ШАПУТАЊЕ НЕРАВА

МУШКО-ЖЕНСКИ МОЗАК

Pixabay

Зашто је мит о женском мозгу неспособном за науку и даље жив и здав?

Године 1879. Француски полимат Гистав ле Бон написао је да „чак и најинтелигентније расе садрже велики број жена чији су мозгови по величини ближи мозговима горила него најразвијенијим мушким мозговима. Ову своју опсервацију завршио је констатацијом да је ова мањкавост толико очигледна, да нема никакве сумње у њено постојање, већ само у степен њене заступљености. Данас је, ваљда, овај став у потпуности одбачен. Ипак, колико год им се супротстављали, ове застареле идеје се увек некако провуку у дискусију о томе зашто има мање жена научника.


Розалинд Френклин

Нажалост, читав век након рођења Розалинд Френклин (25. јул 1920), жене која је учествовала у откривању структуре ДНК, добро је још једном се осврнути све штетне предрасуде о женским мозговима и способностима. У 19. веку страховало се да ће излагање свим напорима које захтева наука и образовање бити штетно за крхки женски биолошки склоп. Председник Британског медицинског друштва, Вилијам Витерс Мор, године 1886. претио је опасностима које за жене носи претерано образовање, тврдећи да ће их то учинити асексуалним, неморалним и неурачунљивим.

У 20. веку се више говорило о одређеним способностима неопходним за бављење науком, а које су код жена слабо развијене, пре свега просторна интелигенција. Сматрало се да су мушки мозгови пуни тестостерона природно склони науци. У сваком случају, порука је била јасна – жене се не баве науком јер нису за то способне. Ипак, жене често и престигну мушкарце у многим научним дисциплинама, што је чврст доказ против аргумента о урођеној женској неспособности. Временом се чак и смањује претпостављена предност мушкараца када је просторна интелигенција у питању.

Мит о женској избирљивости

Ови митови којих ни дан данас не можемо да се отарасимо се у данашње време пакују у аргумент о „женској избирљивости. Ово је очигледно у чувеној изјави која је одјекнула у „Гуглу, где инжењер запослен у овој компанији, Џејмс Дамор, тврди да је једнака заступљеност оба пола у ИТ сектору и технологији мало вероватна с обзиром на биолошки предодређене преференце жена. Према његовом мишљењу, жене више воле људе него ствари. Наука, пак, потпуно демантује ову претпоставку. То што постоји више жена које су медицинске сестре и више мушкараца који возе аутобусе не указује на урођене преференце ка људима или стварима. На жене и мушкарце се врши притисак одмалена да бирају одређена занимања.


Марија Кири

Уз то, женама је дуго било забрањено да се баве одређеним послова, нпр. да у Лондону возе аутобус. Упркос томе, женска избирљивост се и даље наводи као објашњење за неједнакост у заступљености полова у природним наукама. Двоје британских психолога објавили су 2018. године научни рад Парадокс родне равноправности у образовању у пољима науке, технологије, инжењерства и математике. Парадоксално је то што у земљама са већим степеном родне равноправности постоји већа разлика у заступљености полова у овим пољима.

Објашњење које аутори нуде састоји се из два дела. Прво, у земљама са нижим степеном родне равноправности су послови у пољу науке и технологије боље плаћани, те економске потребе једнако утичу и на мушкарце и на жене да се опредељују за ову област. Други део објашњења, који подржавају и неки други научници, састоји се из тврдње да је у земљама са повољнијим социјалним и економским условима лакше да се испоље природне преференце и урођене разлике.

Мит о сазнајним способностима

Пошто је постало очигледно да не постоји разлика у успешности мушкараца и жена који се баве науком, последњих година појавио се и мит о разликама у сазнајним способностима. С обзиром на то да жене показују боље резултате у читању – вероватније је да ће им више пријати ненаучне области и занимања.


Мит који опстаје

Рад је подстакао жустру дебату о овом парадоксу у научним круговима, пре свега о начину мерења родне равноправности, као и необавезна и слободна интерпретација пронађених корелација. Ова дебата натерала је ауторе рада да објаве исправку своје почетне анализе података – испоставило се да су користили прилично необичну методологију за мерење разлике у половима међу дипломцима из области природних наука. Једна група научника није успела да понови резултате објављене у овом раду кад су користили традиционалнији приступ мерењу, као што је упоређивање процената мушких и женских дипломаца.

Многи научници тврде да су родне предрасуде и дискриминација и даље широко заступљени у областима природних наука, те да се зато жене не опредељују за те области. Историја показује да су жене играле важну улогу у развоју многих научних дисциплина, али да су систематски искључиване из научних институција због својих „урођених мањкавости“.

Мит о „мушком и „женском мозгу

Лепо је мислити да смо све то оставили иза себе. Али наратив који иза тога стоји упорно се јавља у различитим облицима, што највероватније одвраћа жене. Све ово постоји упркос налазима да идеја о „мушком и „женском мозгу има озбиљне мане.

Наша животна искуства и ситуације којима смо изложени, па чак и ситуација да слушамо стереотипе о себи, мењају наш мозак. Ако вас охрабрују да читате, ваш мозак ће постати вештији у читању. Штавише, доказано је да ће људи који имају негативне ставове о својим способностима за одређени задатак, на сличним задацима показивати лошије резултате или их у потпуности избегавати.

Родне предрасуде утичу и на многе факторе везане за успех у науци, укључујући запошљавање и каријерну мобилност. Доказано је да се научни радови и извештаји из области хемије чији су аутори жене чешће одбијају и мање цитирају. Франклинова се сигурно суочавала са мноштвом предрасуда. Штавише, дуго је прошла без признања за своју улогу у откривању структуре ДНК ланаца. Тужно је да је наратив да наука није за жене жив и здрав чак, сто година од њеног рођења.

(Извор РТС)

О аутору

Stanko

Оставите коментар