50 ГОДИНА СИНТЕРОВАЊА   

Формиран пре пет деценија, Међународни институт за науку о синтеровању одиграо је огромну улогу у овој значајној области добијања нових материјала, у зближавању научника из целог света, а нарочито у време Хладног рата експерата са Истока и Запада. Након дуго времена, Институт покушава да се усправи и врати на путеве старе славе.

Проф. др Драган Ускоковић

Читам недавно о неким дешавањима из екс-Југославије и чланак о Зеници из старих времена, као узорном граду у који су са свих страна долазили радници и инжењери да нађу посао, добру плату и место под сунцем. Град од 40.000 становника изграђен је са комплетном комуналном, социјалном, економском и културном инфраструктуром за четири године, што ме је најпре подсетило на дечачке дане одрастања на Цетињу када је, захваљујући само једном човеку (Петар Синановић-Нагиб) који се појавио као провиђење, „успавани град” израстао у запажено средиште у које су долазили стручњаци, инжењери, врхунски спортисти и глумци из целе Југославије на заједничком задатку да своје знање и способности уграде у најквалитетније индустријске, културне и спортске брендове тог времена.

Поредећи то време са последњих тридесет година, видимо да су затворене хиљаде фабрика и да је преко милион квалификованих радника остало без посла, с потпуно уништеном економском снагом земље услед потпуног урушења не само индустријских система, већ и свих других: просветних, здравствених, комуникационих. Реке младих, паметних и образованих људи (сваке године по 35.000) бесповратно одлазе. Према најновијем извештају Светског економског форума земља је по задржавању талената на 134. месту, а по привлачењу талената на 132. месту од 137 земаља.

Винчански продори

Средином шездесетих прошлог века аутор овог текста дошао је у најугледнији институт у то време, Институт за нуклеарне науке „Борис Kидрич” у Винчи, да уради дипломски рад. У две деценије што су томе претходиле ту су основане, по узору на најмодерније у свету, лабораторије које и данас постоје. Сарадници су одлазили на усавршавање у водеће светске центре и враћали се са огромним знањем, искуством и контактима. Преко заједничких програма били су укључени у међународну сарадњу угледних институција, која је у то време красила „Винчине” истраживачке програме.

Након 15 година

Kрајем шездесетих, некако истовремено, утемељене су две међународне мреже изврсности, чији су настанак и активности врло илустративни и поучни јер сведоче о њиховој снази. Прва је настала након дугих промишљања и иницијативе Pergamon press-a, у то време водећег издавача научне периодике, за покретање часописа каквог у то време није било, а посвећеног преносу топлоте и масе.

После разговора с водећим експертима из САД, Западне Европе и СССР-а, првобитна идеја се проширила на формирање Центра који би био суиздавацч и организовао конференције, штампао научне радове саопштене на њима и бавио се промоцијом науке. У лето 1968. уприличен је први семинар „Пренос топлоте и масе у граничном слоју” у Херцег Новом, у организацији Југословенског друштва термичара, на коме је покренута претходно договорена иницијатива да се установи Међународни центар за пренос топлоте и масе, који је убрзо заживео у Лабораторији за термотехнику.

Наим Афган

Двојица најзаслужнијих за то били су „Винчини” доајени у термотехници, проф. др Наим Афган и др Зоран Зарић, дописни члан САНУ. Своје скупове Центар је најпре организовао у Херцег Новом и Трогиру, потом је прешао у Дубровник. Непрестано су увођене нове теме, а предавачи су били водећи светски ауторитети. Зборнике радова штампали су познати међународни издавачи, Plenum Press, John Wiley and Sons, Springer Verlag и други. Центар је у то време представљао најзначајнији међународни научни форум у социјалистичкој Југославији.

Од оснивања до напуштања наше земље, уочи увођења санкција Уједињених нација (1990), организовао је четрдесетак међународних скупова. Због познатих дешавања најпре је прешао у Лисабон, да би се  неколико година касније трајно настанио у Анкари (Турска), где је наставио „Винчину мисију” промовисања ове научне области на светском нивоу. Одлазак Центра сарадници Лабораторије за термотехнику оценили су као „ненадокнадив губитак и за нашу земљу и за нашу науку”.

Рађање синтеровања

Међународни институт за науку о синтеровању имао је мало другачију путању развоја, мада се слободно може рећи да је по много чему био сличан малочас помињаном. Настао је на иницијативу недавно преминулог академика Момчила М. Ристића, каснијег дугогодишњег генералног секретара и председника, удруживањем одоздо-навише петнаестак водећих научника из САД, Немачке, Шведске, Финске, Енглеске, Француске, Италије, Русије, Индије, Аустралије, Јапана и Југославије, који су се договорили да ову област свеобухватно унапређују.

Формално је конституисан 1968. као Међународни тим за проучавање синтеровања, са седиштем у Београду, такође у Институту за нуклеарне науке „Борис Kидрич” у Винчи. Оснивачка скупштина одржана је наредне године у Херцег Новом, где су сви оснивачи имали пленарна предавања на тему својих најактуелних истраживања. Симпозијум је био отвореног типа и већ прве године окупио је стотинак научника. Утемељивачи су се тада сагласили да сваке друге године организују овакве конференције на истом месту. Након прве интересовање је нагло порасло у свету, тако да је велики број нових чланова укључен и Међународни тим је 1973. године прерастао у Међународни институт за науку о синтеровању, који је за само неколико година стекао стотинак чланова.

На иницијативу тадашњег председника Павла Савића добио је покровитељство САНУ, затим и других еминентних институција земаља из којих су били чланови. У то време Институт је одиграо огромну улогу у зближавању научника из целог света у овој области, што је нарочито дошло до изражаја у време Хладног рата, када је Југославија била једино место где су се могли састајати научници са Истока и са Запада.

На састанку Савета Института те 1973. усвојен је нови Статут који је предвиђао да се сваке четврте године организују две врсте конференција: Светска конференције о синтеровању (WRTCS) у Југославији и тематске конференције, често под називом школе, у разним земљама. По правилу, таква окупљања су наизменично организована сваке две године тј. свако појединачно сваке четврте године. До тада издавани часопис Physics of Sintering, променио је назив у Science of Sintering и проширио области публиковања на синтеровање и сродне феномене. Исто тако, важне активности су подразумевале сакупљање и уопштавање информација које се тичу теорије и технологије синтеровања и уздизања научног подмлатка, образовања и специјализације млађих сарадника и студената преко докторских и последокторских студија у лабораторијама чланова Института.

У својој богатој историји Институт је организовао 10 Светских конференција о синтеровању у Херцег Новом 1969, 1971. и 1973, Дубровнику 1977, Порторожу 1981, Херцег Новом 1985. и 1989. и Београду 1998. и 2002. године. И седам тематских конференција о синтеровању у земљама и институцијама где је  постојао највећи интерес за ову област и у којима су чланови преузели њихову организацију. Стицајем околности, оне су су се селиле из земље у земљу идући ка истоку обилазећи тако Земљину куглу. Прва је била у Херцег Новом 1975, потом у Варшави 1979, Њу Делхију 1983, Токију 1987, Ванкуверу 1991, Ханкоу 1995. и Њу Делхију 2000. године.

Васкрснуће Института

Десета Светска конференција о синтеровању уприличена је септембра 2002. године у Београду, након чега је активност Института знатно смањена и након тога више није ниједна одржана. Све се свело на издавање часописа Science of Sintering. На иницијативу многих чланова из света, једна група, која постоји практично од самог настанка, одлучила је да наново оживи Институт и званично га региструје по садашњим законским прописима, и то је обављено крајем 2017. Институт је регистрован под старим именом, дефинисани су нови Програм, Статут и друга акта и изабрана сва тела. Тако се наставила традиција Међународног института за науку о синтеровању.

Највећи број пререгистрованих чланова задржао је свој статус, само неколико их је преведено у почасне, редовне и дописне, при чему је уведена категорија неактивних, који нису имали опипљиве активности и публикације последњих неколико година. Наравно, они могу лако променити статус реактивирањем. Данас Институт броји 106 чланова, од чега 12 почасних, 45 редовних, 16 дописних и 33 неактивних из 20 земаља са свих континената. Програм рада је предвиђао да се настави са организовањем светских   конференција о синтеровању, тако да је једанаеста по реду (XI WRTCS) заказана за 2-6 септембар 2019. године у истом хотелском комплексу у коме је одржана оснивачка конференција Међународног тима за проучавање синтеровања пре тачно 50 година. Она је заказана истовремено са YUCОМАТ конференцијом Друштва за истраживање материјала Србије, која се одржава сваке године у Херцег Новом.

Десетак водећих научника из синтеровања имаће предавања по позиву, а учествоваће још двадесетак, тако да ће се са „јукоматовцима” почетком септембра окупити око 200 учесника. Синтеровање, иначе, није што је некад било, знатно мање истраживача ради у овој области и више су окренути технолошким истраживањима. Област није атрактивна за публиковање и не памти се када је чланак из синтеровања освануо у часопису са двоцифреним импакт фактором. Посебно је тешко код нас јер је индустрија синтерованих материјала, која је била модерно организована, практично замрла: „Први партизан” – Ужице (синтер металургија и тврди метал), Електронска индустрија (Фабрика ферита и кондензаторска керамика), „Магнохром” (ватростални материјали), Бор (фрикциони материјали). Нажалост, сви поменути погони су уништени. Слично је и на простору бивше Југославије.

Шта даље?

Тематске конференције ће се, вероватно, брзо повратити на оно што су некада биле. Идеја је да се после дугог одсуства, следећа уприличи у Европи 2021. године. Осма по реду биће понуђена немачким члановима Института да је организују.

С часописом Science of Sintering, гласилом Међународног института за науку о синтеровању, стање је најсложеније због непрецизно дефинисаних власничких односа. На почетку је право на издавање пренето другој организацији, али је суштинска политика часописа вођена из Института. Последњих година постоје озбиљне примедбе чланова на квалитет. Основна је да је часопис истргнут из Института и да је напустио његову политику, а да чланови чија имена стоје у импресуму немају никаквог утицаја на то шта се објављује.

Осим тога, нико од угледнијих чланова не публикује ништа већ годинама, тако да је часопис постао гласило главног и одговорног уредника, који је за последњих десетак година објавио 35 својих чланака! Недавно именовање регионалних уредника је круна свега тога: високопозиционирани уредници у импресуму нису чланови Института, нити имају иједан публикован чланак из синтеровања!

И тако се враћамо на почетак приче: Да ли смо заиста довољни сами себи да све што вреди уништимо?

Сумњиво лице

С обзиром на велики број иностраних научника и са Истока и са Запада и стратешки значај синтеровања у добијању нових материјала за потребе нуклеарне и војне индустрије и постојања могућности преношења информација, пре свега од Руса Американцима и обратно, својевремено нам је саветовано да на конференцију водимо безбедњака из Београда. Тако смо учинили, и он с колегама из Херцег Новог водио рачуна да све буде беспрекорно. За то време је локални безбедњак данима седео у башти, из које се улазило у салу, и пратио кретање уцесника.

Таман је помислио да је дошао до важних сазнања, јер је уочио човека који је стално обилазио одређене појединце и са њима размењивао некакве папире, за које је поверовао садрже тајне информације – дубоко се разочарао. Речено му је, наиме, да је дотични из протокола организатора и да сређује авионске карте неким учесницима због ненадано искрслих обавеза.

Хиљаду учесника

Након Херцег Новог, Варшаве и Њу Делхија, тематска конференција је одржана у Токију 1987. године. То је било највеће и најбоље организовано саветовање, чији је домаћин био Токијски институт за технологију, а главни организатор редовни члан Института Шигеуку Сомија. Присуствовало је више од 1.000 учесника, с пратећом изложбом опреме најпознатијих светских произвођача.