НЕБЕСКИ УПРЕТНИК

СРПСКИ КОРЕНИ ЛАТИНСКОГ

Вергилије (Википедија).

Павле Соларић је, након успешног изучавања настанка латинског језика на бази српског, саветовао српске стручњаке друштвених наука да прихватају те истине. И он наводи, као и наш савременик др Андраш Давид, да је на српском језику писано и „Свето писмо”!

Слободан Јарчевић

У Београду је, ових дана, објављена мало позната књига Павла Соларића: „Римљани словенских обележја”, која је штампана у Будиму (Мађарска), у Штампарији Краљевско-маџарског свеучилишта, тачно пре две стотине година – 1818. Ново издање је дело издавача „Донат Граф” из Београда. Књигу је приредио проф. Илија Петровић из Новог Сада, а са старосрпског језика ју је превела на савремени језик проф. Јелена Капустина.

Књига је малог обима, али убедљиво упућује на чињенице којих нема у стручним делима друштвених наука, па ни у школским и универзитетским уџбеницима – где би требало да се налазе. А те чињенице би требало да су у темељима повјести (историје) и језикословља (лингвистике) и српског и осталих словенских народа, јер би оне оспориле кривотворену (фалсификовану) повјест (историју) свих словенских народа, чијим прецима званична повјест (историја) приписује дивљаштво, неписменост и варварство у антици и раном средњем веку.

Соларићева књига оспорава и званичну тврдњу у друштвеним наукама да су се Срби доселили на Хелм (Балкан) тек у седмом столећу нове ере и да су наводне староседеоце прогнали са Хелма или их приморали да живе на високим и непроходним планинама данашње Албаније.

Не може опстати ни тврдња званичних
друштвених наука, да су Словене покрстили
Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове
ере, јер се хришћанска вера прихватала на
Хелму (Балкану) и у Панонији у првом
Столећу нове ере, где су преци Словена
били староседелачко становништво.

Књига „Римљани словенских обележја” пружа супротне податке, јер староседелаштво свих словенских народа смешта на Хелму (Балкан), у Италији и осталим пределима Средоземног и Егејског мора. Ова чињеница оспорава тврдњу званичне повјести (историје) – да су преци Словена били неписмени до 9. столећа нове ере, јер је винчанско писмо с Дунава, у Србији, старо 7.000 година било изум староседелаца Хелма – значи, предака свих словенских народа. С обзиром на словенско староседелаштво на Хелму, не може опстати ни тврдња званичних друштвених наука, да су Словене покрстили Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове ере, јер се хришћанска вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом столећу нове ере, где су преци Словена били староседелачко становништво.

На страни 13. у Соларићевој књизи речје  о времену Римске империје и ту се истиче да Срби (Словени) нису тада били варварски народ и нису живели само око река Дњепар, Дњестар и Висла (како тврди званична повјест), него да су живели на Хелму (Балкану) и у другим крајевима средње и западне Европе. Поред ове истине, Соларић потврђује да су Срби (Словени) пружили многим народима темеље за национално узрастање и писменост. Он национално узрастање обележава појмом „биће”, а писменост и језик појмом „реч”. Дословно пише о језичкој науци тога времена, коју означава као – руковет, те тиме потврђује српску (словенску) писменост и пре стварања Римске империје. Уверава да су Срби (Словени) даровали другим народима културу и писменост (што наводи као: БИЋЕ и РЕЧ):

„С друге стране, она мени пружа срећну прилику, да језичким истраживачима, својим сународницима, укажем на нову стазу, која води ка јединственом роду славе словенске, односно ка истраживању које би показало коликим је народима род словенски дао БИЋЕ И РЕЧ”.

Због ове цивилизацијске српске (словенске) добробити за друге народе, Соларић наводи да је та добробит расејана не само суседним народима на Балкану и у Италији, него и народима од Индије до Атлантског океана! Спомињање словенских предака у Индији није више никакв чудо, јер то тврде данас многи самостални истраживачи у многим земљама. Међу њима су проф. с Харвардског универзитета у Америци Анатолиј Кљосов, Јован Деретић и други. Управо је то словенско ширење културе у другом миленијуму пре Нове ере, од Индије до Атлантика, Соларић овако потврдио: „Уједно, што је мени једнако важно, да и међу својим народом о томе радосно објавим угледним и истакнутим људима тога племена (српског, или словенског, СЈ),које од источне Индије до на крај Запада ужива пријатан углед и тиху славу”.

Књига „Римљани словенских обележја”
писана је на српском језику и српском
ћирилицом – пре него што је реформу  у
језику обавио Вук Стефановић Караџић.

Срж Соларићеве књиге је вредан закључак да се сва племенска или завичајна имена на Хелму (Балкану) односе на претке Срба (Словена). То се односи на време пре грчке и римске државе. Он изучавање језика назива „Србска јероглифика” и у њој закључује, да су српке речи са Хелма (Балкана) преузете у стари грчки и стари латински језик: „… Претпоставка ова ће се обистинити, барем у већем делу, и за овај језик: панонски, сарматски, или скитски, пошто се за Скитију сматрало да се простире до самог Јадранског мора, доказаће се да је то био језик данас познат као словенски, ако Словени узмогну, као што је прилика да хоће, да довољно својих речи препознају у језику Јелина, којима је право име, по Аристотелу, било – Сели. И у доста оних речи које су из грчког језика прешле у римски, очигледан је словенски корен… И заиста за Влах, Власи, Латини види се да су изведени од: власт, властниј, владика, нешто као владини од владати, од којег је и римско: valere, validus, valde. ”

Соларић обавештава да ово стварање латинског језика на бази српских (словенских) речи није само његов став, него да тако мисле и западноевропски језикословци, међу којима спомиње и једног Француза: „Г. Хагер, који је лане (1817) на француском, у Милану, издао, не потписавши се, кратки рад: Запажања о упадљивој сличности која се открива између језика Руса и језика Римљана, први је странац, колико ја знам, који је посебно објавио рад о овој страни словенског језика”.

Бекство Енеје (Федерико Бароки)

О овој градњи старог латинског језика на основу спајања српских речи и речи једног латинског племена писао је и римски песник Вергилије, у првом столећу нове ере. Занимљиво је да то нико није уочио од стручњака друштвених наука у словенским земљама! Реч је о језику српског (словенског) племена – Теукри, од чијег језика се ствара латински језик. Многи ће рећи да се не може тврдити да су Теукри Срби и Словени, али им се та тврдња може оспорити чињеницом да је Соларић у старолатинском нашао 745 старосрпских (старословенских) речи, а да Теукри нису говорили српским (словенским) језиком, онда те позајмљене речи у латинском не би биле српске (словенске).

Ево тог стиха из „Енејиде” на десетерцу – Бог Јупитер обавештава своју сестру, која му је и супруга, да ће ишчезнути српско (словенско) племе Теукри, да ће им нестати језик и да ће се они мешањем с Латинима (Аусонима) створити нову нацију (римску) и нови језик – латински, а да се језик Теукра више неће користити. Јупитер је овако поступио на захтев своје супруге, која није подносила ни Теукре, ни њихов језик (као што се данас не подносе Срби и српски језик):

… – Бог Јупитер тај створитељ људи,

Само је се благо насмејао

И Хери је ово говорио:

„О ти Херо, сестро Јупитера,                                                830

Сатурново ти си друго дете,

А те вале ти љутине своје,

Тако ваљаш по грудима својим!

Мораш почет’ гнев да кротиш сада.

Дајем за то што желела будеш.

Ја сам свладан, жеље ти прихватам.

Аусонцим језик ће остати,

Име они задржаће своје,

Обичаји биће нетакнути.

Теукри ће само се населит’,                                            835

Те смешат’ се с латинском већином.

Законе ћу обредне им дати,

Те Латини сви ће постат скупа.

Један говор сви ће користити,

Једно племе сви ће представљати,[1]

А то племе биће ојачано –

Аусонску крв ће напустити.

Од већине људи и богова,

Ти ћеш сазнат’ за то ново племе,

Оно биће и побожно много,

Те ће више од народа других,

Теби жртве увек приносити“.                                                840

С тиме се је Хера и сложила,

Те весело мис’о променила,

Те са неба она сађе одмах[2]

И напусти светлуцави облак… –

Да тада у латински језик нису могле бити позајмљене речи из других европских језика је више него јасно. Германски и романски језици, па и они на Балтику су створени тек од 12. до 19. столећа, што пише у свим енциклопедијским одредницама. Такође су у нашем суседству створени румунски и мађарски, такође у 19. столећу. Жалосно је што наша наука (и наука осталих Словена) то није уочавала, него одавно оцењује да су латински

[1] Не знам, да ли има смисла ово упоређивати са стварањем вештачких народа од неког старог народа – како се то чини у Европи од Средњег века до данас. Само је од Срба на Хелму (Балкану) створено више несрпских народа, а српски им језик именован друкчије. Све то у овом стиху се чини – стварањем новог народа, римског.

[2] И овај стих упућује, да песник не смешта богове на планину – јер Хера силази с неба и напуста облак. Олимп, да поново претпоставимо, могао је бити замишљен као небеско тело, или летилица високо цивилизованих бића. Књигу „Енејида на десетерцу“, штампао је Издавач „Мирослав“, Нови Београд, Булевар маршала Толбухина, бр. 15 (раније Улица Гоце Делчева), тел. 011/297-0875, mirmi011@gmail.com.

и грчки језик матице европских језика, а они су настали на бази српског (словенског) – грчки у осмом столећу пре нове ере, а латински у шестом столећу истог миленијума.

Српски научници и они у другим словенским земљама нису уочили да је унука индијског песника Рабиндранта Тагоре, Алокананда Митер објавила књигу о језику Аријеваца (санскриту) и закључила да је то старосрпски језик и да су на њему написане чувене песме „Ргведе” – сачуване у Индији. Нашла је у санскриту 30 процената данашњих српских речи, а језички истраживач Славиша Миљковић је пронашао још санскритских речи у језику Лесковчана и Пироћанаца. Његов подухват је подстакао и друге истраживаче, па је могуће наћи санскритске речи и у другим српским завичајима. Тако је у Банату задржана до данас реч ЛОЛА, која је у санскриту значила оно што и данас у Банату – то је млад згодан мушкарац, који заводи даме и у кафанама фигурира као значајна личност.

Књига је писана на српском језику и српском ћирилицом – пре него што је реформу  у српском језику обавио Вук Стефановић Караџић. То је почетак деветнаестог столећа, кад се тек уобличавао немачки књижевни и државни језик – такође и мађарски, те је у Будиму штампано само на латинском и српском језику.

Ове чињенице о санскриту потврђује и Анатолиј Кљосов који је, на основу ДНК, установио да данас у Индији живи сто милиона (100.000.000) Срба (Словена), који се завичајно или племенски, зову – СИКИ.

О древном српском (словенском) језику
и писмености старих Срба (Словена)
потврђује и проналажење „Светог писма”
на српском језику у Далмацији, које је писано
у четвртом столећу нове ере.

Још једна чињеница о кривотворењу у повјести (историји) се уважава (као истина) у целом свету. Тумачи се да су Грци учествовали у Тројанском рату, који се десио крајем 12. столећа пре нове ере, а Грци су се доселили на Хелм (Балкан) тек у 8. (осмом) столећу пре Христа. Да Грци нису учествовали у Тројанском рату потврђује и то да су (по наредби свог владара, Пизистрата) превели „Илијаду” на грчки језик тек 560. године пре нове ере!

О древном српском (словенском) језику и писмености старих Срба (Словена) потврђује и проналажење „Светог писма” на српском језику у Далмацији, које је писано у четвртом столећу нове ере. О овом проналаску је прочитао рад на научном скупу 1977.  у Новом Саду, професор Новосадског универзитета, Мађар по националности, др Андраш Давид. Обавестио је да је то писмо у мађарској архиву у Будиму.

О староседелаштву Срба на Балкану писаоје  и Андрија Качић Миошић у 18. столећу и навео –

да је српска држава основана после распада Римске империје 492. године, с престоницом у Скадру и да су њоме владала 42 краља до Немањиног времена у 12. столећу.

Све наведено било је познато и Павлу Соларићу. Он је, након успешног изучавања настанка латинског језика на бази српског, саветовао српске стручњаке друштвених наука да прихватају те истине. И он наводи, као и наш савременик др Андраш Давид, да је на српском језику писано и „Свето писмо”. Чудно је да ова чињеница не узнемирава језичаре у САНУ, а ни језичаре у осталим словенским државама. Соларић саветује: „Једно за свагда, ми Срби, по ономе: реци бобу боб, а попу поп, треба да не лутамо у називању горепоменутог старога чистог језика, но, да га зовемо СТАРИМ СРБСКИМ, и никако друкчије. Он се објавио (кроз Свето писмо) из срца Илирског полуострва, где су после били српска краљевства и царство. Због тога преимућства, премда је у то време заиста био језик заједички с Бугарима, и по читавом полуострво – од Солунског залива.”

О аутору

Vladan Milenkovic

Оставите коментар