СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

СИЛИЦИЈУМСКИ СИНДРОМ

Ханс Аспергер (Википедија)

Захваљујући својим истраживањима, посвећеношћу науци и пацијентима, многи лекари су остали присутни и данас, кроз називе болести чије су симптоме истраживали. Епонимским поступком одаје се почаст личности која је допринела откривању и објављивању обољења.

Њихове судбине су различите, неки су добили признање у току живота, други деценијама или вековима после смрти. Међу њима постоје и малобројни који не само што су прекршили Хипократову заклетву већ су медицину и науку ставили у службу фашистичке идеологије током Другог светског рата.

Живот др Џона Дауна подсећа на роман. Као осамнаестогодишњак нашао се у олујној ноћи сам и потпуно изгубљен. Помоћ и склониште пружила му је непозната девојка. Запамтио је њено лице, у чијем изразу га је нешто дубоко дирнуло.

 

Године 1860. Даун је о дијагностиковао
стање девојке која му је помогла у олујној
ноћи, а сто година касније, ово стање је
и званично названо Даунов синдром.

Неколико година касније запослио се у азилу за ментално оболеле особе у Ерлсвуду. Затекао је очајно стање. Четири стотине пацијената било је нагурано у мале собе, због лоше хигијене инфекције су биле честе а особље је злостављало пацијенте. Својом посвећеношћу, знањем и хуманошћу успео је да од прихватилишта направи праву болницу у којој су пацијентима пружали негу и лечење. Физичко кажњавање оболелих било је строго забрањено, особље је научило да охрабрује и подржава пацијенте, а учење заната и уметности постали су део терапије.

Џон Даун (Википедија)

Године 1860. др Џон Даун је коначно дијагностиковао стање девојке која му је помогла у олујној ноћи, а сто година касније, ово стање је и званично названо Даунов синдром.

Др Џејмс Паркинсон је истраживао код својих шест пацијената подрхтавање руку и прстију које се развијало у невољни, ритмички тремор. Године 1816. написао је студију о здравственом стању и симптомима „дрхтаве парализе”. Др Паркинсон је био веома везан за своје пацијенте. Пре више од два века, надао се да ће успети да пронађе лек и излечи их.

Џејмс Паркинсон (Википедија)

У јавности је као лекар уживао велики углед и није оклевао да јавно износи своје политичке ставове. Залагао се за пацифизам, социјалне реформе, критиковао је Британски парламент. Убрзо је оптужен да је учествовао у завери и припреми наводног атентата на краља Џорџа III. Иако је на крају истраге проглашен невиним, овај стресни догађај удаљио га је од политике и задржао до краја живота у науци и медицини.

Др Ханс Рајтер, по коме је обољење названо,
био је активни учесник у медицинским
експериментима које су изводили нацисти.

Епоним „Рајтеров синдром” замењен је називом „реактивни артритис“”, захваљујући групи лекара која је 1977. године потписала петицију да се назив „Рајтеров синдром” избрише из свих медицинских издања. Др Ханс Рајтер, по коме је обољење названо, био је активни учесник у медицинским експериментима које су изводили нацисти. У концентрационом логору Бухенвалд, користио је експерименталну вакцину против тифуса која је изазвала 200 смртних случајева.

Ханс Рајтер (Википедија)

Ханса Рајтера су заробили припадници совјетске Црвене армије и пребачен је у Нирнберг. Др Рајтер је, ипак, доживео дубоку старост и умро у својој 88. години. Савезницима је, наиме, његово знање о биолошком рату било сувише драгоцено да би га осудили на смрт.

У Сицилијумској долини, месту са највише
компјутерских генија и највише милионера на
свету, Аспергеров синдром је препорука за посао.

Научни рад о аутизму др Ханса Аспергера тек је деведесетих година прошлог века, преводом са немачког на енглески језик, дошао у центар пажње. Данас се верује да су многи научници, нобеловци, бројне талентоване личности као што су Исак Њутн, Алберт Ајнштајн, Ханс Кристијан Андерсен, Луис Керол, Елфриде Јелинек (аустријска нобеловка коју је лечио др Аспергер) имали Аспергеров синдром, најлакши облик из спектра аутизма.

У Сицилијумској долини, месту са највише компјутерских генија и највише милионера на свету, Аспергеров синдром је препорука за посао. Особе са овим синдромом, поред неке врсте друштвене неспретности у комуникацији, одликује способност велике концентрације на предмет интересовања, фокусирање на бројеве и писане речи, па у одређеним областима постижу изванредан успех.

Постоје контрадикторне приче о др Аспергеру. Многи тврде да је аустријски педијатар, иако формално није био члан нацистичке партије, учествовао у програму „расне хигијене”, издвајајући децу са сметњама у развоју која нису била по мерилима расистичке теорије о аријевској „чистоти”. Сам Аспергер је, међутим, тврдио да је у тајности, нацистима иза леђа, спасавао децу Трећег рајха, због чега га је, у неколико наврата, хапсио Гестапо.

Међутим, Хервиг Чек, аустријски историчар медицине, објавио је у часопису Molecular autism документа и картоне пацијената које је др Аспергер слао на клинику Шпигелгрунд у оквиру програма нацистичке „еутаназије”. Сматра се да је на клиници убијено 789 деце. Идит Шефер, експерт за модерну европску историју, објавила је 2018. године књигу „Аспергерова деца: порекло аутизма у нацистичком Бечу”, која потврђује оптужбу да је Аспергер свесно „постао шраф у нацистичкој машини за убијање”.

Аутоимуну болест у којој ћелије имуносистема
нападају властито ткиво штитасте жлезде,
истражио је 1912. Јапанац Хашимото Хакару.

Алојз Алцхајмер (Википедија)

Немачки психијатар др Алојз Алцхајмер описан је у успоменама студената и сарадника као бриљантан, посвећен научник који није испуштао цигару из руку ни над микроскопом. Изгубивши рано супругу, др Алцхајмер се посветио пацијенткињи која је боловала од губитка памћења и халуцинација. После пацијенткињине смрти, 1906. је извршио сецирање њеног мозга. Суптилне методе др Алцхајмера за дијагностиковање ове, нажалост, толико распрострањене болести, актуелне су и данас, цео век касније.

Др Алцхајмер је умро у својој 51. години (као и његова пацијенткиња) од последица тешке прехладе. Његова кћи је била још девојчица, а син ће бити хапшен због свог јеврејског порекла.

Хашимото Хакару (Википедија)

Аутоимуну болест у којој ћелије имуносистема нападају властито ткиво штитасте жлезде, истражио је 1912. јапански лекар Хашимото Хакару. О његовом животу се мало зна. Своје резултате објавио је у немачком часопису, на немачком језику, верујући да ће тако привући пажњу стручне јавности.

После објављивања рада, тај тихи и скромни човек вратио се у своје родно село. Лечећи мештане, др Хашимото се разболео од тифуса и умро у својој 52. години не дочекавши, за живота, признање за свој рад.

(Мирјана Бјелогрлић, РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар