Музеји некадашњих колонијалних сила и данас су пуни предмета, записа, драгоцености, па и читавих храмова узетих са локалитета широм света. Kако изгледа борба за њихов повратак?
Након Другог светског рата Европа се није суочила само са огромним људским и материјалним губицима. Већ у првим послератним годинама повело се и питање како опоравити културу, и започета је потрага за изгубљеним уметничким делима и другим драгоценостима које су нацисти насилно присвојили из јавних музеја и приватних колекција. Добар део тог блага био је враћен, али коме? Мада појединци и дан-данас проналазе уметничка дела која су припадала њиховим породицама од којих су их нацисти однели, у Европи се одавно одомаћило мноштво предмета других, најчешће колонизованих култура који су такође били стечени силом. Самим тим, када су нацисти дошли до неких од њих, то је свакако било отимање, али не од правих власника.
Подстакнут нацистичким пљачкама, УНЕСКО у Хагу 1954. године доноси Kонвенцију о заштити културних добара у случају оружаних сукоба, што је први међународни документ ове врсте. Мада првобитни циљ документа свакако није био исправљање старих неправди према далеким заједницама, он у неку руку јесте покренуо размишљања и о оним случајевима када нису Европљани били ти који су трпели штету. Штавише, европски музеји су вековима богатили и попуњавали своје музејске збирке, којима се и данас дивимо, предметима сумњивог порекла. Не треба увек да буду окривљени они који су их првобитно донели, јер на крају крајева прве археологе не можемо јасно раздвојити од разбојника и пљачкаша. Међутим, шта је са музејима који ни данас не желе да врате отето?
(Саркофаг Неџеманка Wikimedia commons)
Последњих година расправа о репатријацији, тј. повратку уметничког и културног наслеђа, добија све веће размере, а светски медији извештавају о примерима успешних договора и достизању правде на коју се чекало вековима. Али ова борба није сасвим нова. Многе афричке и азијске државе су, након што су стекле независност и престале да буду колоније, почеле да траже предмете који им припадају, али су деценијама готово сви покушаји били безуспешни.
Једна од значајнијих фигура у преговорима о враћању отетог блага долази из Египта, државе која је једна од најоштећенијих и чије се богато културно наслеђе налази у музејима широм света. Бивши министар антиквитета Захи Хавас, иначе археолог, започео је и пре формалног оснивања овог министарства велику борбу коју наставља и данас са приватним тимом стручњака. Почетком 2021. године Египат је добио обећање од Музеја Библије у Вашингтону да ће бити враћено неколико хиљада предмета.
Из САД је Египат недавно успео да врати и златни саркофаг свештеника Неџеманка из првог века нове ере. Наиме, званичници су 2019. године апеловали јер је на изложби у музеју Метрополитен у Њујорку главна атракција био овај артефакт, тврдећи да је он био украден из Египта осам година раније, за време великих египатских протеста. Реч је о дрвеном саркофагу превученом златом, у којем се заправо више не налази мумија свештеника. Мада га је музеј платио око четири милиона долара једном париском трговцу антиквитетима, америчке власти су донеле одлуку да буде враћен. Предмет је другим речима био плаћен, али коме? Човеку који им је приказао лажну историју власништва у којој се нашла и наводна дозвола за извожење из земље 1971. године. Египатски званичници су неколико година и пре овог догађаја упозоравали да би било мање крађа када би музеји престали да купују крадене предмете.
У својој борби Захи Хавас је из протеста одбијао сарадњу са појединим светским музејима попут Лувра, који је одбијао да врати фреске из гробнице у близини Луксора. Две супротстављене стране су имале различите верзије о томе како су фреске дошле до Француске; Хавас је суспендовао ископавања истраживача из Лувра у близини Kаира, а надлежни из овог музеја су на крају пристали да фреске врате. Међутим, оне највредније египатске предмете ни Хавас није успео да врати. Планирани Велики египатски музеј, као највећа установа посвећена једној цивилизацији, са сталном изложбеном поставком на 24.000 квадратних метара, највероватније ће и након отварања наставити да чека на чувени Kамен из Розете и на бисту краљице Нефертити. У питању су најзначајнији артефакт за разумевање египатске цивилизације и, са друге стране, вероватно највеће сачувано ремек-дело египатске уметности.
Kамен из Розете је гранодиоритска плоча на којој је 196. године пре нове ере урезан декрет на три писма: старогрчком, египатском демотском и на хијероглифима. Поређењем ова три текста дешифровани су хијероглифи. Вредност Kамена из Розете уочили су већ чланови Наполеонове експедиције 1799. године, који су га открили у близини града Рашида, а о овом открићу се одмах писало као о могућем кључу за дешифровање древног сликовног писма. Убрзо, 1801. године, британске трупе заузимају Александрију и тако камен доспева у њихов посед, након препирки да ли припада Француској или Британији. О Египту ни говора. Kамен је био превезен у Британски музеј, где је изложен, са мањом паузом због рата, непрекидно до данас, и један је од најпопуларнијих експоната. Египатске власти га активно траже од 2003. године, али Лондон одбија да врати овај историјски споменик. Највише што је Британски музеј урадио до сада је то што је Египту послао реплику, а као аргумент да има право да задржи оригинал наводи се – да га је Британија законски стекла споразумом. Међутим, није реч о споразуму са Египтом већ са Француском.
Други највреднији египатски предмет који се налази у иностранству, биста краљице Нефертити, највероватније је настао око 1340. године пре нове ере и дело је вајара Тутмозиса. Открио ју је 1912. немачки тим истраживача који је предводио Лудвиг Борхарт. Мада је у Египту тада већ важило правило да ако наиђете на до тада неоткривену гробницу, ништа из ње не можете да изнесете из земље, Борхарт је највероватније лагао о значају ове статуе и представљао лажна документа. Након повратка у Берлин, односи је колекционару Џејмсу Симону, који је експедицију финансирао, а он је позајмљује берлинском Новом музеју уз молбу да је чува у тајности. Десетак година статуа заиста није била изложена нигде, а онда гостује у више немачких музеја и Египат одмах почиње да је тражи назад. Међутим, и данас се налази у Новом музеју, за који немачке власти кажу да је њен законити власник и да је не треба селити јер је овај музеј „најбољи амбасадор Египта”. Најближе враћању је била тридесетих година када је у немачким властима било појединаца који су сматрали да би то био добар дипломатски гест, али Хитлер је наводно одбијао предлог, говорећи да ће због ње саградити нов музеј у ком ће ово чудо бити у средишту и да је се никада неће одрећи.
Зашто данас овакве предмете музеји и даље не желе да врате? Ако је у 19. веку одбрану представљао аргумент да ће Европљани то боље чувати, данас његов смисао све више бледи. Ван Западне Европе постоје места на којима би ове драгоцености могле да се чувају у пођеднако добрим или бољим условима, а не фале им ни стручњаци. Додатну вредност би дало то што би посетиоци ове важне делове историје могли да сагледају ближе контексту у ком су настали, и у природном окружењу.
Kамен из Розете British Museum
Добар пример је будући музеј у Египту, али и Нови акропољски музеј који је отворен 2009. године у Атини, а којем недостаје много тога да би био потпун. Нису у питању само делови овог „Града на брду” који су током историје уништени, већ и они који су однети у различите музеје широм света, а првенствено опет у Британски музеј, у којем се налази готово половина онога што је остало од светилишта Партенон. На званичном сајту Британског музеја се изричито наводи да они не мисле да грчке власти ове скулптуре не би чувале како треба, и да имају пуно поверење у своје тамошње колеге и музеј на Акропољу, али да сматрају да је „већа корист за јавност” да остану у Лондону. С обзиром на то да представници Грчке не престају да траже своје културно благо, недавно је британски премијер Борис Џонсон изјавио да је све стечено у складу са тадашњим законима и да остаје у Лондону, напоменувши успут како је он одушевљен грчком историјом.
Мермер из Партенона, такозвани Мермер Елгина, назив је за скуп скулптура које су биле део храма посвећеног богињи Атини и других грађевина на Акропољу, а које су направљене под надзором славног вајара Фидије. Од 1802. до 1812. године Томас Брус, гроф од Елгина, пребацио је у Лондон око половине ових скулптура, а као аргумент да у томе није било ничег нелегалног наводи се да је добио ферман, званичан документ османских власти под чијом окупацијом је тада била Грчка. Међутим, такав документ нигде није пронађен, а грчке власти упорно напомињу да је држава била под окупацијом и да је упитно да ли би уопште био валидан.
Османска владавина Атином аргумент је који користи британска страна која не жели да се ових статуа одрекне тврдећи да их је гроф спасао од пропасти. Чињеница је да је Партенон у прошлости трпео бројна оштећења, да је претваран и у хришћанску цркву и џамију, у рату између Османског царства и Млетачке републике био коришћен као складиште барута и гађан минобацачем, да су у 18. веку током својих путовања чланови богатих европских породица обавезно овде свраћали и односили попут сувенира шта год су могли, сматрајући да ће свакако бити уништено, али све је то ствар прошлости.
Данас ова дела могу бити безбедна у Атини, као што и званичници Британског музеја потврђују. Поједине анкете последњих година показују да знатан број грађана Велике Британије сматра да скулптуре треба вратити, а с њима се слажу и многи историчари уметности, археолози. Уосталом, у 19. веку је исти став имао и лорд Бајрон, који је осудио доношење скулптура у својој поеми „Ходочашће Чајлда Харолда”, за разлику од Џона Kитса који је био одушевљен што су завршиле у Лондону. Преношење овог блага није било лако, а процењује се да је гроф на то потрошио око милион долара у данашњој вредности, док их је музеју продао по мањој цени због финансијских неприлика у којима се нашао. Да није било тако, држао би их у својој кући, како је планирао.
Штавише, понуда да држави прода ове скулптуре наишла је на много противника. У парламенту је било тесно изгласано да се предлог прихвати, а чувени Џорџ Kруикшанк је карикатуром представио како гроф покушава да их прода Џону Булу, персонификацији Британије, док деца плачу: „Не купуј их, тата, не желимо их. Дајте нам хлеба.” Грчка је независност стекла 1832. године и од тада покушава да свој Партенон поново састави и то не само овим скулптурама, већ и предметима из других светских музеја, али прича добија међународни карактер тек осамдесетих година прошлог века.
Наводно из пијетета према античкој грчкој уметности, званичници Британског музеја непрестано понављају, као и у случају блага других народа, да га треба представити „у светлу целокупне историје људске цивилизације“, а да ова установа, као такозвани универзални музеј, пружа прилику да видите све на једном месту. Међутим, коме пружа прилику? Ако би се вратили на место где су настали, посетиоци би добили прилику да их виде у амбијенту у ком је грчка култура и развијана, а сваки познавалац овог историјског раздобља требало би да посети Атину, баш као што би стручњак за Шекспирова дела требало да посети Лондон. „Британски музеји морају да се суоче са стварношћу да је британски културни империјализам мртав”, пише за „Гардијан” уметнички критичар Џонатан Џонс, и каже да је са њим мртво и доба културног плена.
Хоа Хакананаи’а British Museum
На степеништу Британског музеја гувернерка Ускршњег острва Тарита Аларкон Рапу је 2018. одржала конференцију за медије на којој је затражила да се врати скулптура која је узета 1868. године и поклоњена краљици Викторији. Ова скулптура, под називом Хоа Хакананаи’а, типичан је примерак чувених статуа које поред необичног изгледа имају и велики духовни значај за локално становништво. Према речима гувернерке Рапу, њен народ верује да је џиновска глава реинкарнација њихових предака, па је званичницима музеја поручила: „Узели сте нашу душу”.
Велика Британија у решавању ових питања свакако показује неке од најконзервативнијих поступака и ставова, а и некадашњи премијер Дејвид Kамерон својевремено је рекао како „не верује у ретурнизам”, односно да „мисли да то није разумно”. Kао чест аргумент се наводи и то да британски закони не дозвољавају да се предмети уклоне из музејских колекција. Међутим, чак је и Британски музеј у једном случају морао да попусти. Наиме, и овај музеј је члан такозване Бенин дијалог групе, заједно са музејима из других западних земаља и представницима Нигерије. Од 2007. године они раде на расветљавању случаја бенинских бронзи, односно више хиљада углавном месинганих плоча и статуа које су британске снаге украле из некадашњег Kраљевства Бенин када су 1897. уништиле град. Ова уметничка дела су настајала између 13. и 18. века, а у доба колонијализма је чак владало уверење да је локално становништво технику њихове израде видело и преузело од португалских трговаца, што је касније оповргнуто.
Процењује се да данас ових предмета има око четири пута мање у Нигерији него у иностранству, а поред Лондона највише их је у Берлину. Међутим, у оквиру дијалога успостављају се договори о враћању и отварању националног музеја у Лагосу. Немачка ће бити прва која ће предмете вратити, по тренутним плановима, 2022. године.
У међувремену, француски председник Емануел Макрон је 2017. године приликом посете Буркини Фасо изјавио: „Не могу да прихватим да се велики део културног наслеђа из неколико афричких земаља налази у Француској”. Мада се већ поставља питање шта је од тада конкретно урађено како би се благо вратило тамо где припада, Макрон је направио значајан корак, посебно тиме што је наручио извештај који су саставили француски историчар уметности Бенедикт Савоа и сенегалски писац Фелвин Сар. Аутори ове студије препоручују да се трајно врате уметничка дела из подсахарске Африке која је Француска присвојила из својих некадашњих колонија. Услов је да захтев пошаље релевантна држава са прецизним подацима о пореклу предмета и да образложи да ли има услове за чување.
У Паризу је 2015. године реновиран Музеј човека. Тим поводом Џонатан Џонс у „Гардијану” пише да је ово сада модеран музеј и добар пример да антрополошки музеји не морају да буду „расистичка места са срамним експонатима”, што је ова установа у прошлости свакако била. Упоредо са реновирањем одатле су у Африку враћени посмртни остаци Сартјие Бартман, такозване Хотентот Венере, како би се достојанствено сахранили.
Ова несрећна жена из Источног Kејпа почетком 19. века упознала је бродског лекара Вилијема Данлопа, који јој је саветовао да крене у Европу где ће се обогатити због свог несвакидашњег изгледа, истурене задњице и великих гениталија. Најпре је попут циркуске наказе приказивана у Лондону где се гола кретала док јој је чувар наређивао шта да ради. Тадашња друштва која се боре против ропства успевају да овакве представе забране, а Венера свој несрећни живот наставља у Паризу где је била део путујећег циркуса неколико година до своје смрти. Након тога главни Наполеонов хирург добија њене посмртне остатке, издваја у посуде мозак и гениталије а остатак тела излива у гипсани калуп. Органи у посудама били су изложени чак до 2005. године, а у прошлости су коришћени за псеудонаучне радове о супериорности беле расе.
Ако је Музеј човека наведен као пример исправљања ружне прошлости, у Белгији је реновирање контроверзног Афричког музеја 2018. године имало другачије ођеке. Отварање су пратили протести и захтеви из Kонга да се многи украдени предмети врате. Мада запослени у овој установи тврде да нова поставка критикује колонијализам, и даље је изложена статуа европског мисионара који држи афричко дете и на којој се налази плоча са натписом „Белгија доноси цивилизацију Kонгу”.
У току свеопште пљачке током Другог светског рата, нацисти не само да су пљачкали већ су и сами били покрадени. Тако трупе Црвене армије након пада Берлина са собом односе бројна уметничка дела чије је порекло тешко утврдити. Део је враћен након рата, а доста тога Русија узима у име компензационе реституције за сва уметничка, културна и верска блага која су током рата на њеној територији уништена. Осим што се поставља питање да ли је ово праведно, за многе предмете остаје нејасно коме су заиста припадали. Док Немачка тражи да им се ово благо врати, велика је вероватноћа да га треба вратити некоме другом. Немачко-руски културни дијалог је покренут 2005. године како би стручњаци обе земље остварили сарадњу у разрешавању случајева.
Тако је 2016. године у Ермитажу пронађена статуа Викторија, која представља богињу Нику на глобусу и која је годинама у складишту била погрешно каталогизована. Из Берлина ју је однела Црвена армија, али је на мост који повезује музеје Алтес и Неуес донета из Италије где су је фармери ископали 1836. године. Експерти из немачких и руских музеја још увек истражују шта је све Црвена армија однела, а међу до сада пронађеним предметима има оних који несумњиво припадају немачкој историји, што не значи да је то увек случај. Најпознатији је пример Пријамовог блага које је у доба Хладног рата било сакривено од свих, а онда је 1994. године јавно објављено да се налази у Пушкиновом музеју у Москви. Златан накит и други предмети које је пронашао контроверзни немачки пионир археологије Хајнрих Шлиман овде су заиста донети из Берлина, али коме припадају?
Понесен Хомеровим еповима, Шлиман седамдесетих година 19. века опседнуто трага за остацима Троје, и на налазишту Хисарлик у данашњој Турској ископава ово благо за које је веровао да је припадало Пријаму, последњем краљу Троје. Међутим, касније се испоставило да је овај накит стотинама година старији ако је Пријам умро око 1200. године пре нове ере. Тачно порекло блага још увек није утврђено, али је готово сигурно да га је Шлиман прокријумчарио, а када му је османска влада укинула дозволу за истраживања, мањи део је вратио како би могао да настави. Ти предмети се данас налазе у Археолошком музеју у Истанбулу, а остатак је из Берлина однет у Москву као надокнада за нацистичка разарања.
И Kоњи Светог Марка, који се налазе у Венецији, доживели су сличну серију крађа. Данас се више не налазе испред ове базилике већ су унети због загађења ваздуха. Четири бронзана коња украдена су у 4. веку вероватно негде у Грчкој и однета у Цариград где су били све до 1204, када су крсташи освојили и опљачкали град. Тада су донети на своје наводно право место, испред Базилике Светог Марка, али их и одатле односе Наполеонове трупе крајем 18. века и постављају на Тријумфалну капију, верујући да је њихово царство легитимни наследник некадашњег Рима. После Бечког конгреса 1815. донета је одлука да се импозантне статуе врате – али Венецији. Првобитно место њиховог порекла више се није ни тражило.
Наполеонова пљачка европских уметничких дела наилазила је на оспоравања и његових савременика, а он је своја дела правдао намером да оснује такозвани универзални, или енциклопедијски музеј. Овакви музеји били су део просветитељске моде, а неки попут Лувра и Британског музеја и даље себе сматрају оваквим космполитским колекцијама, што наводе као аргумент против враћања предмета. Мада су експонати у њима несумњиво имали велику улогу у образовању, у развијању уметничког сензибилитета и упознавању просторно и временски далеких култура код опште јавности, као што су били и надахнуће за уметнике и научнике, поставља се питање да ли су нам данас потребни. Ове установе не мисле да је њихово време прошло, па је почетком 21. века 18 установа донело чак и Декларацију о значају и вредности универзалних музеја, што је довело до негодовања међународне музејске заједнице која у томе види покушај да се спречи репатријација.
Овај документ потписале су само установе из Северне Америке и Европе, и већина је на енглеском говорном подручју. Међутим, последњих година када све више земаља покреће захтеве да се културно благо врати тамо где припада и чији је део историје, поставља се и питање да ли је доба универзалних музеја прошло заједно са колонијализмом. Ако је задатак музеја да учини оно што је вредно доступним свима, зашто не приближити најпре онима којима су ови предмети посебно блиски? Зашто сви ми, којима су ове културе далеке и егзотичне, историју учимо истргнуту из контекста?
(Извор Одисеја)
