михаило, Вук Караџић, Његош

Исте те површине су касније уједно једине примиле боју коју је након прања нанео. Остатак мокре плоче ју је једноставно одбијао. Тако је настала литографија, која се и након открића фотографије 1839. године ценила као сигурнији и вечнији медији и давана јој је предност у односу на фотографију која ће се још дуго борити за свој статус међу уметницима. То, ипак, није спречило Анастаса да међу првима употреби фотографију и тако у сликама забалежи српску историју 19. века овим најсавременијим медијем. Ипак, треба напоменути да је фотографију користио као помоћно средство за извођење литографије. Све ове личности које је фотографисао је после заправо преводио у технику литографије.

Поред фотографије и литографије које су му биле примарне делатности, био је веома добар и у цртању, бакрорезу, хералдици, вајарству, терзијском занату (занат кројења и украшавања народних ношњи који данас полако нестаје), обликовању намештаја, накита и украса, али најпре у типографији која га је заправо и прославила.

Као петнаестогодишњи дечак долази из родне Бугарске у Београд где се запошљава као шегрт у Државној штампарији и учи за словоливца. Ту је изрезао писана слова за први српски буквар који је потом штампан у Крагујевцу. Веома брзо га примећује Милош Обреновић, са којим успоставља јако добар однос као и са читавом династијом Обреновић, и захваљујућу умешности коју је показао у типографији владар га шаље у Беч на Академију Свете Ане. Тамо је био под старатељством Вука Караџића, који је заједно са кнезом Михаилом био његов најстрожи критичар, али и подршка.

У Бечу је примарно учио бакрорез, али како је схватио да је превише скуп и компликован, посвећује се литографији као много једноставнијој и за извођење јефтинијој техници. „Он је био део тадашњег државног пројекта ‛планиране елите’ у оквиру ког су многи наши интелектуалци слани у иностранство на образовање и стицање вештина које би после преносили у Србију и радили на унапређивању државе”, каже Јелена Пераћ.

Политичко деловање

Кад је дошло до смене и када су Карађорђевићи преузели власт, Анастас Јовановић је изгубио своје благодајаније, односно стипендију, и био приморан да се бави комерцијалнијим делатностима како би зарадио и могао да се издржава. Његова свестраност и брзо савладавање нових техника олакшали су му излазак на крај са новонасталим животним околностима. Тако је почео да ради по поруџбинама.

Покреће веома значајан литографски
пројекат – „Споменици Србски”.
Замислио је да у оквиру пројекта објави
дванаест свезака од којих би свака
садржала по четири литографије (три
портрета и један историјски догађај).

Правио је нацрте за предмете које су највероватније израђивале бечке занатлије. Издржавао се такође и од литографије. Био је уметник који је умео да уновчи знање. Тако је успео да остане у Бечу све док се није вратио у Србију заједно са династијом Обреновић и постао управитељ двора кнеза Михаила.

Његовим најплодоноснијим периодом сматра се време које је провео у Бечу, посебно раздобље између завршетка академије 1846. и повратка у Београд 1858. године. Мада није био у лошим односима ни са породицом Карађорђевић, читав живот био је веома наклоњен Обреновићима, а посебно Милошу и Михаилу Обреновићу из велике захвалности на подршци коју су му пружили као сасвим младом, неафирмисаном уметнику.

Милица Стојадиновић Српкиња

„Пратио је европске трендове и доносио их у нашу средину”, каже Јелена Пераћ. „Он је био један од многих који су то радили. Чини ми се да његов значај лежи у томе што је био први академски образовани уметник који је то своје академско знање, познавање и савладавање цртежа као основног ликовног елемента применио за прва дизајнерска решења у Србији.”

Као што је код нас ширио дух и укус Европе, тако се и у Бечу трудио да упућује тамошњу јавност у српску културу и збивања. Покреће веома значајан литографски пројекат – „Споменици Србски”. Замислио је да у оквиру пројекта објави дванаест свезака од којих би свака садржала по четири литографије (три портрета и један историјски догађај), док би поред слика стајали краћи описи. Тако је планирао да сликовито и текстуално исприча и забележи историју Срба од 1847. године.

Међутим, бечка цензура га је спречила забранивши даље издавање након свега четири објављене свеске. Враћа се у Србију 1859. године и потпуно посвећује политици и послу двороуправитеља. Након што је 1868. године кнез Михаило Обреновић убијен у кочијама ка Кошутњаку, Анастас Јовановић се повлачи из јавног живота у своју уметничку радионицу и ту проводи већину времена у самоћи све до  смрти 1899. године.

(Анђела Мрђа, ЦПН)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар