Проф. др Бранко Милановић
Верујем да се свако сећа преломних тренутака у својој идеолошкој и политичкој историји: то су тренуци када се читав свет идеја и уверења које смо годинама стицали и развијали изненада руши. Ја сам прошао кроз три таква тренутка. Сва три одлично памтим.
I
У време рата у Вијетнаму похађао сам гимназију у Белгији. Антиимперијалистичке пароле и осуде рата биле су на сваком кораку, од новинских наслова до школских часова. Противљење рату практично се подразумевало, па нисам могао ни да замислим људе који рат подржавају. Ипак, као добар млади марксиста, претпостављао сам да убијање хиљада Вијетнамаца могу подржавати само људи који од рата имају неку корист, дакле, капиталистички финансијери и америчка владајућа класа. Нова наставница енглеског језика у нашој школи увела је праксу да на часове доноси Time или Newsweek да га заједно читамо. То је био пун погодак. Часописе је после часа давала некоме од ученика да га понесе кући.
Једне седмице ред је дошао на мене. На повратку из школе отворио сам часопис и угледао велику фотографију Никсона у посети Чикагу или Детроиту, где су га дочекале стотине грађевинских радника који су седели на скелама, махали америчким заставицама, поздрављали га и исказивали подршку његовој политици у Вијетнаму. Нисам могао да верујем својим очима. Мислим да сам до куће пешачио читав сат, јер сам успут застајао да поново погледам ону слику: да ли је све намештено, да ли су то стварно радници или агенти које је послала ЦИА да машу заставицама?
Разматрао сам све опције које су се уклапале у моја идеолошка уверења, али ниједна није била сасвим прихватљива. Чинило ми се да је Никсон заиста наишао на топао пријем, као што је аутор чланка тврдио и да америчка радничка класа заиста подржава рат. Питао сам се како је могло да се догоди нешто што је идеолошки „немогуће”. Са својих 17 година нисам успео да пронађем одговор и ово питање ме је дуго прогањало. То су биле моје прве идеолошке сумње.
II
Политичка ситуација у Југославији почела је да се погоршава 80-их година. Сукоби између република били су све оштрији, а изражавање националистичких осећања, које би у прошлости било квалификовано као „говор мржње” за који се иде у затвор, постало је уобичајено и отворено. Ипак, веровао сам да су то остаци бурне прошлости старијих генерација, међу којима је било доста оних који су подржавали неке од фашистичких фракција. Млађе генерације, веровао сам, будући по дефиницији прогресивне, антинационалистички настројене и удаљене од религије, морају бити другачије.
У том уверењу питао сам сина једног пријатеља, који је тада ишао у средњу школу (приближно истих година као ја у време моје прве идеолошке епифаније пред сликом америчких радника), да ли су његови школски другови прозрели националистичку мегаломанију Србије и да ли се залажу за једнака права свих етничких група. Питао сам и шта други ученици мисле о албанском питању и како би се тај проблем могао решити. „Ми смо за то да се Албанци побију. Да решимо тај проблем једном заувек”, одговорио је лежерно.
III
Деценију касније, у доба када је Америка била на врхунцу моћи, живео сам у Вашингтону. Једина преостала глобална суперсила за релативно кратко време је војно интервенисала у Панами, Србији, Авганистану, Ираку и Либији. Био сам свестан несклада између стварности и начина на који се стварност приказује у америчким медијима, јер сам претходно радио као представник Светске банке у земљама у транзицији 90-их година, највише у Русији. Један од разлога за писање књиге „Доходак, неједнакост и сиромаштво током транзиције у тржишну економију” јесте то што сам желео да оставим траг и на једном месту чињеницама документујем шта се заиста догађало са сиромаштвом и неједнакошћу у доба такозване „транзиције”. И данас сам веома поносан на ту књигу, иако је ретко цитирана.
Испаде америчке суперсиле тумачио сам као последицу утицаја војно-индустријског комплекса и заосталих империјалистичких амбиција неколицине републиканаца. Нисам се посебно интересовао за америчку унутрашњу политику и веровао сам да демократи, укупно узевши, нису знатније допринеле обнови америчког империјализма. Сви моји пријатељи гласали су за Демократску странку, а били су разумни и пристојни људи.
Kада се 2003. године спремао рат у Ираку, био сам у Kарнегијевој фондацији за мир у свету, где су – примерено имену институције – сви били дубоко погођени најавама долазећег рата. Десило се да сам се затекао у канцеларији веома уважене особе која је пала у очај слушајући лажно сведочење Колина Пауела пред Уједињеним нацијама, којим је отворен пут за агресију, баш у тренутку када су то сведочење уживо преносили на телевизији.
Такав је био мој општи утисак о либералима када сам деценију касније добио позив да се прикључим мејлинг листи на којој су релативно утицајне особе из медија наклоњених демократама расправљале о важним текућим питањима. Мој први покушај темељио се управо на утиску који сам стекао током година: да су у питању пристојни људи, антиимперијалисти, којима је стало до мира и остатка света. Али брзо су ме разуверили. Вештом казуистиком (сви су били интелигентни и одлично образовани) бранили су и заступали најразорније и најпогубније политике.
Kада сам чуо да је Панкај Мисхра објавио нову књигу, „Испразни фанатици”, наслов ме је одмах привукао. То су заправо људи са којима сам покушавао да дискутујем! Били су уљуљкани у своје удобне животе у скупим предграђима. Писали су отровне чланке који ће довести до смрти хиљада људи пијуцкајући кафу у „Старбаку” и проверавајући списак дневних обавеза које им је супружник тог јутра оставио: „подигни ствари са хемијског чишћења”, „купи шпагете”, „позови мајстора да поправи климу”… Онда би са новом енергијом пожурили да заврше текст којим позивају на нове ваздушне ударе и ставе тачку на последњи пасус, који ће зато изгледати помало недовршено. Али скоро је четири сата. Време је да се деца покупе из школе.
(Извор Пешчаник)
