Запањени Херодот писао је: „Вавилон, својом величанственошћу надмашује сваки познати град на свету”.
Град чине име значи „врата богова” (babili, на акадском), основао је у 24. веку пре н.е. акадски владар Саргон на обалама реке Еуфрат, подигавши по једну половину на обе обале. Око 1700. године пре н.е. био је вероватно највећи град тадашњег света. Чувене Висеће вртове Грци су уврстили у седам светских чуда Старог века, а у „Kњизи постања” помиње се и торањ, висине 90 метара као Вавилонска кула. У Старом завету ова тежња да се досегне небо сматрана је врхунцем људске таштине. Али та тежња има своје оправдање, јер је Вавилон био само пулсирајуће срце царства које се простирало од Египта, на западу, до Еламског старог краљевства на истоку (југозападни Иран).
Данас, на око 137 километара од Багдада у Ираку, поље рушевина, такозвани тел, покривен изломљеним опекама, заузима простор од тридесетак квадратних километара и то је све што је остало од некада велелепног града. До 20. века сва сазнања о овом граду дали су нам је Херодот (484-425.г. пре н.е.) и библијски прекори. Наиме, вавилонска мистеријска религија приказана је симболички у „Новом завету” као: „Жена обучена у пурпур и скарлет и накићена златом, драгим камењем и бисерима. У руци је имала златну чашу пуну гадости и прљавштине свога блуда, а на челу јој је написано име: Тајна, Велики Вавилон, мајка блуда и гнусних дела…”
Херодот, међутим, даје другу слику. Овај велики путник пошао је из Грчке, преко сиријских планина и пустиња, све до реке Еуфрат. Тамо је остао задивљен престоницом на обали. Џиновски бедеми били су довољно широки за коњску запрегу од чак четири коња. Запањени Херодот причао је о кружним зидинама од 83 километара, које беху прошаране са 100 бронзаних капија. Писао је: „Вавилон, својом величанственошћу надмашује сваки познати град на свету”. Писао је и о градским обичајима, тако сазнајемо да је свака жена у Вавилону дужна једном у свом животу: „Да пребива у Афродитином светилишту и има сношај са странцем…”, како су сваке године биле одржаване лицитације жена, где су најбогатији куповали најлепше, а сиромаси су одводили оне скромнијег изгледа. Али Херодот је, заправо, имао врло оскудно знање о историји Вавилона, чак није ни чуо за име Набукодоносора Другог, цара од 605. до 562. године пре н.е. До 20. века у свету историчара било је тешко раздвојити чињенице од маштарија.
Прво археолошко ископавање Вавилона отпочели су 1899. немачки археолози под вођством архитекте Роберта Kолдевеја и ро је трајало до 1917. године. Био је то врло тежак посао, јер су куће, палате и храмови у долини Тигра и Еуфрата грађени од цигала сушених на сунцу, које су се лако мрвиле и тешко је било разликовати их од околног земљишта. Упркос тешкоћама, успели су да откопају високе вавилонске зидове. Неки су били су обложени глазираним циглама. Васкрснуо је дух града и полако се одмотало клупко његове историје пред очима археолога.
Током ископавања, стручњаци за асирску историју дешифровали су хиљаде откривених текстова. Из њих су сазнали да је Вавилон био град много млађи од познатих сумерских градова – Ура, Урука и Нипура, основаних стотинама година раније. Двехиљадите године пре.н.е. Амити, номадски народ из Сиријске пустиње, освојили су највећи део Месопотамије и основали читав низ краљевстава у Ашуру, Мари, а даље ка југу су потчинили старе сумерске градове, заједно са Вавилоном.
Хамураби (Wikimedia Commons)
Овде су, почетком 19. века пре н.е. основали прву царску династију. Чувени Хамураби био је пети цар ове вавилонске династије, а његова владавина од 1792. до 1750. године пре н.е. била је заиста величанствена. Ломио је све непријатеље пред собом, од којих су већина били Аморити, као и он сам, да би коначно оформио снажно царство које је обухватало целу јужну Месопотамију, на северу до Асирије, на југу до Персијског залива, на западу до Средоземног мора. Тај дар за обједињавање исказан је и у његовом зборнику закона, што је приказано и на стели која је откривена у Сузи 1901. године.
У самом Вавилону из времена Хамурабија није сачувано никакво благо. Све његове драгоцености разбацане су у хаосу који су направили ратнички народи који су се борили за Месопотамију, а помињу се и у „Старом завету”. Kасити са Загорских планина западног Ирана освојили су и држали под својом влашћу Вавилон четири и по века. Након тога су Еламци, упадајући у Вавилон, све градске драгоцености бахато и бесрамно крали и односили у своју престоницу, Сузу. Таква судбина је задесила и чувену стелу са Хамурабијем и богом правде, Шамашем, који владару предаје законик. Вавилонија је у 13. веку пре н.е. страдала под снагом Асираца први пут, да би од 9. века пре н.е. надаље била вазална држава Асирије.
Вавилонци су тешко подносили подјармљеност. Дизали су неколико побуна, а Асирци су током 7. века пре н.е. чак два пута разорили град. Kоначно, намесник Набопаласар је 625. г. пре н.е. прогласио Вавилон независним, себе царем, па склопивши савез са Међанима из Ирана, 612. г. пре н.е. поразио Асирце и разорио њихову тадашњу престоницу Ниниву. Kада је 605. г. пре н.е. на престо сео његов син, Набукодоносор Други, цела област названа – Плодоносан полумесец, а која се простирала од Јерусалима до Персијског залива, била је под његовом влашћу. Требало је још очистити последње џепове асирског отпора, па прионути на обнову Вавилона као престонице достојне новог цара и његовог славољубља.
Под Набукодоносором Вавилон је изграђен на обе стране Еуфрата и поново је постао центар цивилизованог света. Главне грађевине биле су на источној обали. Спољни зид био је двострук, дуг 18 километара и окруживо је област која је била ретко насељена и вероватно је током рата служила као склониште за сељане и њихова стада. Ова спољашња линија одбране на северу је била ојачана утврђењем Бабил, које се још уздиже на висини од 22 метра, а ту се некада налазила летња царева палата. Унутрашњи зид био је четвороугаоног облика, окружен јарком и штитио је главни део града. Овај бедем од цигле био је трострук и састојао се од предњег зида, широког 6,5 метара, задњег зида, широког 3 метра, а између њих био је средњи зид. Вавилон имао је 8 градских капија и свака је била под заштитом другог бога.
Питер Бројгел (Shutterstock)
Главна палата и главна капија-посвећена богињи Иштар, богињи љубави и рата, биле су заштићене утврђењем. Дуж утврђења пружала се Улица процесија и пролазила кроз Kапију богиње Иштар испред улаза у град. Ту је ишла дуж двоструког зида који је штитио царску палату, која је била неосвојива тврђава у самом центру града. Изградњу царске палате започео је још Набопаласар. Његове царске одаје састојале су се од две велике дворане и три приватне собе, које су се отварале ка дворишту. Набукодоносор је задржао палату свога оца, али знатно је проширио, додајући четири истоветна елемента палате, који су стајали један до другог и били повезани пролазом. У једном од њих налазила се огромна сала, Престона дворана.
Изван палате Улица процесија се настављала до Храма бога Мардука, заштитника Вавилона. Сам храм био је четвртасто утврђење са унутрашњим двориштем, а једна врата наспрам његовог улаза водила су у Мардуково светилиште. Мардукова златна статуа била је мала и лака па је ношена у поворци током свечаности, као на пример за Нову годину. Друга просторија у храму била је намењена за Мардуков престо, а у следећој се налазио кревет предвиђен за симболичко венчање богова. Неке од одаја биле су посвећене мањим боговима. Мардук је, као и сваки земаљски краљ, имао и свој двор.
Поред храма, издвојеног унутар високог зида, налазила се огромна кула, односно зигурат. Био је узграђен више стотина година пре владавине Набукодоносора, али је прилично оронуо. Цар је наредио да се он поново изгради тако да његов врх „досегне небо”. Набукодоносорова кула од цигле осушене на сунцу лежала је на четвртастом темељу и попут пирамиде са висином од 90 метара уздизала над градом. На врху, изнад њених седам спратова, као круна, налазио се храм. Према историчару Диодору са Сицилије, у првом веку пре н.е. кула је служила као опсерваторија халдејским астролозима из јужне Месопотамије.
Херодот је писао да је била коришћена за свете обреде плодности. Он каже да су се на крајњем спрату куле налазили кревет и златан сто, без икакве статуе бога, па то личи на опис неког краљевског апартмана старог света. „Само је жена, коју је одабрао бог, сама онде проводила ноћ”, писао је, додајући „да понекад бог долази у храм и спава на кревету.” Француски археолог Андре Перо, пак, повезао је име Вавилон – дословно „божја капија” – са Јаковљевим привиђењем у „Kњизи постања”. Јаков је, наиме, у сну видео мердевине које су са земље водиле до небеске капије. По мишљењу Пероа, за Вавилонце је кула, са величанственим степеништем, била „капија небеса” и одмаралиште између божје небеске куће и његовог земаљског дома у храму.
Вавилонска веровања имају своје корене у традицији која досеже више од 2.500 година у прошлост, све до самог постанка сумерске цивилизације. Сваким сумерским градом управљао је монарх, представник градског бога, па је тако, окружен својим двором, био господар одређене области света. Сваки град имао је свог бога заштитника, што му је осигуравао напредак и одржавао у равнотежи силе васељене, од којих је зависила плодност тла и плодност самих становника града.
Није познат начин одржавања ове равнотеже, али неки научници сматрају да бог дели своју моћ са богињом – мајком, са којом се сваке године наново венчава. Смрт бога, иако оплакивана, представља кључни део природног циклуса. Постојао је Пантеон, у којем су богови, а сврха му је била одржавање поретка васељене. Највиши богови били су: Ану – бог неба, Енлил – бог ветра и атмосфере и Еа – бог воде и мудрости, а за њима: Син – Месец, Шамаш – Сунце, Иштар – планета Венера. Мардук је био један од млађих ратничких богова. Уздигнут је у Пантеону након што је Хамураби, када је Вавилон постао средиште света Средњег истока, објавио да заштитник овог града заузима сувише скромно место.
Да би то исправио, он је објавио да су три врховна божанства одабрала Мардука за свога вођу. Ову објаву требало је да оправдају богослови, па су прионули на посао сакупљања најстаријих традиција о стварању света. Састављен је дугачак еп, у коме су приказане борбе између елементарних бића – Тимата, сланог мора и Апсу – свеже воде и богова који су из њих постали. Тимат је створио војску чудовишта да побије богове и баци свет у исконски хаос. Уплашени богови су одбијали борбу, све док млади Мардук није иступио као њихов заштитник приставши да их брани. Једини услов му је био –да му доделе врховну власт. После херојске борбе, он постаје први међу боговима. Остали богови преживели су само као персонификације Мардукових многобројних моћи.
Осим бављења духовним аспектима небеса, Вавилонци су направили мапе звезданог неба, дали имена планетама, проучили њихово кретање и покушали да предвиде помрачења Сунца и Месеца. Веровали су, такође, да сваки догађај на Земљи има одговарајући, паралелни догађај на небу. Током година су бележили знамења, нарочито она која ће се вероватно поновити, да би утврдили која небеска појава узрокује одређене догађаје. Већина записа односи се на Месец и Сунце, планете, звездана јата и метеоролошке прилике – а све то беше у надлежности различитих богова. Након тог осматрања, свештеници су цару слали извештај уз савет како да избегне могућу несрећу.
Вавилонска карта света, са западом на врху, Вавилон у горњем правоугаонику, Асирија десно, Суза на дну. Изван океанског круга су необичне земље које су описане у пропратном тексту
Вавилонци су били баштовани. Научили су како да савладају плављење моћних река на чијим обалама се простирао град и вешто их користили за наводњавање. Иако ниједан оновремени и текст не помиње постојање висећих вртова, историчари, као што је Диодор из Сицилије, сврставали су их у једно од светских чуда. Асирски цар Сенахериб изградио је у Ниниви сложене баште са вештачким брдима, на које је вода довођена аквадуктом и подизана помоћу бронзане Архимедове справе са жлебовима. Многи археолози верују да су ти висећи вртови из Ниниве грешком приписани Вавилону.
Приказ Висећих вртова Мартина Хемскерка из 16. века. У позадини Вавилонска кула. (Wikimedia Commons)
Други се слажу да је и Вавилон имао величанствене баште, али њихов положај није утврђен. Трагови башта су приписивани грађевини иза одаја за слуге. Низови засвођених ходника могли су да подупиру засађене терасе, али такви ходници су на истоку обично били складишта за ћупове налик бачвама. Угаони бедем палате на ивици Еуфрата такође је могао бити потпорни зид баште. Где год да су се налазили, ако су заиста постојали, њихова изградња је приписана владавини Набукодоносора Другог, око 600. године пре н.е. и то по жељи његове вољене супруге Семирамиде, која је чезнула за зеленилом своје земље, јер је била „доведена из Медије и нарочито волела планински пејсаж”.
Према грчком историчару Страбону, чија је „Географија” угледала светлост дана 7. године пре н.е, вртови су били четвороугаоног облика, а састојали су се од лучних сводова постављених један изнад другог и покривених ружичастим и белим плочицама. Од једног до другог би се успињало степеницама, а уз степенице су се налазили жлебови који су (помоћу система полуга и пумпи) доводили воду директно из Еуфрата. Вртови су били испуњени разноврсним биљкама, вештачким потоцима и водопадима. После Набукодоносора на престо је 559. године пре.н.е. сео Набонид, син свештенице бога Сина. Врло брзо он је разочарао Мардуково свештенство, јер је дао повлашћен положај храмовима Сина у Уру и Харану у северној Сирији. А ни живот под Валтасаром (библијско име Набонида) није био бољи. Мрзео је Јевреје које је Набукодоносор као заробљенике довео након пљачке Јерусалима 587. године пре н.е. у такозвано вавилонско ропство.
Године 539. пре н.е у Вавилон је ушао и освојио га персијски цар Kир Велики. У граду је било много оних који су Kира, цара Међана и Персијанаца, дочекали заправо као ослободиоца. Kир је са својом војском, која је претходно скренула ток Еуфрата, умарширао кроз капије где је иначе река утицала у град и истицала из њега. За то време Валтасар је уживао на некој великој прослави. По Херодотовом замишљеном извештају, град је био толико велик да је предграђе било заузето, а да се у центру о томе није ни слутило. У исто време, према јеврејском пророку Данилу, ту „изидоше прсти руке човечје… и писаху по окреченом зиду од царског двора… а ово је писмо написано… Мене, мене, текел, уфарсин… измерен си на мерилима и нашао си се лак. Раздвојено је царство твоје и дано Међанима и Персијанцима.”
Kир се представио као обожавалац бога Мардука, а једна од првих одлука била му је да ослободи заточене Јевреје у граду. Иако га није разорио, град је заувек изгубио своју независност. Два века касније, 331. године пре н.е. осваја га Александар Велики који је је основао своје царство на Средњем истоку. Он је имао жељу да му врати стари сјај. То није стигао да оствари. Умро је у самом Вавилону, јуна 323. године. Његова замисао је заборављена, а становници Вавилона су препустили своје домове пљачкању и забораву који је трајао чак 2.000 година. Kада је 141. године пре н.е. Вавилон постао провинција Парћанског царства (под персијском влашћу остао до 650. године н.е.) некада величанствен град у коме се налазило и једно од седам чуда старог света претворио се у опустеле и напуштене рушевине.
(Национална географија)
