ЦИФРЕ СУ СРПСКЕ

Када се њихова почетна слова исписују руком, јасно се види да су то наша српска слова. Писаће машине и компјутери имају своју словну стилизацију и немају програм за обртање слова.

Сваки цифра у српском језику има своју реч: један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет… Свака се реч састоји од гласова. У гласовним азбукама сваки глас има своје слово, а на почетку писане речи стоји почетно слово. Гласови српског језика исписани су азбучним словима.

Великим словима писани су устави, па се та слова зову „уставна слова”. Таквим словима писани су Законик цара Душана, Мирослављево јеванђеље и друге рукописне књиге. Осим оваквим строгим – уставним словима, писало се, а и данас се пише мало простијим словима. То су тзв. брзописна слова. Она помало одступају од својих узора – великих слова (на пример, започињу се кукицом: Ј, П…).

На европско и светско питање
„Ко је цифре написао?” одговор
гласи: Срби. Цифре су наше –
српске, словенске, европске, али
рукопис обелодањује српски запис.

Данашња школска тзв. „писана слова”, која су повезана танким косим линијама и дебелим правим линијама, представљају новија брза слова – рука се не диже после исписивања сваког слова, него после исписивања целе речи. Вероватно је стил оваквог повезаног и украшеног писања настао у Италији, па су ова слова на компјутеру записана под именом „италик”.

Азбучним словима (која по изгледу не одступају много од данашњих великих азбучних слова) записане су цифре. Написане су почетним азбучним словима изговореним и записаним на српском језику.

Шест пре шјекире

1– Један. Данас цифру један пишемо почетним словом Ј. Слово Ј ј с кукицом у старој азбуци није постојало. У старој азбуци постојало је I i, (То I i стајало је на десетом месту азбучне таблице). Кукицу је I i добило у азбучној  реформи Вука Стефановића Караџића. (Сугласник Ј ј је скраћени самогласник I i, и настао је сажимањем овог  самогласника. Грци слово I i зову јота). I-едан се пише словом I, које има приступнукосу црту – 1. Некад се један пише с тачкицом на јединици и то је потврда да је у питању слово i. Значи, цифра 1 пише се на слово I i – 1-едан!

2 – Два. Пише се словом Д, али не оним уставним – свечаним словом Д, него радним – писаним, великим словом Д:  2-ва. Само Срби писано велико 2 (д) пишу баш тако. Ко од деце у првом разреду није рекао: „Гле, цифра 2 се пише исто као слово 2”.

3 – Три. Почиње гласом и словом Т. У питању је мало писано слово т. Мало писано слово т данас се пише с додатном цртом изнад слова, а некад је писано без те црте и имало је другу ротацију. Мало писано слово т у цифри 3 окренуто је усправно (тј. окренуто је за 90 степени). То значи да се цифра 3 пише словом 3-ри.

4 – Четири. Овде је све очигледно. Четири се пише на слово Ч. Слово Ч не постоји ни у грчкој алфавити, ни у латиничном писму. Ч је азбучно слово. Цифра 4 почиње гласом Ч и пише се словом Ч.  (Четворка на компјутеру је некаква геометријска стилизација и представља непознавање слова Ч). Закључак гласи: четворка се пише азбучним словом Ч. Ч-етири.

5 – Пет. Пет се прозива на слово П. Слово П исписује се с кукицом. Кукица се пише и у данашњем и у давнашњем рукопису – брзопису. Слово П у цифри 5 окренуто је вертикално (окренуто је за 90 степени). Кукица која виси малчице је пренаглашена. Значи: цифра 5 се пише на слово 5-ет. (Кад испишеш цифру 5 окрени папир, па ћеш видети слово П).

6 – Шест. Не пише се на слово Ш ш. Да ли се цифра 6 увек изговори почетним гласом Ш? Интересантно је да нам мала деца изговарају: „сест, ста? и засто? ” (А ни данас неки не знају да ли се каже „сјекира” или „шјекира”). Цифра 6 исписана је пре појаве слова Ш у нашој азбуци. (Успут да кажемо: слово Ш ни до дана данашњег немају ни латиница, ни алфавита). Цифра 6 пише се азбучним почетним словом С.  (Неки европски језици цифру шест започињу гласом С, али им је запис представљен неким другим правописима, тј словима). Закључак гласи: цифра 6 била је С-ест, а данас читај шест.

7 – Седам. Пише се словом З. Слово З исписано је старом  (летописном) српском азбуком. Гласови З и С су звучно-безвучни пар. Вероватно су Срби седмицу записали као звучни струјни глас З.  Седмица је 7-едам – читај седам.

8 – Осам. На другим словенским језицима – руском, белоруском, украјинском… каже се ВОСЕМ. У питању је  цифра 8, који се изговара почетним гласом В и пише словом В – Восем. Осмица, тј. 8 је исписана азбучним словом В. (Слово В в је самогласничког порекла и  настало је исписивањем два усправна слова О о). Значи –  8 је 8-осам (тј. В-осем).

9 – Девет. Цифра 9 се изговара почетним гласом Д. За њу није изабрано велико писано слово Д,  јер је то слово већ употребљено за двојку -2 . За девет је узето мало писано слово Д. Деветка, тј. цифра 9 пише се малим писаним словом Д: 9-евет. (Мало слово Д у 9-еветци превише је издигнуто над основном линијом, али га ми, наравно, препознајемо).

Нула с косом цртом

Нула се не пише словима. (Нула није слово О). Једна од претпоставки о употреби нуле изгледа овако: цео свет се може представити кругом. Ако хоћемода тај свет уништимо, онда ћемо га прешкрабати и добити НИШТА.  Права нула је једино она нула исписана рачунским машинама (на пример, на касама у продавицама), које круг прецртавају једном косом линијом. Тако се добија „ништа”. Шта је нула и када је уведена у декадни систем – није предмет овог написа.

Важно је да смо ми Срби препознали српски рукопис у исписивању цифара. Када се њихова почетна слова исписују руком, јасно се види да су то наша српска слова. Писаће машине и компјутери имају своју словну стилизацију и немају програм за обртање слова.

Бројање и цифре словенских народа: Руса, Украјинаца, Белоруса, Пољака, Чеха, Словака, Словенаца, Бугара … готово су истоветни српском. Међу цифрама романских, германских и грчког народа понеке личе на српско бројање. Записивање им је по другим правилима.

На европско и светско питање „Ко је цифре написао?” одговор гласи: Срби. Цифре су наше – српске, словенске, европске, али рукопис обелодањује српски запис.