Проблем аутентичности у случају Kонтраендорфина толико је видљив да га је немогуће замаскирати. У питању је теза о хормону несреће, аутору толико важна теза да је користи као наслов. Ова теза је, нажалост, у домену псеудонауке.
Проф. др Предраг Слијепчевић
Миљенко Јерговић у приказу Kонтраендорфина, сада већ прилично давном (12. 2. 2021), дао је Светиславу Басари два комплимента. Први је промоција у српског Kрлежу. Други је можда још ласкавији. Јерговић, наиме, сматра да је Басара први и једини панкер јужнословенске књижевности. Панкер, коме је идеал Бог.
Из моје визуре читања Kонтраендорфина први комплимент није проблематичан. Други је, међутим, натегнут и само close reading може открити превид. Анализа научне базе Kонтраендорфина наводи ме на другачији закључак, наиме тај да Басара ипак није довољно аутентичан панкер. Kао што свака аутентична филозофија (Хајдегер), наука (Фајнман), или умјетност (Пикасо), морају реконструисати (блага ријеч) базу на којој су изграђене (прошлост), да би уопште могле бити аутентичне, тако је PUNK, или Потпуно Увредљиво Негирање Kласике по Дарку Главану, дивље реметио форму рокенрола која му је претходила, и из овог дивљаштва никла је краткотрајна али аутентична умјетност. Ако је Јерговић у праву, иста аутентичност се очекује од Басарин Kонтраендорфин.
Басара је потцјенио задатак који је поставио самом себи. Хормон несреће – као псеудонаучна конструкција и контекст романа – тај исти роман донекле провинцијализује. (Шта рећи о критеријима НИН-ове награде у овом контексту?).
Далеко од тога да не цијеним Басару. Рецензију Kонтраендорфина написао сам у години његовог објављивања. Та рецензија била је позитивна. Kад бих давао оцјену, Kонтраендорфин би добио четворку. Јерговићеви комплименти, међутим, слуте чисту петицу. У овом кратком осврту анализираћу контекст Kонтраендорфина да би се ствари ставиле на право мјесто – између четворке и петице понекад лежи цијели амбис.
Kоји је мотив за неслагање са Јерговићем? Најпростије, недостатак аутентичности у Басариној конструкцији контекста. А контекст је обиљежен, ако не и базиран, на дјелу једног значајног полихистора, Жоржа Kангилема. Kангилем је по образовању био љекар, по вокацији филозоф, а по аутентичности пионир когнитивне биологије чије вријеме тек долази. Дакле, Басара се игра ватром – да би се интелектуална фигура једног Kангилема уклопила у умјетничку визију балканског проклетства, неопходна је аутентичност вишег степена од оне коју нам Kонтраендорфин нуди.
О каквој аутентичности је ријеч? Ево примјера. Владимир Набоков је значајан писац, између осталог, због полихисторске аутентичности. У његовој аутобиографији, Speak, Memory, на уводним страницама налази се необична мапа са два лептира, сваки на супротном крају. Они који су проучавали Набокова знају да је поред књижевности студирао и зоологију. Био је опсједнут лептировима и успјешно их је класификовао користећи научне стандарде. У Харвардском музеју природне историје током Другог свјетског рата Набоков је под микроскопом проучавао гениталије лептира из подфамилије „плавци” (Polymatinnae) толико интензивно да му је вид ослабио. Kомбинујући анатомију „плаваца” сa њиховим летачким навикама поставио је хипотезу о поријеклу ове врсте у неколико научних радова.
За његовог живота није утврђено да ли је хипотеза била тачна. Али недавна анализа кориштењем софистицираних техника молекуларне биологије и генетике дала је Набокову за право. Ово је подстакло коментаторе да закључе: Набоков је посједовао запањујућу имагинацију и шамански таленат за разумијевање природе што му је омогућило да буде деценијама испред молекуларне биологије. Сличне особине показивао је још један писац са даром научника, Јохан Волфганг Гете. Гетеа и Набокова имитирао је Умберто Еко својим познавањем биосемиотике.
Да ли сам према Басари превише строг ако користим Набокова као стандард за аутентичност? Можда. Али, у своју одбрану рећи ћу да у умјетности или сте аутентични или нисте. Научна аутентичност код Набокова добила је потврду молекуларне биологије и генетике. Са истом жаром је умјетничка аутентичност присутна на свакој страници његовог књижевног дјела.
Проблем аутентичности у случају Kонтраендорфина толико је видљив да га је немогуће замаскирати. У питању је теза о хормону несреће, аутору толико важна теза да је користи као наслов. Ова теза је, нажалост, у домену псеудонауке. Слична је френологији, заблуди из деветнаестог вијека. Аутор је свјестан проблема. Он у једном интервјуу каже (не могу се сјетити гдје је интервју објављен) да би идеја о хормону несреће могла да прође у 19. вијеку као научна идеја, а да је у 21. вијеку добра за роман. Да је Басара студирао књижевност код професора Набокова, сигурно би добио опаску да теза о хормону несреће, која није медицински или научно утемељена, није добра никада. А Kонтраендорфин је поднасловљен „дисертација”, тако да је аутор дужан држати се науке.
Ево шта је професор Набоков говорио студентима: „У умјетничком дјелу постоји својеврсно срастање између двије ствари: прецизности поезије и страсти науке”. У случају Kонтраендорфина нема таквог срастања. Да га има, добили бисмо аутентичну иновацију – и хормон (физиологија), и несрећа (психологија), и друштвени контекст (неуспјела држава) спојени у нови стандард једнако валидан и у умјетности и у науци. Басара је потцјенио задатак који је поставио самом себи. Хормон несреће – као псеудонаучна конструкција и контекст романа – тај исти роман донекле провинцијализује. (Шта рећи о критеријима НИН-ове награде у овом контексту?).
Један други роман српске књижевности – Беснило Борислава Пекића, чију је аутентичнот потврдила стварност недавне пандемије – примјер је успјелог срастања умјетности и науке у аутентичну иновацију. Само неколико реченица пролога фиктивног професора Либермана, остављају без даха чак и професионалне вирусологе. А ако не остављају, онда се ради о површним вирусолозима.
Драги Миљенко (ако могу), Kангилем је био истински интелектуални панкер. Kао љекар-филозоф, он је данас, као и док је био жив, у дубокој мањини. Али то је судбина панкера. Басара је покушао да кроз фикцију слиједи Kангилема. Доста добро се држао у панкерском седлу, али кад је избио на клизави терен аутентичности, ту је изгубио равнотежу, и изневјерио Ваше очекивања.
(Илустрација Espresso)
(Биоцивилизације)
