АТИНСКИ ТРГ

БОГ НЕПОСТОЈАНОГ

penkalo i papir

Unsplash

Пошто је било речи о божанском, могу да кажем да верујем у Бога Непостојаног и Нестајућег. У Бога онога који осећа бол, дрхти у тами и чека да буде спасен. И у Бога прича које доносе спасење.

georgi gospodunov
Г
еорги Господинов

Док пише, сваки је писац острво. Далеко удаљен од бучног континента осталог света, изолован не само зидовима своје собе, острво усред времена и историје. Ипак, свако ко је и покушао да пише зна то, и овде ће ме сви разумети: свет никад није целовитији, лепши и привлачнији него у време када га се одричеш да би о њему писао.

Затварам се за кратко време да бих створио један свет, да бих га замешао из различитих екстракта мишљења и фантазије, да бих га развио као својевремено фотографије у мрачној комори: оставите ме на миру, нема сад ништа да се види, свако чудо рађа се из таме. Но све се то дешава само да бих се изнова вратио у свет и да бих му нешто придодао, колико год то сићушно било. Дилан Томас пише да свака добра песма постаје део стварности.

Долазим из земље у којој је Бог био забрањен или у најмању руку непозван гост. У Бугарској нема Бога, тврдила је моја учитељица. Но можда је баш зато он био важан за мој дечји ум и касније се увек појављивао у мојим причама и романима. Био је део мог детињства и моје свакодневице, дечји Бог, коме ме је најпре привела моја бака. У касна поподнева, када је кућни посао био обављен и већина људи била напољу, моја бака је кришом из свог сандука вадила стару Библију, која је, тога се јасно сећам, из конспиративних разлога била увијена у тадашње званично партијско гласило „Работническо дело. Имао сам пет-шест година и седео на хоклици крај баке, поред малог прозора собичка.

Бака би отворила Библију и почињала да чита онако како читају стари људи – шапућући би померала усне и својим од артрозе згрченим кажипрстом пратила редове. Читала би све док светло прозорчића не би згаснуло и мој деда се вратио. Слушао бих целу апокалипсу шапћућим тоном: „Онда видех: четири коњаника стајаху на четири краја Земље… Тако је говорио Бог, шапатом, кришом, у касна поподнева детињства, под јерихонским трубама мува које су зујале по соби. Пре него што би пао мрак.

С једне стране било је страшно, с друге некако домаће и свакодневно. С годинама све више схватам да је апокалипса, на крају крајева, једна врло лична ствар. И све до данашњег дана, када понекад отворим Библију, чујем тај шапат. Знам да се тако, тим шапћућим тоном, говори само о важним стварима и великим тајнама. А на крају остаје увек глас или шапат неке књиге. Најпостојаније у мом памћењу јесу та истовремено божанска и обична поподнева мог детињства.

Ја сам, пак, тврдио да иза ове видљиве кризе вребају друге, страшније и дубље, невидљиве кризе – кризе смисла, будући да нисмо начињени од привреде и политике. Састојимо се и од нејасних и немерљивих ствари као што су туга, страхови и несигурност.

Сада је ванредно време, време кризе и пандемије. Пре десетак година објавио сам књигу есеја коју сам насловио „Невидљиве кризе. Тада је видљива била економска криза из 2008/09. Свет и медији су нас научили да примећујемо само привреду и политику, оне су увек изнова на насловним странама и у ударном термину нашег живота. Ја сам, пак, тврдио да иза ове видљиве кризе вребају друге, страшније и дубље, невидљиве кризе – кризе смисла, будући да нисмо начињени од привреде и политике. Састојимо се и од нејасних и немерљивих ствари као што су туга, страхови и несигурност. А што се ове кризе тиче, поверио бих се у првом реду књижевности, Ману, Kафки, Борхесу и другима. Они су истински стручњаци, које не можете видети у главним вестима. Њихови гласови могу нас извести из таме. Тако сам онда писао.

Свакако да пандемија у последњих годину и по дана није преседан у историји човечанства. Недавно сам поново прочитао Дефоов „Дневник из године куге и био запањен колико се мало у људским реакцијама променило током четири века. И тада је било свега овога: неповерења, лажних гласина, страха, нестрпљења и револта против мера; чак се и на смрт човек навикао.

Шта хоће да нам поручи пошаст попут ковида-19, шта нам даје, осим што нам на први поглед све узима? Понешто. Враћа нам разговор о смрти и сопственој смртности. Нови медији, рекламе, виртуелни простор, у коме сви боравимо, сугерисали су нам били извесну бесмртност; постали смо били нешто као бестелесни аватари. Пандемија нам је одједном вратила наша тела, а она су се указала као крхка и рањива.

С једне стране нас пандемија претвара у острва. Да бисмо преживели, морамо се одвојити од других, изоловати. Но истовремено пандемија открива старе везе између нас. Од почетка је најнеподношљивије искушење било умрети сам, без својих ближњих. У сан и у смрт идеш сам, али је добро када те неко испрати до пред врата. Ако замислимо свет као огромну грађевину, иако је у њој свако сам иза свог осветљеног прозорчића, ипак свако жели да зна да на спрату изнад и испод њега иза прозора има људи и да још светле.

Током ових годину и по дана непрекидно смо бројали: број инфицираних, опорављених, умрлих… Таква математика је изван сваке човечности. Задатак који је нама, преживелим сведоцима кризе, запао јесте да кроз наше приче бројеве поново претворимо у људе, да вратимо људе иза ових бројки, да покажемо да иза сваког човека стоји једна прича, повезана са причама његових ближњих. Ова мрежа чврсто увезаних прича чува смисао света.

Kњиге понекад знају да се нашале са нама на чудан начин. Пре избијања пандемије неколико година сам радио на мом последњем роману „Уточиште од времена, који је објављен баш у предвечерје короне. У њему сам, сасвим недужно, приповедао о једном посебном вирусу који ће завладати у блиској будућности – вирусу прошлости, који ће се преносити ушима и очима. Писао сам о томе у какву пандемију прошлости нас све то води.

Притом сам имао на уму поново пробуђене прошле идеологије или национализме, смештене између кича и монструозности, које нам обећавају величанствену прошлост. (Припадам оној генерацији коју су преварили чеком светле будућности). Али када нас је онда пандемија претекла са другим вирусом, постао сам свестан да је сав овај немир очито одавно био у ваздуху и да је морало да се деси нешто да нам отвори очи и покаже нам да се овако даље не може. Природа некад говори на директан и болан начин, поготово када претходно њене суптилније лекције нисмо разумели.

Хоћу само да кажем да се идеологије прошлости или прошле идеологије враћају као и у свакој великој кризи, када осећамо дефицит будућности, а садашњост не представља пријатно окружење. Али дом који нам идеологије обећавају ретко је добро уточиште. Верујем да књижевност развија памћење и отпор против тако олако понуђених уточишта идеологија. Памћење и отпор.

Елиот је једном написао: „За нас, постоји само покушавање. Остало није наша ствар. То се поклапа са мојим интересовањем за непостојано и нестајуће. И даље верујем да је само оно што нестаје вредно да буде сачувано. Наше писање је овај (често безуспешан) покушај да оно тако крхко, као што је на пример човек и друге непостојаности, сачувамо и пренесемо даље.

Пошто је било речи о божанском, могу да кажем да верујем у Бога Непостојаног и Нестајућег. У Бога онога који осећа бол, дрхти у тами и чека да буде спасен. И у Бога прича које доносе спасење.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

Оставите коментар