Академик Боривоје Ж. Милојевић је утемељио регионалну географију у Србији и годинама предводио Географски завод Универзитета у Београду и Српско географско друштво. Како наводе поједини географи, он се „успешно бавио скоро свим географским дисциплинама. Имајући на уму опсег научног рада, не чуди што је он заузео значајно место у светској географији.
Проф. др Дејан Шабић
У глобалном свету последњих деценија влада велико интересовање географа, урбаниста, демографа, економиста, политиколога, просторних планера, културолога и социолога за питања развоја региона, што је последица дифузије иновација високих технологија, убрзаног пораста светске популације, све веће потрошње добара, али и продубљивања неравнотеже у подели светског богатства и расположивих природних и људских ресурса.
Људи су још у старом веку настојали да утврде где су границе територије на којој живе с циљем да систематизују своја знања о квантитативним и квалитативним карактеристикама структурних елемената географског простора и да искористе расположиве природне услове и ресурсе за бољи живот и већу производњу материјалних добара. Због тога је регионални приступ стар истраживачки поступак, који је у српску географију увео академик Боривоје Ж. Милојевић, а регионална географија једна од најстаријих географских дисциплина.
Међу универзитетским професорима произашлих из Цвијићеве географске школе, низом особености истиче се Боривоје Ж. Милојевић. Овај регионални географ, предводник Географског завода Универзитета у Београду и Српског географског друштва, рођен је у Царини, недалеко од Лознице, 22. децембра 1885. године. Школовао се и радио у Крупњу, Лозници, Шапцу, Ваљеву, Чачку и Београду, а усавршавао у Бечу, Халеу, Готи, Дрездену, Берлину, Лозани, Берну и Фрајбургу. На студије географије се уписао 1904. године.
Докторску дисертацију је одбранио 1920. године. Универзитетска звања остварио је у Београду. За дописног члана Српске академије наука изабран је 29. маја 1947. године, а за редовног 20. децембра 1961. године. Најпознатија дела су му: „Јужна Македонија”, „Наши предели”, „Рађевина и Јадар”, „Главне долине у Југославији”, „Високе планине у нашој краљевини, „Општа регионална географија” и „Динарско приморје и острва у нашој краљевини”. Умро је у Београду 22. октобра 1967. године. Сахрањен је на гробљу у Крупњу, граду, чија основна школа носи његово име.
Свеобухватно знање
Боривоје Ж. Милојевић је био научник који је својим стваралачким опусом и целокупним научним, интелектуалним и академским делом обележио једну епоху развоја регионалне географије у Србији и преданим радом у сваком погледу модернизовао српску географију. Тиме се сврстао у ред српских географа који су утицали да се однос, знање, разумевање и тумачење природе и људи са наших простора унапреди у свету.
Константно је био посвећен задатку
да српску регионалну географију
упозна са кључним правцима
развоја светске географије.
Богат научни рад Боривоја Ж. Милојевића сведочи о географу широких тематских и проблемских интересовања и научнику свеобухватних теоријских и методолошких знања. Може се с великом вероватноћом тврдити да је он припадао категорији научника чија је мисао била да унапреди географију, пре свега регионалну географију, применом низа принципа, правила и процедура, што је посебно истакнуто кроз радове: „О духу и садржини географије” (1921), „O задацима географије у нашој земљи” (1933), „Наша данашња географија” (1937), „О облицима нашег рада” (1958) и „О класификацији географске науке” (1960).
Константно је био посвећен задатку да српску регионалну географију упозна са кључним правцима развоја светске географије („O настави регионалне географије на универзитетима ”, 1956), због чега се може констатовати да је реч о иновативном научнику, доследно преданом сталном трагању за научном истином.
У раду „За побољшање нашег рада” (1962) он објашњава да се „сасвим недовољна пажња обраћа брзим и великим променама које се стално дешавају… Научна делатност нашег друштва била би само појачана када бисмо имали радове о предметима и појавама, на које до сада нисмо обраћали пажњу, када би се поново јавили радови који су се нас скоро изгубили, и када бисмо далеко више водили рачуна о оним географским променама које се у нашој земљи врше на наше очи”.
На темељу традиционалне концепције регионалне географије развила се савремена концепција која је базирана на регионалној диферсификацији социјалних структура и процеса, при чему природна основа нема детерминистички карактер. Савремена регионална географија наглашава друштвене интеракције у специфичностима времена и простора. Главни циљеви савременог регионалног приступа и даље остају, као и код Милојевића, организација простора и географски аспект друштвених процеса, анализа еволутивног карактера региона, истицање његове специфичности и идентитета као одраза сложених односа на релацији природа – друштво. За разлику од традиционалне, савремена регионална географија проучава настанак региона и проблеме везане за регион као теоријску и материјалну категорију, регионализацију, регионални идентитет и регионални развој.
Због сложенијих задатака истраживања, савремена регионална географија се и даље често преклапа са другим наукама и научним областима, што је сматрао позитивним приступом и истакао у радовима „О духу и садржини географије” (1921), „O задацима географије у нашој земљи” (1933) и „О облицима нашег рада” (1958).
Урођени научни смисао
Како наводе поједини географи, једна од главних одлика научног опуса Боривоја Ж. Милојевића јесте чињеница да се, поред регионалне географије и методологије научних истраживања, „успешно бавио скоро свим географским дисциплинама. Један од разлога за то била је његова интелигенција и урођени смисао за научни рад, као и изванредна запажања и способност дубоке анализе и синтезе. Те Милојевићеве особине су се до те мере развиле те су доведене до највишег изражаја.”
Изузетно је добро познавао готово
све географске дисциплине и то са
јединим циљем да боље разуме односе
и везе између географских објеката,
појава и процеса на терену.
И сам Милојевић је написао у раду „О развоју географске наставе на нашем универзитету” (1962) „да промене извршене на једном географском предмету неке области, морају изазвати промене и на другим географским предметима исте области: ове промене потичу отуда што су сви географски предмети сваке области у јаким узајамним везама. Због тога Пјер Жорж налази да географ, који жели да буде од користи у том правцу не треба да ограничи своју делатност на један нарочити отсек географског проучавања, већ треба да буде у потпуности географ, јер се при томе ради о географском комплексу. Најзад општи географски рад од значаја јесте и по томе што најпотпуније и најбоље изражава посебан научни карактер географије: ниједна друга наука не сматра својим задатком проучавање једне области по особинама које су јој дали природни чиниоци и које су, мање или више, допунили друштвени. У том погледу географија доприноси општој научној ризници…
Истина је да је за географске радове поменутих врста потребна у извесној мери друкчија духовна оријентација: радови који се баве проучавањем појединих географских предмета изводе се по граничним појасевима између географије и једне од других наука, природних или друштвених, али морају своје предмете посматрати као делове целине; радови који се баве комплексним проучавањем простора, имају у виду поглавито везе између појединих географских предмета, али морају ући и у посебну природу тих предмета како би моги уочити и оценити њихов значај и утицај. Али и једни и други радови, допуњујући се, служе унапређењу наше науке и наше струке.”
Овако јасно изречени Милојевићеви ставови јасно указују на то да је био универзални географ, који је изузетно добро познавао готово све географске дисциплине и то са јединим циљем да боље разуме односе и везе између географских објеката, појава и процеса на терену.
Пут његовог научног развоја води још из студентских клупа када је, слушајући предавања Јована Цвијића, стекао прва научна знања из географије. Касније, сазнања су проширивана студијом Де Мартонове географије, из које је стекао системска знања и способност да се успешно бави већином географских дисциплина.
Научни пут од универзалног географа, до регионалног географа „био је трасиран многострукошћу. Наиме, дубоко познавање готово свих категорија географских феномена осветлило му је нов, крупан и сложен проблем корелација између географских објеката појава и процеса, односно оне снаге која разнородне феномене повезује у складну целину и која их као кохезија одржава у стању привидне равнотеже”. Милојевићев целовит и комплексан начин стицања научних сазнања је перманентно присутан у његовим истраживањима.
Постао научна институција
Имајући на уму опсег научног рада, не чуди што је он заузео значајно место у светској географији. Захваљујући својим прегнућима и посвећености, знању и високој научној свести, померао је границе у српској географији и генерално научној мисли. Све то још више појачава свест о свеобухватном научном значају његовог рада.
Научно истраживање Боривоја Ж.
Милојевића представљало је
„пут у непознато” с циљем да се
редмет регионалногеографског
истраживања из области непознатог
пребаци у област познатог.
Методологија регионалних истраживања, коју је утемељио Боривоје Ж. Милојевић у Србији, пратило је тадашња научна знања о свету и постигнућа географије на светским универзитетима, што је потврђено кроз радове: „Садашње стање географије у Швајцарској” (1949), „Садашње стање географије у Пољској” (1949) „О француским схватањима географске науке” (1952), „О француској географији у првој половини 20. века” (1953), „Географска настава и наука у СССР” (1956), „O настави географије на француским универзитетима ” (1957) и „Савремена стремљења у америчкој географији” (1960).
У свести поколења научника, студената, интелектуалаца и људи који се занимају за географију, остао је упамћен као симбол научности. Разноврсношћу и дубином научног опуса, модерношћу и значајем географског дела, иновативношћу академског рада и потпуном педагошком посвећеношћу, још за живота заслужено је стекао статус праве научне институције.
Да би се схватио значај његовог научног опуса, неопходно је имати довољно јасну слику о стању науке и тадашњем научном погледу на природу. Научно истраживање Боривоја Ж. Милојевића представљало је „пут у непознато” с циљем да се предмет регионалногеографског истраживања из области непознатог пребаци у област познатог. Тај „пут у непознато” јесте оно због чега је географско истраживање узбудљиво и оно због чега је бављење науком једна од најизазовнијих човекових делатности.
Кроз директан контакт с природом, преко теренских истраживања, он је упознавао природу и утврдио да у њој постоји ред и повезаност географских објеката, појава и процеса, што је потврдио кроз универзитетски уџбеник „Општа регионална географија” (1956) и научне радове „О подели Земљине површине на географске области” (1956), „О предеоним појасима, областима и катовима” (1959) и „О утицају човека на природну средину у нашој земљи” (1948).
Скроман и поштован
Динамичан развој људских друштава у постмилојевићевом времену, који поред природне средине, представљају постулате регионалне географије, указују нам на то да се једни те исти географски региони проучавају изнова и да у стално еволуирајућем систему сазнања налазе све бољу позицију, у коначној тежњи да корелативне везе природе и друштва разумемо на јединствен и свеобухватан начин, што је и предвидео у раду „За побољшање нашег рада” (1962).
Боривоје Ж. Милојевић наводи да ће „наш рад бити успешнији уколико смо у свом стручном образовању стекли већи број тачних поставки, које су у више прилика проверене и коначно утврђене као тачне. Друге поставке којима располажемо, уствари су још у испитивању, управо су претпоставке, и, узимајући њих у обзир, морамо водити рачуна о таквом њиховом карактеру. При проучавању предмета у природи морамо гледати да уочимо њихове битне особине и њихове стварне односе. Само тако утврђене чињенице и тако изведени закључци имаће своју праву вредност. Слутња и сумње, као производи наше маште, могу имати значаја једино као полазне тачке у тражењу нових објашњења. Радећи као наставници, стално се морамо трудити да наставу наше струке побољшамо, како би она у општем образовању стекла значај који уствари треба да има. То ћемо постићи када својом живом речју и искоришћавањем савремених средстава будемо створили стварну представу. При томе предмете о којима говоримо, треба приказивати са њиховим садржајем одабирајући грађу доступну схватањима наших васпитаника.”
Боривоје Ж. Милојевић је снагом знања и научне логике унапредио географску мисао, вешто избегавајући замке елементаризма. На високом научном нивоу он повезује идеализам и материјализам, природну и друштвену средину са временском димензијом. Због дубине мисли, оригиналности идеја и богатства факта може се констатовати да је његовим радовима обогаћена ризница српске и светске географије. На свакој страници коју је написао осећа се врхунски научник и врстан познавалац људи, од кога су генерације које су га наследиле пуно научиле и заволеле регионалну географију.
Мало је научника и педагога, попут Боривоја Ж. Милојевића, који су досегли научноистраживачке и стручно-педагошке врхове, а истовремено остали скромни и поштовани. За своје поступке није тражио захвалност ни узврат, напротив, од њега се често чуло поучно упозорење – доброчинство и захвалност се не сусрећу. Складна личност и позитиван социјални однос – то су корени из којих се хранила опсежна и стална активност нашег професора.
