За једне је он најранији стадијум човековог живота (иако још није причвршћен за зид материце), док је за друге само структура од стотину ћелија и која, не буде ли причвршћена за зид материце, не може да постане организам. Који би статус ембрион имао у том случају? Тако, према EuroStemCell организацији, већ сам ембрион може да се сматра организмом одмах након оплодње, односно потенцијалном особом.
Милана Тасић
Након оплодње јајне ћелије од стране сперматозоида (тачније 5-7 дана након оплодње) настаје бластоцист, сачињен од стотинак ћелија, који још није причвршћен за зид материце. Тек након његовог повезивања са материцом може доћи до тзв. гаструлације и образовања слојева (званих клицини листови), који учествују надаље у развоју телесних органа. Са своје стране, сам бластоцист чине ембрионалне матичне ћелије, које могу да задрже своју плурипотентност и да се диференцирају у било који тип ћелија организма.
Управо се око тих матичних ћелија воде полемике, као и око њихове улоге у сфери научних истраживања. Јер би, са једне стране, оне свакако помогле развој нових метода у лечењу разних болести, али, с друге стране, то подстиче низ етичких питања. У различитим земљама, које се баве овом проблематиком, на нивоу закона то је другачије регулисано.
Француска је, на пример, након 20 година забране истраживања над ембрионалним матичним ћелијама (односно, бластоцистима, јер би у том случају дошло до уништења ембриона), законом из 2013. године омогућила истраживање људских ембриона (ембрионалних матичних ћелија) под посебним условима. Наиме, таква истраживања би морала да се врше у медицинске сврхе и једино ако не постоји други начин за то. Међутим, ембриони који би се користили у ту сврху, морали би да потичу од оплодње ин витро и не би смели да буду део пројеката у вези с родитељством.
Научници који се залажу за то у своју одбрану износе то да је развој ембриона један процес (не одређени тренутак), од зачећа до рођења детета, па све и да нема карактеристике једне особе, требало би да се третира као организам у развоју одмах након оплодње
Наиме, главно питање које се поставља овде јесте: Шта бластоцист, заправо, представља? За једне је он најранији стадијум човековог живота (иако још није причвршћен за зид материце), док је за друге само структура од стотину ћелија и која, не буде ли причвршћена за зид материце, не може да постане организам. Који би статус ембрион имао у том случају? Тако, према EuroStemCell организацији, већ сам ембрион може да се сматра организмом одмах након оплодње, односно потенцијалном особом.
Научници који се залажу за то у своју одбрану износе то да је развој ембриона један процес (не одређени тренутак), од зачећа до рођења детета, па све и да нема карактеристике једне особе, требало би да се третира као организам у развоју одмах након оплодње. С друге стране, има оних који сматрају да ембрион који није повезан са материцом не може да се третира као особа, будући да његов даљи развој зависи од те спољашне средине.
У хришћанству на ембрион гледа као на особу већ од саме оплодње, стога се никакво истраживање над њим не би смело да се врши. У јудаизму и исламу, ембрион нема статус особе до четрдесет дана
Осим тога, после две недеље од оплодње бластоцист не може више да се дели, рецимо, на два дела (од којих би настали близанци). У периоду од четрнаест дана, од њега може да настане један, два, или више организама, као што и не мора да дође до развоја организма уопште. Стога, по њима, тај рани развој ембриона не би требало да има статус организма, јер је реч о релативно малом броју ћелија, већ би тај статус требало да задобије он негде у току процеса његовог развоја.
Још један аспект гледања на овај проблем је и религијски. Тако се, на пример, у хришћанству на ембрион гледа као на особу већ од саме оплодње, стога се никакво истраживање над њим не би смело да се врши. У јудаизму и исламу, ембрион нема статус особе до четрдесет дана. Тако да, када је реч о двема последњим религијама, одређени вид истраживања над ембрионом је дозвољен.
Требало би напоменути да је сам абортус до десете недеље трудноће дозвољен у већини земаља. У том периоду, ембрион већ има карактеристике човека као и формиран централни нервни систем, срце али и многе друге органе, за разлику од бластоциста. Но, у чему се, прецизније, огледа значај истраживања над ембрионалним матичним ћелијама?
Јајна ћелија (Википедија)
То су ћелије које имају скоро па неограничену диференцијалну моћ. Од којих може да настане, не само било који тип ћелија или ткива, већ и цео организам. Њихово изучавање допринело би новим сазнањима о генима, њиховој екпресији али и мутацијама које су заслужне за настајање болести, па чак и како спречити прекомерно умножавање ћелија услед болести рака. Такође, сазнало би се који механизми су заслужни за одређивање идентитета ћелија. Ова истраживања допринела би не само добијању нових сазнања већ и њиховој употреби за развој нових метода у лечењу. Тако се, на пример, данас методама матичних ћелија лече успешно болести попут Паркинсонове, Алцхајмерове, дијабетеса, аутизма, па све до хипертензије и можданог удара.
Стога, требало би и напоменути и сам значај чувања матичних ћелија након рођења бебе. Наиме, матичне ћелије узете из крви пупчаника при рођењу детета могуће је, путем криопрезервације, сачувати и тиме осигурати његово лечење (па чак и неког другог члана породице) за цео живот. Методом матичних ћелија данас се успешно лечи око стотину болести. Тако, рецимо, услед болести рака путем хемотерапије и радијације не долази до уништења само болесних ћелија, већ и оних које су здраве. У том случају, матичне ћелије допринеле би замени болесних здравим ћелијама, и заштитиле организам од оштећења али и омогућиле обнову ткива.
Нема сумње да би коришћење ембрионалних матичних ћелија у сврху истраживања у науци допринело открићу и развоју нових метода у лечењу разних болести, као и унапређењу регенеративне медицине. Такође, треба узети у обзир и да се путем матичних ћелија већ лече поједине болести, као што је леукемија, те да помажу оне регенерацију ткива. То би допринело и ефикаснијој трансплантацији, па чак и формирању целих органа. Док се у многим клиникама (углавном приватним) такав вид истраживања спроводи, и даље остаје да се одговори на питања да ли живот почиње од тренутка зачећа, као и да ли би бластоцист требало да се сматра организмом, односно људским бићем? Али и, свакако, да ли је развој нових метода лечења довољан разлог за спровођење таквог вида истраживања?
