Најчувенија слика Игора Васиљева је аутопортрет са костуром. Костур држи руку на његовом рамену, посесивно, готово као љубавни пар, што даје наговештај Игорове смрти.
Већ у детињству исказује бурни темперамент који се манифестовао излагању разним врстама опасности. Последња таква игра на ивици живота и смрти га је коштала живота. Опсесија смрћу га је прожимала до краја живота, самим тиме утицала и на његов уметнички опус. Аналогију опсесије смрћу и сликарска платна на којима доминира мотив смрти, Танатос, који је Фројд описао као нагон за смрћу и деструкцијом, налази се код још једног руског сликара, у питању је Михаил Врубељ, а и код шпанског сликара Франциска Гоје.
Чувени дански филозоф Серен Кјеркегор је у вези те опсесије сковао синтагму која управо чини наслов његовог дела – Болест на смрт. У тој књизи Кјеркегор човека сагледава као биће које је стално у кризи, разапет између оног коначног (смрти) и бесконачног за којим тежи. У тој синтези се налази парадокс људског живота и путем уметности човјек покушава да се тог парадокса ослободи.
Игор Васиљев је тог парадокса био свестан, наслућујући своју пререну смрт, пустоловног духа, он је журио у свему. Оженио се пре него је завршио средњу школу. Добија кћерку Светлану. Родитељи му доводе за учитеља Борислава Михајловића Михиза. Слика страствено, држећи се максиме Ван Гога – Ниједан дан без повучене црте на платну. Уписује Ликовну академију у Београду 1948. године и често укази у сукобе с професорима који су окренути стилу соцреализма.
Тај сукоб ћу узети као увод за следећу врсту приче у људском животу, тачније, наредно поглавље о Игору Васиљеву. Лав Толстој тврди да постоје само две врсте прича: странац долази у град и човек одлази на путовање. Додао бих и трећу врсту приче, човек се осећа попут шаховске фигуре у тренутку када противник за њу каже: ту фигуру не смеш померити.
Животна прича Игора Васиљева се умногоме тиче све три врсте прича везаних за људску судбину, онако како ју је Фридрих Ниче окарактерисао као „амор фати” или љубав према злој коби судбине. Игор Васиљев, својим немирним духом је пркосио судбини и судбина му је за кратак период његовог живота, за само непуних 26 година допустила да га поколења памте као блиставу звезду на сликарском небу, баш онакву као на слици Звездана ноћ коју је насликао Винсент ван Гог.
Странац долази у град
Игор Васиљев рођен је 1928. године у породици руских емиграната Валентине Коваљскаје Јустинове и Алексеја Алексејевича Васиљева који су се упознали у Београду, похађајући школу сликања. Када је наступила Октобарска револуција, породици Васиљев је претило изгнанство. Заједно са руском елитом, Алексеј Васиљев (Игоров деда) долази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1920, која их прихвата раширених руку.
Човек као шаховска фигура
Исте те 1948. године долази до Резолуције Информбироа, сукоба Тита и Стаљина. Али, такође у јавности мање битан сукоб Игора и комунистичке власти. Оптужују га да је планирао да изврши атентат на Јосипа Броза, што се на крају испоставља као неслана шала, а не као озбиљан план. Међутим, Игор се у том периоду управо осећа као шаховска фигура којој противник не дозвољава да се покрене. Тајна полиција мотри на њега и захтева да буде њен доушник. Бунтовне нарави, он тај предлог пркосно одбија. Хапсе га 1950. и добија две године робије.
И на робији слика. Попут Маркиз де Сада који је у затвору писао дела на дугачкој ролни хартије састављеној од малих комадића да нико не би схватио чиме се бави у тамници, Васиљев слика на кутијама шибица, на отпацима папира… У затвору је остало нешто више од 100 цртежа.
Након изласка из затвора његов стваралачки рад је експлодирао. Може се рећи да је 1950-их доминирао апстрактни експресионизам, облик сликарства који је давао приоритет драматичним потезима киста и истраживао идеје о органској прирорди, духовности и узвишеном. Оно што је сликарска одлика Игора Васиљева јесте да сачува човека и људско лице од надолазеће пустоши апстракције.
То је, такође, раздобље у Београду када се идеолошки раскрстило са социјалреализмом и када се буде различите уметничке концепције. Те уметничке концепције спаја драматичан егзистенцијалистички поглед на свет, извучено из филозофије егзистенцијализма. Очитава се и склоност ка песимизму.
Најчувенија слика Игора Васиљева је Aутопортрет са костуром. Костур држи руку на његовом рамену, посесивно, готово као љубавни пар, што даје наговештај Игорове смрти. На слици доминира плава боја, а последња фаза његовог сликарства беше управо плава. Чувене су Пикасове фазе, једна од њих је такође плава фаза коју карактеришу суморна атмосфера –период Пикасовог живота испуњен немаштином, неуспехом и депресијом.
Човек одлази на путовање
Путовање најчешће симболише промену. Оно често може бити и пут у непознато. Човек путује плански, али и постоје и путовања која су ствар случајности, наговора. Баш таква путовања, лишена слободне воље или насумична, испоставе се као судбоносна. И она нам указују на једно од вечитих филозофских питања – Да ли уопште и колико човек јесте господар свог живота? У делу Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита провлачи се питање слободне воље кроз лик демона Воланда који предсказује смрт Берлиоза. Он гине тако што иде да телефонира, и нашавши се на перону, Берлиоз се изненада оклизнуо и пао под воз који му је одрубио главу. Воз је дошао главе и Васиљеву.
Игор Васиљев (Wikipedia)
Васиљев је отишао на своје испостаавиће се последње путовање на наговор пријатеља. Ишли су на излет у Раваницу. Дуго се предомишљао, да би на крају пристао. Оставља трудну супругу. Званична верзија каже да је погинуо тако што је испао из воза док се пентрао по њему. Касније, његова смрт је постала предмет расправе и разних претпоставки, покривена велом мистерије. Приче су ишле у неколико верзија, осим оне званичне да је живот изгубио због несрећних околности, остале верзије говоре да је извршио самоубиство или да иза његове погибије стоји комунистичка власт.
Мистификација смрти уметника је чест случај. У 20. веку било је таквих примера још у вези којих се нагађало да је смрт уметника у ствари убиство од стране тајне комунистичке полиције. Неки од њих су: Јесењин, Мајаковски, Миљковић, Хармс…
Борислав Пекић је једном приликом изјавио: „Игор Васиљев је погинуо. Истрага је утврдила да је пијан испао из воза или извршио самоубиство. Међу нама је, међутим, владало уверење да је убијен.”
Његово мртво тело је пронађено испод моста. Мост као симбол спајања, спојио је Игора Васиљева с другим светом, а на овом ће остати упамћен као златни дечак српског сликарства.
(Пулсе)
