Прецизна мерења открила су да галаксија IC 1101 има пречник од невероватних 520 килопарсека, што је еквивалентно раздаљини од око 1,7 милиона светлосних година. Да бисмо разумели ове бројке, морамо их упоредити с нашим домом – Млечним путем, који се простире на свега 30 килопарсека. То значи да је чак 17 пута шира од наше.
Замислите непрегледност свемира у којој се цели звездани градови чине тек као ситне светлеће тачке. У том пространству астрономи се деценијама суочавају са суштинским питањем: где се заправо завршава једна галаксија? Дефинисање ивице представља огроман изазов, јер бледа светлост полако бледи и стапа се са позадином, чинећи их готово невидљивим за стандардне инструменте. У самом срцу масивног галактичког јата Аbell 2029 налази се галаксија IC 1101. Тим астронома предвођен Kарлосом Мареро дела Росом недавно је, користећи ултрадубоке снимке, коначно измерио њене стварне границе. Резултати, објављени на на електронском научном часопису аrXiv, не само да потврђују дају први прецизан увид у то колико једна галаксија заиста може постати велика.
Прецизна мерења открила су да IC 1101 има пречник од невероватних 520 килопарсека (kpc), што је еквивалентно раздаљини од око 1,7 милиона светлосних година. Да бисмо разумели ове бројке, морамо их упоредити са нашим домом – Млечним путем, који се простире на свега 30 килопарсека. То значи да је чак 17 пута шира од наше галаксије. Важно је истаћи научни контекст наведеног открића: раније процене су указивале да се пва звездана породица протеже и до 607 килопарсека. Међутим, нови податак од 520 килопарсека је значајнији јер представља прву научно ригорозну потврду њене стварне ивице. Препозната је тачка где се галаксија заиста физички завршава.
Радијус ивице остаје међу највећим вредностима пријављеним до данас за појединачну галаксију, што одговара пројектованом пречнику од ∼520 килопарсека. Оно што је чини истински шокантном није само физичка запремина, већ и маса. Процењује се да ова галаксија садржи око 3,4 билиона соларних маса искључиво у звездама. Да би се схватиле размере, упоредите је са Млечним путем. Укупна маса наше галаксије – укључујући све звезде, планете, гас и, што је најважније, невидљиву тамну материју – процењује се на 1 до 1,5 билиона соларних маса. То значи да је само видљива, звездана маса скоро три пута већа од апсолутно свега што чини нашу галаксију. Чињеница да обична светлећа материја једног небеског тела може толико надмашити укупну масу другог, укључујући тамну материју, најдоминантнију невидљиву компоненту, редефинише разумевање галактичке еволуције.
Разлог због којег је требало толико времена да се прецизно измеримо лежи у феномену расутог светла (scattered light). Светлост са оближњих, светлијих звезда из предњег плана ствара бледи сјај који испира екстремно бледо-плаве регионе на самим ивицама удаљених галаксија, чинећи их невидљивим за обичне телескопе. Да би то савладали, научници су користили камеру широког поља (WFC) на телескопу Isaac Newton и применили сложен математички алат познат као ширењe тачке (Point Spread Function). Та функција описује како телескоп размазује светлост звезда. Израдом детаљног модела, истраживачи су успели да, једну по једну, очисти слике од сјаја више од 250 звезда. Тек након педантног уклањања визуелног шума, истраживачи су могли да виде бледу, скривену звездану светлост на самој ивици галаксије, претварајући технолошки подвиг у мапу космичке историје.
Могућност да се види сама ивица отворила је врата за разумевање прошлости речене галаксије. Она је живи доказ процеса који се назива хијерархијско формирање галаксија. Kао најсјајнија у средишту наведеног галактичког јата, она се понаша као космички канибал, растући кроз процес познат као mass assembly – непрестано усисавање мањих галаксија. Астрономи су на њеној периферији идентификовали осам асиметричних структура. Две се савршено поклапају с поремећајима у врелом гасу унутар јата, познатим као sloshing (љуљање), који су раније детектовани X-зрацима. Ови поремећаји су вероватно ожиљци судара с другим јатом галаксија који се догодио пре око 2 до 3 милијарде година. Унутар простора који се назива intracluster medium (средина у јату), описана и даље прикупља материјал, што значи да њене границе настављају да се шире у бескрај.
Откриће стварне величине IC 1101 представља фундаментални помак у способности да се мапирају најблеђи и најудаљенији делови свемира. Разумевањем начина на који ови гиганти расту и где се њихова светлост стапа са празнином између галаксија, добија се јаснија слику о еволуцији целог космичког поретка. Сада, када се поседује прецизна методологија за уклањање светлосних препрека, поставља се провокативно питање: Kолико још оваквих невидљивих џинова вреба у дубинама свемира, чекајући да им најблеђе ивице буду опажеене? Најновије мерење показало је да су границе познатог свемира вероватно много даље него што смо се икада усуђивали да претпоставимо.
(Илустрација Sloan Digital Sky Survey)
(Астрономски магазин)
