ГЛАВНИ ОСЛОНАЦ АИНС-а

Проф. др Милољуб Мића Смиљанић (1942-2020) био је централни стуб Академије инжењерских наука Србије без кога би она тешко издржала у условима крајње неповољним за инжењерске науке, у условима када се о инжењерским питањима више баве и одлучују политичари него највиши ранг научника у области технологије, рударства, грађевинарста и планирања, електротехнике, машинства и др.

Проф. др Борислав Стојков

Корен речи институција долази од латинске речи instituo, што значи саградити, уредити, постројити. Код нас реч институција полако губи на значењу јер се данас нешто тешко гради и уређује а још мање постројава. Нових институција нема а старе полако губе снагу, посебно оне које су организоване око науке. Научна институција, чију снагу чине појединци научници, данас тешко опстаје јер политику а кроз то и јавност наука све мање интересује.

Код нас је то можда с правом, јер је наука у највише случајева изгубила компас, неповезана са индустријом постала је све мање примењена а фундаментална мало кога занима. Тако инжењери научног профила (професори и доктори наука) у Србији, поред универзитета и научних института, све више губе ослонац и оријентацију, о финансирању да и не говоримо. И поред свега, захваљујући групи агилних редовних професора из разних инжењерских области, основана је Академија инжењерских наука Србије (АИНС) 2004. године, проистекла из раније Инжењерске академије Југославије. Требало је воље, снаге и умећа да се стави на ноге, организује и устроји у нашим условима.

Колико памтим, а њен члан сам од 2006, није ишло лако да АИНС, осим добре воље и ентузијазма појединаца, успостави јасан и чврст профил док на место генералног секретара године 2010. није постављен проф. др Милољуб Мића Смиљанић, човек невероватне упорности и смисла за систематично организовање институције АИНС; до те мере да су најагилнији чланови често гунђали јер су од њега добијали задатке без којих АИНС, у ствари ,не би могао да функционише и представља се у научној и широј јавности као институција од високог значаја за Србију и шире.

Био је то човек који је осмислио, спровео и упорно развијао систем организације, малтене као да је у питању САНУ, а у основи без потребних услова: просторија, сарадника, редовног финансирања и других елемената функцијске логистике. Статут и сва акта АИНС-а била су редовно ажурирана, скупштине и седнице председништва редовно су одржаване, комуникације са другим институцијама биле су део свакодневне активности и ангажовање око профила тзв. радне академије било је његовa стална брига.

И у свему томе је успевао, радећи вредно и систематично, често борећи се са здравственим проблемима и понекад проблемом неразумевања за оно што ради. Дакле, проф. Милољуб Мића Смиљанић био је централни стуб АИНС-а без кога би она тешко издржала у условима крајње неповољним за инжењерске науке, у условима када се о инжењерским питањима више баве и одлучују политичари него највиши ранг научника у области технологије, рударства, грађевинарста и планирања, електротехнике, машинства и др.

Проф. Милољуб Смиљанић је најмање био чиновник, административац, иако је у АИНС-у обављао такве послове као нужност сваке организоване институције. Ми га памтимо на дужности генералног секретара где су такви послови неизбежни, у периоду од када је отишао у пензију.

Сви помало заборависмо ко је он био и који је његов допринос науци у области техничке физике коју је савладао на Електротехничком факултету Универзитета Београд где је дипломирао 1965, магистрирао 1970, и докторирао 1976. Радио је у Институту за физику, па у ИХТМ-у до пензионисања 2009. Паралелно и у настави на матичном факултету као асистент, доцент, па ванредни професор на предмету Оптоелектронске направе. Са студентима и сарадницима био је, као и увек, ангажован у пуној мери развијајући њихове капацитете за савремене научне идеје и праксу.

У Институту за физику био је директор једног од ООУР 1977-79. Био је и председник Научног одбора у ИХТМ-у све до пензионисања. На студијским боравцима у Француској и САД био је у периоду 1987. до 1991. године када је стекао велики број веза с врхунским научницима, што му је омогућило да објави 98 научних радова, од чега 22 у часописима са SCI листе. У Србији је био члан Управног одбора Теслине фондације и експерт Савезног министарства за научну област микроелектроника. Руководио је низом научностраживачких и развојних пројеката за Министарство науке Републике Србије. Има регистрована 42 техничка решења.

Међу првима у Србији бавио се радом на рачунарима и програмирањем (Fortran) још давне 1967. Главне области у његовом научно деловању биле су израда сензорских и оптоелектронских дискретних компоненти. Велики број ових компоненти задовољавао је врло строге критеријуме и провере војних и цивилних атеста.

Био је частан човек, с принципима и моралним особинама које одскачу из данашњих стандардних оквира, и као инжењер, научник, и као отац узорне деце, две кћерке доктора електротехничких наука. И оно што нас у данашњим условима посебно фасцинира, бавио се пољопривредом у свом родном селу у коме је потекао 1942. Изненада је преминуо пришле године.

Нека му је слава!