У свом кратком животу, проф. др Марко Јарић објавио је више од 100 радова, од тога највећи број у водећим светским часописима за физику, четири књиге, од којих се три с његовим уредничким потписом, Introduction to Quasicrystals, Introduction to the Mathematics of Quasicrystals и Extended Icosahedral Structures (Academic Press, Boston, 1988-1989), сматрају основном референтном литературом у области квазикристала. По многима, био је најталентованији и најуспешнији физича когје дао српски народ после Другог светског рата,
Проф. др Миливој Р. Белић
Ко је био Марко Јарић?
По сећању стрица, др Јова Јарића, професора Београдског универзитета, први доказ снаге Марковог ума десио се почетком 1964, када није имао пуних 12 година. У то време Јово је био асистент у Математичком институту САНУ, а Марко га је често посећивао. Десило се да је једном био заузет, и да би га забавио док га чека, дао му је следећи математички задатак: „Конструиши једнакостранични троугао тако да му темена леже на три паралелне праве”
Ево шта се десило, према Јововој причи: „По мом мишљењу, то је био врло тежак задатак за његов узраст. Читалац има прилику да сам покуша да реши исти задатак и да се увери у снагу Марковог размишљања. Намера ми је била да добијем у времену за своје обавезе. Дао сам му папир и оловку и замолио га да покуша да реши задатак. Он је задатак погледао и рекао да ће, док ја завршим са својим обавезама, скокнути до куће. Са собом није понео ништа. Непуних пет минута после тога улетео је код мене сав узбуђен и рекао да је решио задатак. Напамет! У ходу! Нормално, нисам му поверовао. На његово инсистирање пристао сам да заједнички погледамо решење. У почетку нисам га пажљиво ни слушао, али сам убрзо, запањен, схватио да је његово решење коректно и елегантно. Наравно, постоји више решења датог задатка, али је Марко пронашао најједноставније.
Тог тренутка Марку сам поклонио књигу математичких проблема са олимпијада СССР, у знак сећања на тај дан, с напоменом да од тада па надаље не постоји више 15 година разлике међу нама (толико сам био старији). Он је ту разлику намах избрисао. И тако је надаље било!”
Одлика да брзо схвати срж проблема
и пронађе најједноставније решење,
красила га је до краја живота.
Некадашњи и садашњи професори Физичког факултета памте га као посебно талентованог и образованог физичара, а и као колегу који је још у току студија почео да објављује оригиналне научне радове. За успехе на студијама Марко је награђен Октобарском наградом града Београда 1974. Зачудо, ни он није имао све десетке. У то време, то је било немогуће постићи. Први „перфект 10” студент појавио се десетак година доцније.
Марко Јарић (Википедија)
Добио је оцену 9 из атомске физике код професорке Мире Јурић, која је била позната по томе што није давала 10. По правилу, он је све испите полагао у јунском испитном року, изузетно је атомску физику оставио за октобарски рок јер је желео истински да изучи област коју је сматрао основом физике 20. века. На испиту је бриљирао, али је оцена била 9. Образложење професоркино: није довољно добро урадио писмени део испита, од 100 могућих добио је 93 поена.
Последипломске студије је, као стипендиста Фулбрајтове фондације, започео 1974. на Градском колеџу Њујорка, традиционалној школи сиромашних јеврејских студената из Њујорка с врло квалитетним кадром. До сада је ова малена школа дала осам нобеловаца. Могао је да изабере Харвард или Принстон, али било му свеједно јер је већ био млади научник. Важно му је било да за ментора добије врхунског физичара, од кога може нешто да научи, а таквих је у то време на Градском колеџу било доста.
Ученик Џозефа Бирмана
Већ на почетку студија приграбио га је проф. Џозеф Џо Бирман, светски признати експерт за примену теорије група у физици чврстог стања. Предавао „Математичке методе у физици”, и већ на првом колоквијуму Марко Јарић је далеко надвисио остале. Његови резултати из Молијенове функције, фазних прелаза у А-15 системима и „ланчаним критеријумима” за избор фаза у Ландаувљевој теорији фазних прелаза другог реда ушли су право у уџбенике. И своје највреднији резултати из физике квазикристале, у краткој али бриљантној научној каријери, остварио је захваљујући знању из физике симетрија стеченом у Њујорку.
Марко Јарић је врло брзо напредовао. По правилу добијао је на испитима најбоље оцене (А-плус), организовао је студентски семинар, на коме су студенти држали предавања из нових, актуелних резултата у физици и већ озбиљно се бавио науком. Током 1976. одржао је серију предавања из ренормализационе теорије Вилсона и Каданова, која се појавила отприлике у то време. Демистификовао је за студенте ту помало мистериозну теорију, мада су у публици углавном седели професори универзитета. Исте године, као најбољи студент, постао је стипендиста Универзитета града Њујорка (CUNY Graduate Fellow). У групи проф. Џозефа Бирмана водио је главну реч, користећи знање из теорије специјалних функција које је стекао у Београду на предавањима проф. др Велимира Роглића из квантне механике.
Докторску дисертацију одбранио је новембра месеца 1977, имао је тада само 25 година. Пре тога је све испите докторских студија положио с највишим оценама, исто као на редовним студијама. У комисији су, поред руководиоца, седели счувени научници проф. Луј Мишел из Француске, проф. Марк Кац са Рокефелер универзитета и проф. Мелвин Лекс из АТ&Т–Bell лабораторија.
Од двадесетак радова из тог времена,
већину је објавио у водећем часопису за
физику Physical Review-у. И све их сам потписао,
осим неколико на којима се као коаутор
појављује Џозеф Бирман.
Научну каријеру наставио је на Универзитету Беркли, где је добио постдокторску стипендију Милерове фондације, врло престижну и добро плаћену. Од старијих професора идеје није добијао, увек је имао своје, а у практичном раду помоћ није ни очекивао. Није допуштао да му се на радове дописују коаутори који ништа нису урадили, иако су то због свог положаја очекивали (шефови лабораторија, руководиоци пројеката, формални ментори и остали). Никада није одступио од таквог става. Од двадесетак радова из тог времена, већину је објавио у водећем часопису за физику Physical Review-у. И све их сам потписао, осим неколико на којима се као коаутор појављује Џозеф Бирман.
Џозеф Бирман (Википедија)
Био је врло захтеван и строг, није трпео нерад и осредњост. Зато је, вероватно, у својој каријери извео само два докторанда и једног магистранта. У време његовог боравка на Берклију појавили су се експерименти који су наговештавали коегзистенцију феромагнетизма и суперпроводности. Пала му је на памет идеја како да осмисли теорију средњег поља која би такву могућност допуштала. Затим је обрадио ефекте облика и крајева. Из ових активности произишао је низ запажених радова. Поред тога, наставио је рад на симетријама чврстих тела и објавио своје највредније резултате у тој области. Проф. др Миодраг Кулић, наш познати физичар у Немачкој, каже:
Трагом Лева Ландауа
„Фазни прелази су општи феномен у природи, при којем се одвија прелаз једних (агрегатних) стања у друга. Ако се одвијају без размене топлоте, тада се, познавајући симетрије које карактеришу дату супстанцу, може предвидети која су могућа агрегатна стања при фазном прелазу. Постојала је класификација могућих стања, дата од стране једног од највећих физичара 20. века, Лева Давидовича Ландауа, и сматрало се да је по том питању научна дискусија практично завршена. Али Маркови радови на том пољу, засновани на његовим допунским теоремама о иредуцибилним репрезентацијама група, показали су да је могуће направити бољу и суптилнију класификацију фазних прелаза, те да је могуће дати прецизније тврдње о преференцији једних фаза над другима. Ови Маркови радови ушли су право у ризницу фундаменталне науке о природи.”
Лев Давидович Ландау (Википедија)
Осамдесетих година веома интензивно су се проучавали суперпроводници у којима постоји и (феро)магнетно уређење. Суперпроводност и феромагнетизам су два феномена који су у јакој компетицији и тешко се међусобно подносе. Ми, који смо годинама радили у тој области, били смо подељени у два табора у вези могућих механизама интеракције који омогућавају коегзистенцију суперпроводности и модификованог (у облику спирале) феромагнетизма, не могавши да убедимо једни друге (и остале) у исправност наших теорија. И опет се појавио бриљантни Марко Јарић, новајлија у области, са оригиналном и суптилном анализом, заснованом на првим принципима електродинамике, показавши, на наше задовољство, да други табор користи формулу за слободну енергију која није у складу са овим принципима. Узгред, нас двојица смо предложили нове могућности коегзистенције ова два антагонистичка феномена.
Уосталом, волео је нове изазове. У
напону стваралачке снаге, с лакоћо
је могао прећи у макоју област физике.
После двогодишњег боравка на Берклију он је прешао на Слободни универзитет Берлина, као добитник Хумболтове стипендије, да ради са проф. Бенеманом (Карл-Хајнц) на проблемима полимеризације и физике молекула ДНК. Иако је то била нова проблематика, није му била непозната јер је као студент у Београду за дипломски рад обрадио тему „Термална денатурација дезоксирибонуклеинске киселине”. Уосталом, волео је нове изазове. У напону стваралачке снаге, с лакоћом је могао прећи у макоју област физике. У Берлину је провео две године, и за то време публиковао још десетак радова, чиме је заокружио четворогодишљи постдокторски стаж. Дошло је време да се тражи професура, а тада су искрсле невоље.
Желео каријеру да настави у САД, на врелу науке, и да буде професор на Универзитету Калифорнија, где је већ боравио и познавао многе. По снази научне мисли, продуктивности и предавачкој вештини, такво место му је припадало. Уз то је имао изванредне препоруке. Међутим, за школску 1982-83. годину добио је место ванредног професора на Државном универзитету Монтана у Бозману. Наиме, млади научници који проведу неко време изван Америке, по правилу при повратку имају тешкоћа да пронађу одговарајуће место. И у Бозману је наставио изванредну активност, а тешило га је, како је касније причао, што се град у суседству звао Београд. Међутим, неуспех се поновио две године касније када је примљен за ванредног професора на Државном универзитету Северне Дакоте. Нешто ту није ваљало.
До разрешења загонетке Марко Јарић је дошао после много година, када је постао професор на познатом Тексаском А&М универзитету у Колеџ Стејшну. Против изолације у Монтани борио се тако што је дуже периоде 1983. и 1984. провео у Центру за врхунске научне студије у Бир сир Ивету, у Француској, и у Ајнштајновом центру за теоријску физику на Вајцмановом институту у Израелу. На срећу, већ на почетку боравка у Северној Дакоти добио је позив да гостује годину дана на Универзитету Харвард. Такву прилику није пропустио, ту је увелико сарађивао са више познатих физичара: Тутхилом, Мохантијем, Нелсоном и Златком Тешановићем, наше горе листом. Имао је и срећу да су се у то време појавили квазикристали, супстанце које баш и нису кристали, али за чије је разумевање било потребно изузетно знање физике чврстог стања и теорије група. Зато је свом снагом грунуо у нову област физике и већ 1985. и 1986. самостално објавио низ фундаменталних резултата у водећим часописима. После тога врата свих великих школа физике у свету била су му отворена.
У време боравка на Харварду упознао је Дика Арновита, познатог физичара, који је у то време био декан Физичког факултета на Тексас А&М универзитету, а на Харварду је проводио плаћено одсуство од годину дана (сабатикал), ово право сабатикала професори на америчким универзитетима могу да користе сваке шесте године у циљу побољшања свог научног рада, наставних способности и једноставно – да попуне батерије. И понудио му је место на Тексас А&М универзитету, па је крајем 1986. постао професор на Физичком факултету и ту остао до краја живота.
Ричард Дик Арновит (Википедија)
Током преговора са А&М универзитетом Марко Јарић је решио и загонетку зашто никако није могао добити професуру на неком од универзитета Калифорније. По тексаским законима, успешном (и неуспешном) кандидату на увид се мора дати сва документација везана за његову кандидатуру. Међу писмима препоруке открио је да је једна, коју је написао познати научник са Берклија, веома негативна. Дик Арновит му је поверио да на основу таквог мишљења никада не би добио посао у Тексасу, да га он лично није познавао. Када је дотичног избрисао са списка оних који му пишу препоруке, деведесетих година добио је посоа предавача на Универзитету Калифорније у Санта Крузу. Професору није желео, већ је био чврсто везан за Тексас.
Доприноси у квазикристалима
Први је увео интеракцију са студентима преко рачунарске мреже (тада се још није звала интернет), рачунарску обраду резултата испита (већ дан после испита свих 200 студената могло је да види своје оцене), утемељио семинар студената последипломаца. Будући декан Физичког факултета, проф. Том Адер, овако то описује: „Др Јарић дошао је на Тексас А&М универзитет у јесен 1986. и био је врло поштован и вољен члан Физичког факултета, све до своје смрти. Уз велику научну ангажованост и доприносе физици, које ћу поменути ниже, он је био изузетан предавач и цењени колега. Сматра се једним од пионира и водећих експерата у области квазикристала. Три књиге које је уредио – Увод у квазикристале, Увод у математику квазикристала и Проширене икосахедралне структуре (све у издању ,Академик преса’ из Бостона, 1988. и 1989. године) – сматрају се основним референцама у области. Учествовао је у организацији више међународних конференција на тему квазикристала.
„Последњих година почео је да ради у
области биофизике, покушавајући да
развије једноставне моделе за разумевање
понашања биолошких структура”.
Више фундаменталних резултата из физике квазикристала, укључујући ту дугодометно икосаедрално уређење, односе између дифракције и еластицитета, ограничења у локалним правилима за изградњу дугодометних дводимензионалних плочања, као и сада широко примењене методе за одређивање атомске структуре квазикристала, потичу од Марка и његових сарадника. Као експерт у теорији група, он је у свом раду карактеристично користио моћне математичке методе. Последњих година почео је да ради у области биофизике, покушавајући да развије једноставне моделе за разумевање понашања биолошких структура.”
Иако је за стално место боравка изабрао Тексас, Марко Јарић је наставио блиску сарадњу са низом научних институција у САД и свету. Имао је детаљно разрађен план рада, тако да је, чим би се завршио семестар, одлазио на већ уговорено гостовање у некој од познатих школа. Тако је 1987. и 1988. Учествовао у програмима Института за теоријску физику Универзитета Калифорније у Санта Барбари, а летње семестре 1989, 1990. и 1995. провео на Универзитету Калифорније у Санта Крузу. Тамо је, чак, у шуми изнад ове установе купио летњиковац и, по сопственом признању, у миру столетних шума остварио своје највеће резултате. Слободну школску 1995–96. годину провео је на Корнел универзитету.
Никада није заборављао своје пријатеље и колеге, био је редован и радо виђен гост у Београду. Одржао је низ предавања на којима је приказао своје резултате и најновија достигнућа у науци и снажно утицао на Београдску школу симетрија у физици, почев од пионира у тој области, др Ивана Божовића, до садашње групе проф. др Милана Дамњановића на Физичком факултету. И један и други помињу га у својим сећањима.
Проф. др Иван Божовић каже: „Проф. др Марко Јарић био је најистакнутији српски научник у физици кондензованог стања материје свога доба. Он је био познат и признат широм света; његови су радови били, а и још увек су, веома запажени и широко цитирани. Његова прерана смрт је једини разлог што се он неће попети још више, у сам врх своје области науке, на место које му је свакако и припадало, по таленту, интелигенцији и креативности. И овако, у прерано прекинутој научној каријери, он је иза себе оставио велико дело и дао крупан допринос науци, српској и светској.”
У уводу једног свог рада посвећеног Марку Јарићу, проф. др Милан Дамњановић је написао: „За време мојих студија раних седамдесетих година двадесетог века на Физичком факултету у Београду, Марко Јарић је био старији колега. Кадгод је нешто било тешко разумети у физици, он је био особа коју је требало упитати за помоћ. Његов утицај на београдску школу физике наставио се и после његовог одласка у САД. Посебно, његов рад и резултати на применама симетрија у физици битно су повећали интерес за ту област науке овде.”
Последња посета Марка Јарића Београду била је почетком лета 1996, на пропутовању за Израел. Одлучио је да те летње месеце опет проведе у Вајцмановом институту. Ту га је затекло сазнање да болује од тумора на мозгу.
Битка за српску Крајину
Поред Београда радо је посећивао своју Крајину. У родном Тишковцу Јарићи су имали породичну кућу и кућу за одмор на Брачу. Сада немају ни једно, ни друго. Године 1993. године изабран је за ванредног професора на Универзитету „Никола Тесла” у Книну. Када је своје научне радове почео да потписује са М. В. Јарић, А&М универзитет, Колеџ Стејшн, САД и Универзитет „Никола Тесла”, Книн, Република Српска Крајина, избио је велики скандал. Хрватска влада, уз помоћ својих лобиста, извршила снажан притисак на Америчко друштво физичара, које издаје часописе Physical Review Letters и Physical Review, захтевајући да се изврше исправке објављених и да се спречи појава нових радова. На притисак је једноставно одговорио да је афилијација коју користи званично име институције и да су питања да ли ентитет „Српска крајина” постоји или не постоји политичка, те да их не треба мешати са научним питањима. Свеједно, исправке су се убрзо појавиле, а ти радови, објављени 1994. и 1995. године били су његови последњи у часописима које издаје Америчко друштво физичара. Исте године хрватска држава је, уз обилну америчку подршку, брутално решила и питања постојања Универзитета „Никола Тесла” и српског ентитета. Ова збивања су га веома тешко погодила, први пут у животу осетио је да је немоћан, али је борбу одлучно наставио.
У друштву друга Тита и Јованке (други слева)
Мора се напоменути да Марко Јарић није био српски националиста; није могао бити ни по породичном васпитању, ни по образовању у југословенској војној школи где су заједно расли и учили припадници свих народа и народности и посебно се неговало братство и јединство. Још 1990, када је на 20. годишњицу матуре говорио испред гимназије у Мостару, молио је све ђаке и старије колеге – сада већ искусне пилоте и командире ескадрила – да чувају то крвљу стечено братство и јединство и да не наседају на националистичке испаде и мржњу. Када је 1991. и 1992. лудило узело маха, у средини у којој је живео и која Југославији није била наклоњена, покушавао је да у интервијуима и наступима на скуповима и телевизији објасни америчкој јавности суштину збивања на овим просторима. Успут, Гимназија „Маршал Тито” у Мостару нестала је у ратним збивањима 1992. и 1993.
Био је покретачка снага многобројних
протестних окупљања Срба у Америци,
учесник више расправа и аутор чланака
којима је покушао да америчку јавност
упозна са суштином овдашњих збивања.
Марко Јарић је изузетно тешко подносио југословенску кризу и несрећу која је задесила српски народ деведесетих година прошлог века, у његовом научном раду дошло је до пада. Није могао мирно да седи и бави се физиком, док у његовој отаџбини гину људи и бесни рат. Многи који су га познавали сматрају да је добрим делом сагорео на несрећи која је задесила српски народ у Крајини. Био је Крајишник и душом и телом, па тње Крајишника дубоко су га потресле. Али се предано борио против лажи и неправде. Како је то проф. др Миодраг Кулић приметио, био је 1301. српски каплар, јер је у време хистеричне антисрпске кампање на Западу, када су неки наши научници у тим земљама скидали квачицу са последњег слова у свом презимену, жустро повео борбу да се чује истина о збивањима на овим просторима. Био је покретачка снага многобројних протестних окупљања Срба у Америци, учесник више расправа и аутор чланака којима је покушао да америчку јавност упозна са суштином овдашњих збивања. На томе је сагорео. Умро је 25. октобра 1997. године у Колеџ Стејшну. По сопственој жељи, сахрањен је у Београду.
„Увод у квазикристале” (Википедија)
Научни рад проф. др Марка Јарића припада теоријској физици, области кондензованог стања материје, али је често публиковао радове из математичке физике и биофизике. У свом кратком животу објавио је више од 100 радова, од тога највећи број у водећим светским часописима за физику, четири књиге, од којих се три с његовим уредничким потписом, Introduction to Quasicrystals, Introduction to the Mathematics of Quasicrystals и Extended Icosahedral Structures (Academic Press, Boston, 1988-1989), сматрају основном референтном литературом у области квазикристала. Најзначајнији резултати којима је достигао сам светски врх у физици остварени су у применама теорије просторних група на структурне фазне прелазе, истраживањима коегзистенције магнетизма и суперпроводности, теорији равнотежне полимеризације и у физици квазикристала. Његови пионирски радови у физици квазикристала донели су му славу и научна признања, због чега је сматран за једног од највећих експерата у тој области у свету.
Идеал креативног научника
Тај научноистраживачки рад најбоље је описао проф. Џозеф Бирман: „Марко Јарић био је теоријски физичар светског гласа, са специјализацијом у физици кондензованог стања материје и биофизици. Пратио сам врло блиско његов научни рад свих ових 25 година, откада се појавио на Градском колеџу Градског универзитета Њујорка, да похађа докторске студије. Докторску дисертацију урадио је под мојим менторством и од тада смо у блиској вези. Његови први радови урађени са мном били су на тему групно-теоријских ефеката симетрије унутар
програма ренормализационе групе за фазне прелазе другог реда. По мом мишљењу, то је био значајан рад који је поставио основе за студије групно-теоријских аспеката рекурзивне ренормализационе процедуре и указао на значај прилаза фиксним тачкама које су манифестовале нове динамичке симетрије. Марко је открио скупове фиксних тачака повезане симетријама и анализирао их, и утврдио ,селекционе критеријуме’ који у одређеним случајевима ограничавају допуштене скупове. Још као студент постдипломац Марко је продубио и генерализовао мој ранији рад на ,ланчаном критеријуму’ за нарушење симетрија у низу сукцесивних фазних прелаза друге врсте. Опет, у овом раду открио је есенцијално нову формулацију (која је мени измакла) и дефинисао прецизне математичке услове у којима се она може применити. Овај критеријум нашао је широку примену у студијама сукцесивних фазних прелаза (погледати монографије Jerszy Kocinski, Theory of Symmetry Change at Continuous Phase Transition (Elsevier Press, 1983) и Commensurate & Incommensurate Phase Transitions (Elsevier Press, 1990)).
Крива Маркове креативности наставила је да расте брзо, када се окренуо новим проблематикама, теорији квазикристала и теорији кристализације. Његов почетни рад на квазикристалима ослоњен је на опште теме симетрија, утолико што је исцрпно размотрио икосахедралну групу, која је лежала у основи симетрија квазикристала. Одредио је математичке инваријанте и комплетни скуп базисних функција за ову групу – неким чудом то никада није било учињено, мада се више од сто година знало да је икосахедрална група једна од дискретних подгрупа тродимензионалне изотропне групе. Резултат ових истраживања био је импозантан рад, урађен заједно са Л. Мишелом и Р. Шарпом, који је донео суштинска сазнања од непосредног значаја и користи за све истраживаче у квазикристалима. Морам да приметим да је за време истраживања икосахедралне групе симетрија, Марко успут решио и важан проблем могуће појаве ,хексатичне’ фазе код икосахедралних квазикристала. Овај проблем окупирао је проф. Дејвида Нелсона са Харварда већ неко време, и он је био запањен (како ме је обавестио) брзином којом је Марко решио овај тежак задатак.
У исто време Марко је истраживао и физику дефеката у квазикристалима и испитивао релативну стабилност више различитих типова на спајање или нестајање у маси квазикристала. Ове активности довеле су га до открића потпуно нове врсте деформација решетака у квазикристалима – сада познатих као ,фазон’ деформације. Марков рад омогућио је експериментаторима да анализирају компликоване слике расејања на оваквим решеткама и да квантитативно одреде количину присутне фазонске деформације.
У раду на теорији топљења и кристализације Марко је дубоко разјаснио услове потребне за формирање перфектног или неуређеног кристала када, на пример, истопљени метал почне да ствара уређену кристалну
фазу. Овде је Марко био у стању да примени неке опште теоријске поставке, које су потицале још од Рамакришнана и других, на конкретни проблем топљења и раста кристала. Ова нова теорија постала је врло важно средство у рукама савремених кристалографа, у настојањима да, мењајући услове концентрације, градијента температуре и брзину хлађења, направе највеће могуће примерке перфектних кристала или квазикристала.
Последњих година, пре него што се разболео, Марко се вратио својим ранијим интересовањима у биофизици. Његов рад био је сконцентрисан на стабилност различитих морфолошких и структурних типова поли-молекула, укључујући ту и полимере. У овом послу, који је по мом мишљењу био бриљантно замишљен, он је користио важне – можда и изненађујуће – аналогије између таквих биолошких молекула и неорганских магнетних и феромагнетних система, који су већ дуго били познати у физици.
Верујем да наведене индикације у главним цртама само додирују Маркове оригиналне научне доприносе. Његов рад био је особен по необичној способности да проникне у саму срж проблема, да изолује есенцијалне елементе, и онда да формулише и исцрпно спроведе, на адекватан математички начин, квантитативну анализурезултујућих математичких модела. Из његовог рада природно је извирало дубоко и често дивно разумевање суштинске физике на делу, коју је онда Марко презентирао научној средини на економичан и јасан начин. Трагедија његове преране смрти у 46. години је и у томе што је тек загазио у зрело научно доба, тако да смо остали ускраћени за још више бриљантних и семиналних резултата како у физици квазикристала – у којој је био светски признати лидер – тако и у биофизици, са могућим применама на терапеутске функције различитих медикамената.
Такође хоћу да додирнем Маркове високе предавачке способности. Док је још био на последипломским студијама, организовао је и био покретачка варница студентског семинара, на коме су узимали учешћа сви студенти постдипломци физике у то време. Како се семинар развијао, Марко је ангажовао и професоре за специјална предавања, али су углавном Марко и други истакнути студенти презентирали текуће значајне резултате у физици, или сопствена истраживања. Током своје академске каријере на више познатих школа – коначно у Тексасу – Марко је постао веома способан предавач. Студенти су веома ценили његова јасна и добро припремљена предавања, и били су му врло наклоњени. Студенти постдипломци, а и сви остали који су имали прилике да прате његова предавања, били су импресионирани дубином и ентузијазмом његових презентација. Укратко, он је био у стању да пренесе део своје љубави за физику на касније генерације. Ја то сматрам врхунском предавачком способношћу.
На крају треба да поменем Марков дубок и страстан ангажман око трагичних невоља које су задесиле његову земљу у недавној прошлости. Последњих година уложио је пуно енергије трагајући за објашњењима, нудећи решења, и радећи на превазилажењу конфликата. Још једна димензија трагедије његове смрти је да су сада Маркова интелигенција и креативне способности недоступне онима који трагају за перманентним, мирним и фер решењима. По мом мишљењу Марко В. Јарић представља највиши идеал и најбољу реализацију идеала креативног научника, учитеља и професора својим студентима, значајног и бриљантно оригиналног физичара, и хуманог људског бића преданог у проналажењу решења за стварне проблеме овог света.”
У циљу очувања успомене на личност
и дело, по многима, најталентованијег
и најуспешнијег физичара кога је дао
српски народ после Другог светског рата,
искристалисала се идеја да се оснује
Фондација „Проф. др Марко В. Јарић”.
У својој импресивној истраживачкој делатности, Марко Јарић увек је налазио времена за пријатеље и сународнике. Бурни догађаји у последњој деценији 20. века затекли су га у средини која његовом народу није била нимало наклоњена. Одважан и поносан на своје српско порекло, са урођеним одликама крајишког бунтовништва против неправде, тешко је подносио патње свога народа, а посебно неистине које су тада фабриковане у средини где је живео и радио. Са истим ентузијазмом и одважношћу којима се одликовао у физици, ангажовао се у одбрани истине и интереса свог народа и на
достојанствен начин увек показивао одлике правог патриоте. Постао је истакнути члан више удружења Срба у расејању, био је иницијатор и један од оснивача удружења Срба у Тексасу (TASC, Texas American Serbian Coalition) и један од главних покретача многобројних протестних скупова Срба у Америци, у једном од најтежих периода борбе за опстанак српског народа у његовој историји. Као учесник бројних телевизијских интервијуа, панел дискусија и аутор многих чланака, покушавао је да објасни српска гледишта америчкој јавности и да исправи искривљену слику коју су о српском народу пројектовали амерички медији. Његова родбина, најближи сарадници и пријатељи сматрају да су неправда и хистерија која се сручила на његове Крајишнике, а касније пренела на целокупни српски народ, у значајној мери допринели нарушењу његовог здравља. Чак ни у време наглог погоршања здравственог стања није одустајао од своје патриотске мисије и борбе за истину о српском народу.
У циљу очувања успомене на личност и дело једног од најбољих студената у историји Физичког факултета Београдског универзитета и, по многима, најталентованијег и најуспешнијег физичара кога је дао српски народ после Другог светског рата, искристалисала се идеја да се оснује Фондација „Проф. др Марко В. Јарић”. Започела је с радом 1998. године, с циљем да једном годишње додељује истоимену награду за највећа остварења у физици на овим просторима и да стипендира најбоље студенте Физичког факултета Универзитета у Београду. Награда постала је престижна и јединствена на овим просторима, сви досадашњи добитници су велика имена српске физике у Србији или расејању.
