Због чега су и како настале чувене Наска линије у Перуу, научници још нису одгонетнули загонетку.
„Много векова пре Инка створен је историјски споменик на јужној обали Перуа који је без премца у свету…У погледу размера и тачности изведбе, он није мање значајан од египатских пирамида. Али док тамо подижемо поглед према монументалним тродимензионалним структурама једноставног геометријског облика, овде морамо с велике висине спустити поглед према широким отвореним пространствима прекривеним загонетним линијама и цртежима који су начињени на равници као да их је уцртала дивовска рука…” (Марија Рајхе, Тајна пустиње)
Откад је перуански археолог Торибио Мехија Xеспе 1927. године поново открио те необичне геоглифе, касније назване Наска линијама, не престаје занимање научника и јавности за једну од најзанимљивијих древних загонетки на свету. Захваљујући накнадним запањујућим открићима, 1994. године овај је локалитет проглашен Унесковом светском баштином. Смештене у пустињским равницама слива реке Рио Гранде де Наска у Перуу, линије Наска налазе се на археолошком налазишту које се простире на више од 75.000 хектара. Научници верују да је већину линија створила култура Наска (око 100. г. пре Христа-700. г.), али и културе Чавиња и Паракаса које су јој претходиле. Главно полазиште за такво датирање јесте чињеница да су цртежи смештени у подручју које су насељавале поменуте културе. Међутим, за израду оваквих цртежа потребне су врло напредне технологије мерења, које по свему надилазе могућности наведених култура.
Наска линије налазе се 450 километара југоисточно од Лиме, на пустињској висоравни између пацифичке обале и Анда. Цртежи су јасно препознатљиви само када се гледају с висине, а беживотна висораван изгледа попут големе празне плоче на којој су дивовске руке нацртале јасне и прецизне геометријске облике и цртеже. Откривено је преко 800 равних линија, 300 геометријских ликова и 70 биљних и животињских облика, тзв. биоморфа. Неке од равних линија су дужине до 50 километара, док су биоморфи дужине од 15 до 365 метара (паук – 46 метара, колибри – 50 метара, мајмун – 110 метара, птица која подсећа на кондора – 135 метара; гуштер се протеже у дужини од 188 метара, а пеликан на 285 метара).
Огромне димензије геоглифа надмашују величином све оно што су саградиле Инке, највеће царство у претколумбовској Америци, а стилом одударају од свих других остатака пронађених у Америци. Оно што је непознато нама данас, било је непознато и самим Инкама у време шпанских освајања. Може да се закључи да се ради о остацима врло високо развијене непознате цивилизације чија старост сеже небројено много векова уназад и о којој можда никада нећемо сазнати нешто више.
Занимљива је претпоставка о начину уцртавања линија и о њиховој постојаности у таквим пустињским условима. У овом је подручју пустињска подлога прекривена слојем шљунка и изломљеног камења. Археолози су закључили да су древни народи стварали цртеже уклањајући тај површински слој тла до дубине од 15 до 30 сантиметара, у неким случајевима и до 50, откривајући тиме слој иловаче светлије боје. Већина познатих геоглифа настала је уклањањем површинског слоја само с руба фигура, стварајући тек њихов обрис, док су други настали уклањањем шљунка из комплетне унутрашњости облика.
С обзиром на малу количину кише и ерозије у пустињи, геоглифи су углавном сачувани током столећа. За њихову постојаност кључна су два феномена. Након апсорбовања дневне топлоте, непосредно изнад линије ствара се јастук од врелог ваздуха који их штити од ветрова. Такође, земљиште садржи креч који се у додиру с јутарњом измаглицом претвара у чврсти заштитни слој. Постоје три основне врсте Наска линија: равне линије, геометријски цртежи и сликовни прикази. На обалској равници постоји више од 800 равних линија, од којих су неке дугачке чак 50 километара! Имајући у виду да многе од њих прелазе и преко брдовитог терена, и данас би био велики изазов направити овако дугачке, равне линије. Осим тога, постоји преко 300 геометријских цртежа који укључују основне облике попут троугла, правокутника и трапеза, а и спирале, стрелице, цик-цак и таласасте линије.
Откривено је и седамдесетак цртежа животиња и биљака: цртежи паука, колибрија, мајмуна, кита, ламе, патке, гуштера, пса, кактуса, цвета и разних стабала, од којих се неки простиру на дужини од 370 метара. Посебно интригира чињеница да неки облици представљају врсте живог света које нису карактеристичне за поднебље Наска културе. Постоје и прикази попут руке, човеколике фигуре, назване астронаут и други неидентификовани облици.
Истраживања Xеспеа, који је први скренуо пажњу на њих, нису била потпуна без погледа из ваздуха, што је било могуће развојем ваздухопловства од 1939. године. Американац Паул Kосок и Немица Марија Рајхе, који су међу првима проучавали линије посматрајући их и са земље и из ваздуха, претпоставили су да се неке од њих поклапају с правцима изласка сунца у данима зимског и летног солстиција на јужној хемисфери. Такође, сматрали су да би геоглифи могли да представљају нешто попут земаљских сазвежђа. Марија Рајхе је примењујући своја знања из геометрије, астрономије и уметности дала највећи допринос њиховом истраживању, презентацији у јавности и адекватној заштити.
Међутим, у другој половини 20. века, други истраживачи, укључујући америчког астронома Џералда Хокинса, нису се сложили с астрономским објашњењем геоглифа. Они су сматрали да је тешко утврдити небеску констелацију која је постојала у време настанка линија, и да стога не постоји довољно доказа којима би се поткрепиле претходне хипотезе. Претпоставка америчког антрополога Јохана Рајнхарда из Нешенел џиографика преусмерила је истраживаче на занимљив траг. У својој књизи „Наска линије: нова перспектива њиховог порекла и значења” он заступа следећу тезу: „Чини се вероватним да већина линија није представљала оријентир за земаљски или небески хоризонт, већ је водила до места на којима су се изводили обреди за добијање воде и плодности усева”.
Многи геоглифи представљају симболе који се могу довести у везу с водом – важним извором живота у овим изузетно сушним крајевима перуанске обалне равнице. Пауци су у многим андским културама повезани с кишом, ловом и ратовањем, а опшепознато је да се пауци појављују прије кише. Исто тако, колибри у древним културама Латинске Америке представља симбол плодности, а заједно с мајмунима појављује се тамо где воде има у изобиљу – у џунглама Амазоније. Према овим теоријама геоглифи су могли бити кључни за призивање кише. Нека новија истраживања, такође, сугеришу да би геоглифи могли да представљају маркере за налазишта воде под земљом.
Погледајте слике:
(Извор Wikimedia Commons)
Занимање за феномен Наска и даље не престаје, што показују и многа истраживања која су у последњим деценијама на светло дана изнела више нових цртежа, захваљујући камерама високе резолуције које се инсталирају на дронове. Године 2011. јапански тим са Универзитета Јамагата, којим је руководио Масато Сакаи, открио је нови геоглиф који изгледа као призор обезглављивања. Дужине око 4,2 метра и ширине 3,1 метар, далеко је мањи од осталих Наска приказа. Такође су пронашли приказ митског створења дугачког 30 метара које има много ногу и исплажен језик. Чланови Друштва за америчку археологију изнели су 2015. године могућност да се сврха линија с временом мењала и да су линије у једном тренутку представљале и руте којима су перуански ходочасници ишли у комплексе храмова, попут познате гробнице Качуахи где су пронађена мумифицирана тела из Наска периода.
Kрајем 2019. године поменути тим јапанских научника је у сарадњи с америчком компанијом IBM успео помоћу суперрачунара да интегрише податке добијене сателитским снимцима високе резолуције и декодирата нови геоглиф. Он представља човеколику фигуру дужине око пет метара. Очекује се да ће управо употреба најсавременије технологије дати велик допринос у откривању нових облика, посебно јер се сматра да многи од њих нису видљиви људском оку. Поред свих досадашњих истраживања, до данас не постоји опште прихваћена претпоставка и готово је немогуће знати ко је начинио ове дивовске цртеже, када, како и у коју сврху.
Искуство је и у овом случају потврдило да ћемо тешко докучити тајне древних цивилизација ако их посматрамо и меримо из савремене перспективе и огрћемо данашњим вредностима. Могуће је да ће удруживање археологије и антропологије дати целовит и занимљив смер овим истраживањима. Треба имати на уму да непостојање писаних доказа многих древних јужноамеричких култура, као и потешкоће у разграничавању њиховог деловања и прожимања, не чине разумевање њиховог наслеђа нимало лаким. Богата материјална културна оставштина на овим просторима још је нерешена загонетка, а покушаји њеног разоткривања и даље се настављају.
(Извор Национална географија)
