Planeta se nalazi toliko blizu svoje matične zvezde da joj je za jednu punu orbitu (godinu dana) potrebno svega 30 sati. Snažne gravitacione sile plime toliko su jake da su je rastegle, dajući joj prepoznatljiv oblik jajeta. Razlika u temperaturi dnevne i noćne strane iznosi 1.800 Celzijusovih stepeni, što pokrće najbrže vetrove u poznatom svemiru.
Zamislite da stojite na tankoj liniji koja razdvaja svet večnog prženja od sveta večne tame. Na planetama koje su plimski zaključane (tidally locked) taj prelazni pojas – poznat kao terminator – predstavlja liniju večnog sumraka ili zore. To je jedino mesto gde se dva ekstrema dodiruju, stvarajući atmosferski haos nezamislivih razmera. Glavni akter ove kosmičke drame je WASP-121b, ultravreli gasoviti džin koji je postao laboratorija za najnovije osmatraje pomoću svemirskog teleskopa James Webb (JWST). Zahvaljujući neverovatnoj preciznosti, astronomi su prvi put posmatrali evoluciju ove sumračne granice u realnom vremenu, hvatajući suptilne promene dok se planeta kreće ispred svoje zvezde.
Pomenuta planeta je sve samo nije obična. Nalazi toliko blizu svoje matične zvezde da joj je za jednu punu orbitu (godinu dana) potrebno svega 30 sati. Ekstremna blizina ima dramatične fizičke posledice: snažne gravitacione sile plime toliko su jake da su je rastegle, dajući joj prepoznatljiv oblik jajeta. Zbog plimskog zaključavanja jedna polutina je stalno izložena zvezdanoj vatri, dok je druga uvek okrenuta hladnom ponoru svemira. Podaci sa teleskopa otkrivaju zastrašujući temperaturni jaz:
Dnevna strana: ~2.500°C (vrelije od rastopljenog gvožđa).
Noćna strana: ~725°C.
Razlika u temperaturi: ~1800°C (Celzijusovih stepeni). To nije samo statistički podatak; ona je motor koji pokreće najbrže vetrove u poznatom svemiru.
Istraživački tim koji stoji iza ovog otkrića predvodi Siril Gap, student doktorskih studija u Institutu za astronomiju Maks Plank u Nemačkoj. Njihov naučni rad predstavlja prekretnicu u egzoplanetologiji. Dok su ranije studije posmatrale atmosferu planete kao prosečnu mrlju podataka, navedena ekipa je primenila osmatranje sekundu po sekundu. Kad planeta prolazi ispred zvezde, u vidnom polju se rotira za oko 30 stepeni. To je omogućilo da se prati kako se zvezdana svetlost filtrira kroz različite delove atmosfere, mapirajući uslove bukvalno longitudu po longitudu. Umesto proseka, dobijena je detaljna slika atmosferske strukture duž ivice planete. Analiza je otkrila da su jutarnji i večernji terminator dva potpuno različita sveta, uprkos tome što se nalaze na istom nebeskom telu.
Večernji terminator: Ovde vladaju žestoki vetrovi koji nose vrelinu direktno sa dnevne strane ka istoku. Zbog priliva energije, ovaj deo atmosfere apsorbuje znatno više zvezdane svetlosti. Naučnici su detektovali jasan porast signala ugljenmonoksida, što je direktna posledica ekstremne toplote. U tom užarenom paklu temperature su toliko visoke da hemijske veze ne mogu da opstanu – molekuli vode su bukvalno rastrgnuti, pretvarajući atmosferu u hemijski haos.
Jutarnji terminator: Ova strana je primetno hladnija i smirenija. Niže temperature omogućuju da molekuli vode ostanu netaknuti, što stvara potpuno drugačiji hemijski potpis u odnosu na razorenu večernju stranu.
Podaci sa svemirskog teleskopa obelodanili su i jednu zagonetku: signal apsorpcije svetlosti bio je jači nego što su to predviđali najmoderniji kompjuterski modeli. Rešenje misterije leži u oblacima, ali ne onakvim kakve poznajemo na Zemlji. Naučnici veruju da se na hladnijem, jutarnjem terminatoru, naučnici formiraju oblaci od isparenih minerala, prvenstveno silikata. Ti mineralni oblaci deluju kao termalni štit: blokiraju infracrvenu svetlost koja dolazi iz dubljih, toplijih slojeva atmosfere, čime dodatno hlade jutarnju stranu. Novo otkriće je od ključnog značaja za astronome, jer pokazuje u čemu trenutni modeli atmosfere omašuju i kako se kretanje minerala u gasovitom stanju mora uključiti u buduće simulacije.
Opisano istraživanje nije samo priča o jednoj ekstremnoj planeti; to je dokaz nove ere astronomiji. Više se ne nagađa o postojanju udaljenih svetova, počinje da se razume njihovu meteorologiju. Mogućnost da se razlikuje hemijski sastav jutra od hemijskog sastava večeri na svetu udaljenom stotinama svetlosnih godina jeste naučnofantastični podvig koji je postao stvarnost. Pominjani tim je već identifikovao nove ultravrele planete koje će biti podvrgnute istoj analizi. Krajnji cilj je ambiciozan i inspirativan: stvaranje prvog pravog atlasa tuđinskog vremena koji će omogućiti da se shvati raznolikost i surovost atmosferskih procesa širom naše galaksije. A James Webb ponovo dokazuje da je univerzum znatno kompleksniji, dinamičniji i čudniji nego što smo ikada mogli da zamislimo.
(Ilustracija NASA)
(Astronomski magazin)
