Precizna merenja otkrila su da galaksija IC 1101 ima prečnik od neverovatnih 520 kiloparseka, što je ekvivalentno razdaljini od oko 1,7 miliona svetlosnih godina. Da bismo razumeli ove brojke, moramo ih uporediti s našim domom – Mlečnim putem, koji se prostire na svega 30 kiloparseka. To znači da je čak 17 puta šira od naše.
Zamislite nepreglednost svemira u kojoj se celi zvezdani gradovi čine tek kao sitne svetleće tačke. U tom prostranstvu astronomi se decenijama suočavaju sa suštinskim pitanjem: gde se zapravo završava jedna galaksija? Definisanje ivice predstavlja ogroman izazov, jer bleda svetlost polako bledi i stapa se sa pozadinom, čineći ih gotovo nevidljivim za standardne instrumente. U samom srcu masivnog galaktičkog jata Abell 2029 nalazi se galaksija IC 1101. Tim astronoma predvođen Karlosom Marero dela Rosom nedavno je, koristeći ultraduboke snimke, konačno izmerio njene stvarne granice. Rezultati, objavljeni na na elektronskom naučnom časopisu arXiv, ne samo da potvrđuju daju prvi precizan uvid u to koliko jedna galaksija zaista može postati velika.
Precizna merenja otkrila su da IC 1101 ima prečnik od neverovatnih 520 kiloparseka (kpc), što je ekvivalentno razdaljini od oko 1,7 miliona svetlosnih godina. Da bismo razumeli ove brojke, moramo ih uporediti sa našim domom – Mlečnim putem, koji se prostire na svega 30 kiloparseka. To znači da je čak 17 puta šira od naše galaksije. Važno je istaći naučni kontekst navedenog otkrića: ranije procene su ukazivale da se pva zvezdana porodica proteže i do 607 kiloparseka. Međutim, novi podatak od 520 kiloparseka je značajniji jer predstavlja prvu naučno rigoroznu potvrdu njene stvarne ivice. Prepoznata je tačka gde se galaksija zaista fizički završava.
Radijus ivice ostaje među najvećim vrednostima prijavljenim do danas za pojedinačnu galaksiju, što odgovara projektovanom prečniku od ∼520 kiloparseka. Ono što je čini istinski šokantnom nije samo fizička zapremina, već i masa. Procenjuje se da ova galaksija sadrži oko 3,4 biliona solarnih masa isključivo u zvezdama. Da bi se shvatile razmere, uporedite je sa Mlečnim putem. Ukupna masa naše galaksije – uključujući sve zvezde, planete, gas i, što je najvažnije, nevidljivu tamnu materiju – procenjuje se na 1 do 1,5 biliona solarnih masa. To znači da je samo vidljiva, zvezdana masa skoro tri puta veća od apsolutno svega što čini našu galaksiju. Činjenica da obična svetleća materija jednog nebeskog tela može toliko nadmašiti ukupnu masu drugog, uključujući tamnu materiju, najdominantniju nevidljivu komponentu, redefiniše razumevanje galaktičke evolucije.
Razlog zbog kojeg je trebalo toliko vremena da se precizno izmerimo leži u fenomenu rasutog svetla (scattered light). Svetlost sa obližnjih, svetlijih zvezda iz prednjeg plana stvara bledi sjaj koji ispira ekstremno bledo-plave regione na samim ivicama udaljenih galaksija, čineći ih nevidljivim za obične teleskope. Da bi to savladali, naučnici su koristili kameru širokog polja (WFC) na teleskopu Isaac Newton i primenili složen matematički alat poznat kao širenje tačke (Point Spread Function). Ta funkcija opisuje kako teleskop razmazuje svetlost zvezda. Izradom detaljnog modela, istraživači su uspeli da, jednu po jednu, očisti slike od sjaja više od 250 zvezda. Tek nakon pedantnog uklanjanja vizuelnog šuma, istraživači su mogli da vide bledu, skrivenu zvezdanu svetlost na samoj ivici galaksije, pretvarajući tehnološki podvig u mapu kosmičke istorije.
Mogućnost da se vidi sama ivica otvorila je vrata za razumevanje prošlosti rečene galaksije. Ona je živi dokaz procesa koji se naziva hijerarhijsko formiranje galaksija. Kao najsjajnija u središtu navedenog galaktičkog jata, ona se ponaša kao kosmički kanibal, rastući kroz proces poznat kao mass assembly – neprestano usisavanje manjih galaksija. Astronomi su na njenoj periferiji identifikovali osam asimetričnih struktura. Dve se savršeno poklapaju s poremećajima u vrelom gasu unutar jata, poznatim kao sloshing (ljuljanje), koji su ranije detektovani X-zracima. Ovi poremećaji su verovatno ožiljci sudara s drugim jatom galaksija koji se dogodio pre oko 2 do 3 milijarde godina. Unutar prostora koji se naziva intracluster medium (sredina u jatu), opisana i dalje prikuplja materijal, što znači da njene granice nastavljaju da se šire u beskraj.
Otkriće stvarne veličine IC 1101 predstavlja fundamentalni pomak u sposobnosti da se mapiraju najbleđi i najudaljeniji delovi svemira. Razumevanjem načina na koji ovi giganti rastu i gde se njihova svetlost stapa sa prazninom između galaksija, dobija se jasnija sliku o evoluciji celog kosmičkog poretka. Sada, kada se poseduje precizna metodologija za uklanjanje svetlosnih prepreka, postavlja se provokativno pitanje: Koliko još ovakvih nevidljivih džinova vreba u dubinama svemira, čekajući da im najbleđe ivice budu opažeene? Najnovije merenje pokazalo je da su granice poznatog svemira verovatno mnogo dalje nego što smo se ikada usuđivali da pretpostavimo.
(Ilustracija Sloan Digital Sky Survey)
(Astronomski magazin)
