Kроз уметност се може изразити дух слободе и продужетак себе, што продукује самодисциплину и прилику да се развијамо у стрпљењу.
Боривој Вујић
Писац и филозоф Албер Kами (1913–1960), чији се књижевни опус темељи на идеји апсурда људске егзистенције, тврди да сваки појединац треба да прихвати тај апсурд али и да истовремено трага за смислом, јер свет у којем постојимо практично не дозвољава успостављање реда и хармоније. Према Kамију, апсурдни јунак је онај који се пробудио у апсурду схвативши суштину животног бесмисла. Овакав концепт опстаје и непрекидно се продубљује захваљујући томе што га човечанство негира. Они који стекну свест о апсурду, доживљавају облик отуђења који је мучан и ствара дубоки унутрашњи немир. У својем филозофском есеју ,,Мит о Сизифу” упоређује данашњег човека с ликом из грчке митологије. Говори о бескрајној људској борби у проналажењу смисла постојања где заправо сваки покушај бива осуђен на неуспех. У есеју разматра теме баналности људске свакодневнице, ништавила људских жеља и покушаја, присуства смрти и равнодушности природе, тражећи излаз из тог зачараног круга.
Сви који стекну свест о апсурду могу да се изборе са унутарњим немирима кроз уметничко стваралаштво. Тај начин постаје привилегован и представља манифестацију слободе где креативност појединца значи ,,побуну против стварности”. Управо та побуна може довести до стварања одређене вредности живота. Уметност дозвољава уму да се одвоји и самим тим прошири своје видике доживљавајући непознате облике лепоте и радости. На тај начин појединац може да креира нову стварност, уређујући постојећи хаос. У тој измишљеној стварности која настаје из нагона филозофског размишљања, ствара се нешто ново у чему се развијају сложени идентитети. Дизајнирање новог света не потире чињеницу да је стварност и даље супериорна, али омогућује каналисање терета безнађа, стварајући уметнику привремену утеху.
Kроз уметност се може изразити дух слободе и продужетак себе, што продукује самодисциплину и прилику да се развијамо у стрпљењу. Сваки аспект уметничке креативности покреће ствараоца на пут просвећене луцидности. Циљ уметности има своју вредност ако читалац схвати понуђене мисли апсурдизма стварајући сопствену филозофију о томе. Ако се вратимо Kамијевом апсурдистичком погледу на живот видимо да он почиње анализом овог питања са научног становишта. ,,Посматрајући целокупан универзум, видимо да је то једно огромно равнодушно место где звезде не маре за нас, а ми смо само мала тачка у огромним безданима таме”.
То је први траг који Kамија води закључку да живот каквог ми проживљавамо нема смисла. Затим се окреће религији на коју се традиционално гледа као на извор смисла живота. Међутим, он истиче да су чак и религијска уверења на крају заснована на ирационалној вери, а не на доказима. Разматра идеје о проналажењу смисла за сваког појединца. Тај приступ многи људи користе, али по Kамију и тај пут је на крају узалудан јер какво год значење дали свом животу, оно ће бити засновано на субјективној наклоности и мишљењу. Верује, да је сваки покушај наметања некаквог смисла у ниверзуму осуђен на катастрофу, пошто значај који желимо да створимо на крају бива у супротности са доказима и срушиће се под теретом сопственог апсурда.
Апсурд није нешто чега се треба плашити или га избегавати, то је нешто што треба пригрлити. За Kамија, апсурд није негативна сила већ подсетник да смо живи и да наши животи имају вредност чак и ако су на крају бесмислени. У суштини, његова филозофија није толико песимистична, пре би се могло рећи да је инспиративна, пошто нуди разрешење кроз борбу, побуну и револт; против наметнутих моралних вредности, против институција, против образаца понашања, против стандарда и шаблона и против свега што ограничава и спутава људе. Kами постаје хроничар болести свога времена, распада свих система вредности, истичући бунтовништво као основни израз достојан једног човека.
(Пулсе)
