Етичког судију не сме да спутава етика јер свако спутавање уништава креативност, а то може да нанесе штету предузећу. У томе се огледа сенаторска мудрост.
Др Слободан Првановић
Сенатори Универзитета у Београду одржали су нам лекцију како треба навијати за своје предузеће. Ничим изазвани, тек онако, спонтано, озваничили су правило да етичке судије Универзитета немају етичку одговорност. У свом бављењу етичким питањима, чланови етичких комисија и Етичког одбора могу да се руководе етиком и моралом, што је мало застарело, некорисно, па чак и досадно, а могу да се руководе и напретком предузећа, увећањем прихода, развоја инвестиционог улагања у локалну средину и свим другим интересантним новотаријама интересног друштва.
Да се не избламирамо тиме што бисмо помислили да је образовање битно за наш друштвени напредак, односно да не улазимо у гњаважу око небитних детаља, извуцимо оно највредније из скорашње сенаторске одлуке. А суштина онога што су сенатори поручили јесте: сви треба да буду равноправни. Примењујући то начело на досадни терен етичких питања, ово сенаторско становиште се материјализовало у став да универзитетски судија не може да одговара за изнето мишљење, без обзира да ли је при свом поступању био етичан или неетичан.
Етичког судију не сме да спутава етика јер свако спутавање уништава креативност, а то може да нанесе штету предузећу. У томе се огледа сенаторска мудрост. Залажући се за равноправност моралних и неморалних пред прописима, штитећи неморалне од дискриминације, бранили су слободу мишљења и допринели увећању профита, што и јесте идеја водиља сваког предузећа.
Дежурни злобници могу да поставе питање да ли оваква одлука Сената може да има негативне последице. Да би се показало да не може, најбоље је моделирати неки пример. Рецимо, замислимо да неки данашњи студент кошарке, кад заврши основне студије за неколико месеци, одлучи да докторира, па напише докторат у коме доказује да кошаркашка лопта није округла, него је равна плочица. Ментор му буде реномирани мајстор Гаша, керамичар који својим искуством и знањем на тему плочица гарантује да је докторат врх (како се то стручно каже). Буде одбрана доктората, све буде како треба, буде прослава на неком сплаву где наступа познати фолкер Ивица, сви срећни, сви задовољни.
Онда се, као у јефтиним хорор филмовима, појави неки лик из неке немачке забити и својом црном панџом шчепа докторат, па изађе са богохулном тврдњом да је докторат преписан. И шта сад? Kо ће да пресуди како стоје ствари ако не судије. Једне судије у Етичкој комисији кажу све је супер, друге судије у Етичком одбору кажу ништа им није јасно, па прве судије опет кажу све је супер, а онда друге кажу да то ништа не вреди.
Све је овде фиктивно осим визионарске премудрости наших сенатора. Својом одлуком сенатори су рекли да више нико неће бити одговоран ако дође до подвале, ни докторанд ни ментор, ни комисија за одбрану доктората, ни Етичке комисије ни Етички одбор, а наравно ни Сенат. Нико. О одговорности за неетично поступање докторанда треба да суди Етичка комисија и Етички одбор, а чији чланови могу и неетично да поступају. О неетичном поступању чланова комисија и одбора више не може да се суди јер је тако одлучио Сенат.
Дакле, нико неће бити одговоран осим уколико се не огреши о једино битну етику – етику пословања. Поштовање етичких начела оне старе етике у којој интереси нису релевантни сада је релативизовано. Равноправни су они који се тих начела држе при свом поступању у комисијама и Одбору и они који та начела не фермају при изношењу мишљења. Ако, пак, интереси кажу да неког не треба осуђивати или да га због интереса треба осудити, онда је то већ питање етичке природе, али на терену етике пословања, а не оне превазиђене обичне етике.
Дакле, одлука Сената не може да има било какве негативне последице. Напротив, она подстиче увећање профита, а што је једини меродавни критеријум у пословању предузећа. Потврду исправности даје и пример поступања Српске пословне цркве која се придржава етике пословања где је интерес руководећи принцип. Kако су и Универзитет и Црква, одлуком руководећих структура, трансформисани у предузећа, логично је да нема етике до пословне етике артикулисане у максимама типа: ја теби-ти мени, дођеш ми-дођем ти, где сам ту ја и договорићемо се. Па, кад се сви договоре, онда предузеће само може убрзано да напредује.
Kод неких од нас, безвезе наравно, јавила се упитаност око тога који је смисао учешћа у верификационом поступку у коме ни за једну инстанцу није везана одговорност. Ако смемо и да лажемо, који је значај онога што кажемо? Ако ни доказана подвала не повлачи никакву и ничију одговорност, како ће се обесхрабрити подваљивање? Ако свако сме да поступи неетично ако тако хоће, односно неће бити санкционисан уколико се утврди да је тако урадио, постављају се питања шта ће уопште бити гаранција да није поступио неетично и шта онда гарантује вредност предмета о коме се судило. Наравно, ова питања не оптерећују оне који себе виде као део екипе која завршава посао јер у екипи је битно само оно – наши смо.
(Извор Пешчаник)
