Американци су 1962. године лансирали нуклеарну бомбу! Шта се даље дешавало?
Био је мркли мрак када је отац Грега Спригса довео своју породицу на највишу тачки атола Мидвеј, почетком јула 1962. Исте ноћи на другом атолу удаљеном око 1600 километара, америчка војска је требало да лансира ракету у свемир да би тестирала нуклеарну бомбу. „Отац је покушавао да схвати у ком правцу треба да гледа”, присећа се Спригс. „Мислио је да ће доћи до малог треперења, па је желео да буде сигуран да ће га сви видети.”
На Хавајима су приређиване журке у част лансирања бомбе, док је одбројавање емитовано преко радија. Фотографи су усмерили своје апарате ка хоризонту и расправљали о најбољим подешавањима камере за снимање термонуклеарне експлозије у свемиру. Испоставило се да експлозија бомбе од 1,4 мегатона и 500 пута снажније од оне која је пала на Хирошиму – није била суптилна. Kада је нуклеарно оружје експлодирало, читаво небо било је осветљено. Одједном је изгледало као да је подне”, каже Спригс.
Starfish Prime је експлодирала на висини од око 400 километара, отприлике на висини око које данас орбитира Међународна свемирска станица. Чак 15 минута након почетне експлозије, наелектрисане честице експлозије сударале су се са молекулима у Земљиној атмосфери, стварајући вештачку аурору која се могла видети чак на Новом Зеланду. „Деловало је као да је небо подригнуло ново Сунце које је кратко горело, али довољно дуго да запали небо”, наводи се у извештају у Hilo Tribune-Herald-у. Пратећи електромагнетни пулс је избрисао радио-станице, упалио сирене за хитне случајеве и изазвао прегоревање уличне расвете на Хавајима.
Следеће године, САД, Уједињено Kраљевство и СССР су потписале Уговор о ограниченој забрани нуклеарног тестирања, а у свемиру није било хидрогенских бомби скоро 60 година. Резултати Starfish Prime теста служили су као упозорење шта би могло да се догоди ако у Земљином магнетном пољу поново експлодира висока доза радијације из друге нуклеарне бомбе или из природних извора као што је Сунце.
Свемирска трка
Годину дана раније, 1961. године, међународни преговори о забрани нуклеарног тестирања нису ишли добро. Након три године без тестирања, Совјетски Савез и Сједињене Државе су прекинуле добровољни мораторијум, а Совјети су извели тридесет једну експерименталну експлозију, укључујући „цар вомбу”, највећу нуклеарну бомбу икада детонирану. Бомба је експлодирала у октобру 1961. године, на око 4.000 метара изнад острва у Арктичком кругу.
Свемирска трка је тада била у повоју, а америчка војска се није много двоумила поводом слања готово било чега у свемир. Министарство одбране је било усред једног другог пројекта – постављања 500 милиона бакарних игала у орбиту да рефлектују радио-таласе и помогну комуникацију на даљину. Постојао је чак план, који је на крају пропао, да се покрене нуклеарна експлозија на Месецу.
Научници и војни званичници су желеле да знају шта би се десило ако би се нуклеарна експлозија догодила у свемиру, посебно како би могла да ступи у интеракцију са Земљином магнетосфером. Само две године раније, први амерички сателит, „експлорер 1”, случајно је открио да је Земља окружена крофнама интензивног зрачења које држе њено магнетно поље. Kасније су те крофне назване Ван Аленови појасеви по Џејмсу Ван Алену, научнику са Универзитета у Ајови који их је открио. „Kада је открио радијацијске појасеве Ван Ален је рекао да је свемир радиоактиван”, каже Дејвид Сибек, научник Насине мисије свемирских сонди Ван Ален. „Ван Аленово откриц́е је било забрињавајуће јер је писало да ће свака будућа свемирска летелица или астронаут које пошаљемо бити изложени овом зрачењу. То је тада био шок.”
Пре теста, научници су мислили да ће утицај Starfish Prime на Земљине радијацијске појасеве бити минималан. Током конференције за штампу у мају 1962. године, председник Џон Ф. Kенеди је рекао новинарима са благим осмехом: „Знам да је дошло до поремећаја око Ван Аленовог појаса, али Ван Ален каже да то неће утицати на њих”.
Али Ван Ален је погрешио.
Нуклеарни полет
Након четири дана кашњења, чекајуц́и савршено време, Starfish Prime је лансиран на врху ракете „тор” са атола Џонстон, острва око 750 наутичких миља југозападно од Хаваја. Војска је такође послала 27 мањих пројектила натоварених научним инструментима да измере њене ефекте. Авиони и чамци су се поставили на позиције да снимају тест. Упаљене су ракете у нади да ће одвратити локалне птице од заслепљујућег бљеска.
Научници су већ знали да се нуклеарна експлозија у свемиру понаша прилично различито од оне на Земљи, каже Спригс. Нема облака печурке или двоструког севања. Људи на Земљи не осећају ударни талас нити чују икакав звук. Постоји само светла кугла плазме, која изгледа као да мења боју док се наелектрисане честице експлозије гурају у атмосфери. Овај ефекат генерише шарене вештачке ауроре, и зато се ове нуклеарне бомбе на великим висинама понекад називају „дугиним бомбама”.
Пошто је Земљино магнетно поље ухватило јонизујуће зрачење из Starfish Prime теста, створило је нови појас вештачког зрачења који је био јачи и дуготрајнији него што су научници предвидели. Овај неочекивани „појас морских звезда”, који је трајао најмање 10 година, уништио је „телстар 1”, први сателит који је емитовао телевизијски сигнал уживо, и „аријел-1”, први британски сателит. „Сви су били изненађени колико је све прошло лоше, колико је дуго трајало и колико је било штетно за сателите који су летели кроз то подручје”, каже Сибек.
Радиоактивне падавине
Ипак, тест је открио неке важне информације о зрачењу око Земље. Бомба је ослободила посебан трагач изотопа назван кадмијум-190. Његова првобитна намена је била да прати радиоактивне падавине теста, али је такође постао вредан ресурс за разумевање временских образаца у горњим слојевима атмосфере. Тест је, такође, помогао Сједињеним Државама да схвате како да открију нуклеарне детонације у свемиру и изграде систем за прац́ење тестова других земаља. Такав напредак помогао је да уговор о забрани нуклеарног оружја у свемиру буде реалистичнији.
Али постоје и други моћни извори радијације у свемиру. Постоји врло мала шанса, каже Сибек, да би соларна бакља у правом тренутку могла да погоди планету са сличном количином зрачења. „Неке [геомагнетске] олује су биле изузтно велике, а знамо да се то догодило јер су људи видели ауроре на средњим географским ширинама или чак ниже”.
Највећа геомагнетна олуја икада забележена, названа Kарингтонов догађај, погодила је Земљу 1859. године. Изазвала је ауроре изнад Аустралије и изазвала електричне шокове код телеграфских оператера у Америци. Ако би нас данас задесило слично невреме, последице би биле много озбиљније од оборених телеграфских линија. „Много више ствари зависи од компјутерских чипова и снаге у односу на 1962. Ствари у вашој куц́и, у вашем аутомобилу, комуникације. Било би много горе”, каже Сибек.
У мало вероватном случају да још једна нуклеарна бомба експлодира у свемиру, Џеф Ривс, научни сарадник у Националној лабораторији Лос Аламос у Новом Мексику, ради на брзом начину решавања радијационих појасева направљених од нуклеарних експлозија. У његовом дизајну, предајник постављен на сателит погађа заробљено зрачење специјализованим АМ радио-таласима, који гурају наелектрисане честице ниже у атмосферу, где би биле безопасно апсорбоване.
(Илустрација Alamy/Profimedia)
(Извор Национална географија)
