Планета се налази толико близу своје матичне звезде да јој је за једну пуну орбиту (годину дана) потребно свега 30 сати. Снажне гравитационе силе плиме толико су јаке да су је растегле, дајући јој препознатљив облик јајета. Разлика у температури дневне и ноћне стране износи 1.800 Целзијусових степени, што покрће најбрже ветрове у познатом свемиру.
Замислите да стојите на танкој линији која раздваја свет вечног пржења од света вечне таме. На планетама које су плимски закључане (tidally locked) тај прелазни појас – познат као терминатор – представља линију вечног сумрака или зоре. То је једино место где се два екстрема додирују, стварајући атмосферски хаос незамисливих размера. Главни актер ове космичке драме је WАSP-121b, ултраврели гасовити џин који је постао лабораторија за најновије осматраје помоћу свемирског телескопа Јаmes Wеbb (ЈWSТ). Захваљујући невероватној прецизности, астрономи су први пут посматрали еволуцију ове сумрачне границе у реалном времену, хватајући суптилне промене док се планета креће испред своје звезде.
Поменута планета је све само није обична. Налази толико близу своје матичне звезде да јој је за једну пуну орбиту (годину дана) потребно свега 30 сати. Екстремна близина има драматичне физичке последице: снажне гравитационе силе плиме толико су јаке да су је растегле, дајући јој препознатљив облик јајета. Због плимског закључавања једна полутина је стално изложена звезданој ватри, док је друга увек окренута хладном понору свемира. Подаци са телескопа откривају застрашујући температурни јаз:
Дневна страна: ~2.500°C (врелије од растопљеног гвожђа).
Ноћна страна: ~725°C.
Разлика у температури: ~1800°C (Целзијусових степени). То није само статистички податак; она је мотор који покреће најбрже ветрове у познатом свемиру.
Истраживачки тим који стоји иза овог открића предводи Сирил Гап, студент докторских студија у Институту за астрономију Макс Планк у Немачкој. Њихов научни рад представља прекретницу у егзопланетологији. Док су раније студије посматрале атмосферу планете као просечну мрљу података, наведена екипа је применила осматрање секунду по секунду. Kад планета пролази испред звезде, у видном пољу се ротира за око 30 степени. То је омогућило да се прати како се звездана светлост филтрира кроз различите делове атмосфере, мапирајући услове буквално лонгитуду по лонгитуду. Уместо просека, добијена је детаљна слика атмосферске структуре дуж ивице планете. Анализа је открила да су јутарњи и вечерњи терминатор два потпуно различита света, упркос томе што се налазе на истом небеском телу.
Вечерњи терминатор: Овде владају жестоки ветрови који носе врелину директно са дневне стране ка истоку. Због прилива енергије, овај део атмосфере апсорбује знатно више звездане светлости. Научници су детектовали јасан пораст сигнала угљенмоноксида, што је директна последица екстремне топлоте. У том ужареном паклу температуре су толико високе да хемијске везе не могу да опстану – молекули воде су буквално растргнути, претварајући атмосферу у хемијски хаос.
Јутарњи терминатор: Ова страна је приметно хладнија и смиренија. Ниже температуре омогућују да молекули воде остану нетакнути, што ствара потпуно другачији хемијски потпис у односу на разорену вечерњу страну.
Подаци са свемирског телескопа обелоданили су и једну загонетку: сигнал апсорпције светлости био је јачи него што су то предвиђали најмодернији компјутерски модели. Решење мистерије лежи у облацима, али не онаквим какве познајемо на Земљи. Научници верују да се на хладнијем, јутарњем терминатору, научници формирају облаци од испарених минерала, првенствено силиката. Ти минерални облаци делују као термални штит: блокирају инфрацрвену светлост која долази из дубљих, топлијих слојева атмосфере, чиме додатно хладе јутарњу страну. Ново откриће је од кључног значаја за астрономе, јер показује у чему тренутни модели атмосфере омашују и како се кретање минерала у гасовитом стању мора укључити у будуће симулације.
Описано истраживање није само прича о једној екстремној планети; то је доказ нове ере астрономији. Више се не нагађа о постојању удаљених светова, почиње да се разуме њихову метеорологију. Могућност да се разликује хемијски састав јутра од хемијског састава вечери на свету удаљеном стотинама светлосних година јесте научнофантастични подвиг који је постао стварност. Помињани тим је већ идентификовао нове ултравреле планете које ће бити подвргнуте истој анализи. Kрајњи циљ је амбициозан и инспиративан: стварање првог правог атласа туђинског времена који ће омогућити да се схвати разноликост и суровост атмосферских процеса широм наше галаксије. А Јаmes Wеbb поново доказује да је универзум знатно комплекснији, динамичнији и чуднији него што смо икада могли да замислимо.
(Илустрација NASA)
(Астрономски магазин)
