То сазнање је од највећег значаја, јер значи да се еволуција знања не може зауставити сама од себе, већ само неком спољашњом силом, неком принудом.
Никола Пилиповић
Човек је мера свих ствари…
Протагора
У претходном есеју „Одабир није еволуција”, јасно сам показао, тако бар мислим, да природно одабирање није и не може бити еволуција. Штавише, та два појма су један другом, управо према тумачењу саме биологије, потпуно супротни. Јер биологија, не сазнавши појам слободе, као физички појам, није могла доћи ни до сазнања појма живота и појма живог бића и самим тим ни до појма еволуције. У том безнађу једина светла тачка је била Дарвиново учење и биологија је у природном одабирању препознала еволуцију, иако су та два појма потпуно различите врсте.
Природно одабирање као преживљавање најспособнијих, како га је још Х. Спенсер формулисао, само је једна таутологија – јер најспособнији за преживљавање су они који преживљавају – која не може, као и сваки аналитички суд, ништа додати искуству, може га само ограничавати. Иако је јасно да је већ тиме компромитовано природно одабирање као еволуција, завршни ударац тој идеји припада самој биологији. Наиме, биолози, филозофи биологије, еволуционисти и други мислиоци, слажу се у томе да је живо биће један савршен механизам, исказујући то и нескривено и скривено свесни да је то само једно ad hoc објашњење.
А не схватајући да је тиме већ извршена редукција биологије на физику, то јест да је биологија само једна дисциплина физике, они се надају духу из машине, редукцији, која ће превазићи разлику између слободе, као негације каузалитета, и самог каузалитета. Завршни ударац изводи биологија управо тиме што тумачи живо биће као механизам, јер пошто се природно одабирање заснива на Другом закону термодинамике, онда способнији за преживљавање је онај са мање сложеном материјалном структуром, те је најспособније биће које знамо вирус, тиме је онда он и врхунац еволуције а не човек.
Тако је биологија, изједначавајући та два појма произвела један оксиморон јер је дошла у сукоб са самом собом пошто истовремено тврди – на основу искуства – да је човек врхунац еволуције, али истовремено мора да призна да је вирус врхунац еволуције – јер то неспорно произлази из тумачења живог бића као механизма. Изгледа да се свест о тој заблуди, а не и о величини трагедије коју је она произвела полако пробија али је суморна истина да превазиђене теорије нестају тек онда када нестану њихови творци и заговорници.
Под знањем које еволуира, може се мислити само на оно што је неспорно истинито, јер оно друго би било побијено. Али апсолутно истините су само таутологије које не могу ништа додати знању, значи може еволуирати само искуствено истинито знање.
Еволуционисти мисле да су проглашењем промене за еволуцију превазишли проблем настао из појма природно одабирање, што показује да још увек не схватају да је проблем у свођењу живота на каузалитет. Сламка за коју се при томе хватају јесте генетика, грешка у геному, као да је могућа промена у организму а да је не буде у геному. Из те идеје неизбежно произлази нови оксиморон „ретроградна еволуција” што се може схватити само као напредовање уназад.
Показали смо шта еволуција није, али шта она јесте је без сумње најзначајније питање за опстанак човечанства, јер тек када знамо шта је еволуција, тачније шта еволуира, можемо знати каква будућност нас чека. Али гле парадокса, одговор сви знамо, наравно осим оних који знају више. Јер сваки човек, па и мало веће дете, зна да је човек врхунац еволуције (за ову прилику нећемо помињати биће цивилизације) и да је то зато што највише зна, и да је зато што највише зна најспособнији за опстанак, те се намножио толико да је већ апсорбовао биолошки потенцијал Планете. Значи еволуира знање.
Неизбежно се поставља питање: како то да сваки човек зна да је његова моћ у знању да у знању и само у знању надмашује сваку другу животињу, а они који највише знају не знају ту неспорну истину. Одговор лежи у слободи мишљења, у томе да се нико после Kанта није одважио да призна могућност слободе, није се одважио да сумња, да сам тумачи природу и парадокс да живо биће опстаје насупрот Другом закону термодинамике. Не сазнавши да је слобода могућа, научници и филозофи могу само у домену каузалитета тумачити живот и, због тога да више верују него што истражују, западају у апсурде и оксимороне.
Ако еволуира знање, онда треба да покажемо и како се то остварује и зашто. Покушаћемо да то укратко разјаснимо. Прво под знањем које еволуира, може се мислити само на оно што је неспорно истинито, јер оно друго би било побијено. Али апсолутно истините су само таутологије које не могу ништа додати знању, значи може еволуирати само искуствено истинито знање. А оно се, по самој дефиницији, може односити само на окружење ако под тим појмом мислимо на онај део околине који је доступан нашој агресији, нашој активности.
Можемо закључити да под знањем које може да еволуира морамо мислити на искуствено неспорну представу окружења. То је једна таутолошка дефиниција јер истинитост представе окружења може бити утврђена само у искуству, то јест казали смо само то да је искуствено истинита представа окружења она која није у супротности са искуством. Тиме што је само аналитички суд, тиме је та дефиниција и апсолутно истинита.
Али тако дефинисан појам знања производи његову еволуцију, јер оно што је искуствено истинито не може истовремено бити и искуствено неистинито (ако игноришемо Хегелову дијалектику), то јест ни у једној промени знање не може да се смањује, већ може само да се увећава, да еволуира. То сазнање је од највећег значаја, јер значи да се еволуција знања не може зауставити сама од себе, већ само неком спољашњом силом, неком принудом.
Заиста сви закони природе које смо сазнали нису побијени новим сазнањима већ је новим законом само увећан домен искуства, те је исто казати да знање еволуира и казати да се домен нашег искуства увећава. И заиста нема краја сазнавању нових закона, јер није могуће знати основни појам материјалног света, појам материје, пошто нам је она дата споља (ма шта то значило) у „Великом праску”.
