Док уобичајени гама-бљескови обично трају делић секунде или у ређим случајевима неколико минута, GRB 250702B је недавно достигао нешто што се граничи с немогућим. Трајање од приближно 25.000 секунди представља екстремно одступање од свега што се до сада сматрало уобичајеним.
Недавно снимљен сигнал, назван GRB 250702B, није био само обичан бљесак у тами; био је то „космички врисак” који је трајао невероватних седам сати. Поменута аномалија не само да је уздрмала научну заједницу, већ је директно срушила наше досадашње претпоставке како најснажније експлозије у морају да се понашају. Историја проучавања гама-бљескова не почиње у мирним опсерваторијама, већ у јеку геополитичких напетости хладног рата. Шездестих година амерички војни сателити Velа крстарили су орбитом с једним јединим циљем: да открију тајне нуклеарне пробе које би Совјетског Савеза. Уместо земаљских експлозија, ови сензори су случајно забележили моћне налете зрачења из незамисливих даљина свемира.
Догађај је представљао једну од највећих научних прекретница 20. века: тренутак када су инструменти осмишљени за ратовање и уништење случајно отворили нови прозор у високоенергетски универзум и приморали астрономе да гледају даље од видљиве светлости. То је почетак ере у којој се схватило да најекстремнији догађаји у космосу остављају трагове које људско око никада не би могло да види без технологије рођене из нуклеарног страха. Док уобичајени гама-бљескови (GRB) обично трају делић секунде или у ређим случајевима неколико минута, GRB 250702B је достигао нешто што се граничи с немогућим. Трајање од приближно 25.000 секунди – готово пуних седам сати – представља екстремно одступање од свега што се до сада сматрало уобичајеним. У свету астрофизике, где се колапси звезда мере у трептајима ока, седмочасовно непредино одашиљање зрачења је аномалија која захтева потпуно нову дефиницију космичких катастрофа.
Научници верују да узрок овог маратонског бљеска није обична смрт масивне звезде, већ несвакидашња појава позната као спајање хелијума (Helium Merger). Замислите језив сценарио звезданог канибализма: црна рупа звездане масе бива заробљена унутар огромне, огољене хелијумске звезде. Уместо тренутне имплозије која се најчешће виђа, овде се присуствује успореном снимку уништења. Црна рупа полако прождире својег домаћина изнутра, слој по слој, избацујући стабилан и дуготрајан млаз енергије. То је спор догађај у којем уљез прождире звезду која покушава да се одржи. Необично збивање, дакле, укључује црну рупу звездане масе која прождире огољену хелијумску звезду изнутра, исијавајући сигнал чије трајање пркоси досадашњим запажањима и теоријским претпоставкама.
Иако звучи логично да је сигнал који траје седам сати лакше уочити него онај који нестане за секунд, стварност је контраинтуитивна. Овакви екстремно дуги бљескови су тихи рекордери који се вешто крију од човекових инструмената:
Слабији интензитет: Будући да се огромна енергија растеже на седам сати, сигнали су често блеђи и теже их је разликовати од позадинског шума свемира.
Брзи телескопи: Већина данашњих је прецизно подешена на брзину – траже нагле, интензивне промене енергије. Спори, дуготрајни бљескови не активирају аутоматске аларме јер се превише полако појачавају.
Широки надзор: Научници користе телескопе који надгледају огромна пространства неба, али без јасног окидача, овакви спори процеси једноставно утону у таму пре него што се препознају као нешто важно.
Описани сигнал је опоменуо научнике да је универзум кудикамо сложенији и стрпљивији у својем насиљу него што се замишљало. Док се усавршава технологија за хватање оваквих бледих порука из давне прошлости, остаје провокативно питање: колико сличних сигнала који трају сатима или данима управо у овој секунди непримећено путује кроз мрак ка нама, мењајући историју свемира док астрономи гледају на другу страну?
(Илустрација ChatGPT)
(Астрономски магазин)
