Како би изгледао школски пример аудиофила који се посвети неком делу из опуса Јохана Себастијана?
Ана Павловић
Пре свега, ако већ не оде до неке концертне дворане, метне пар квалитетних слушалица на уши, заборави и Баха, и биографе му, и мецене, и сељакања са гомилом деце, и контрапункт, и хармонију, и историју музике. Елем, искључи се из стварности, укључи „носач звука” у виду снимка на „Јутјубу” рецимо „живо” изведене „Мисе у ха-молу” – и онда (на свој ужас!) схвати да не чује само оно што би желео да чује, као сав нормалан свет.
Не, он је уз оргуљски звук свестан и судара аликвотних и резултантних тонова доследно изведених по партитури, због чега напрасно пожели да задави оргуљаша који тако трапаво барата регистрима. Он не чује само ону количину звука коју произведу хористи, већ такође и шиштање и дахтање и соптање, и све друге звучне манифестације из публике.
Способност да налазимо задовољство
у „Фаусту” и „Кармен”, потом у „Тристану”
или Баховим кантатама, доказ је да смо
музички зрели. То је, коначно,
музика за одрасле људе.
Аматер који се херојски носи са тенорском или басовском деоницом у „Cum Sancto Spiritu”, те некако успе да се дочепа оног „Amin!” заједно с диригентом, опис комбинације изнуреног носача џакова цемента и хркача у сну свакако би сматрао грубијанством, али како бисмо другачије увређеног певача пренули из опседнутости муком с нотама због које је занемарио пријатност израза? Покушај необученог хорског певача да изводи Бахове богато фигуриране деонице не разликује се од покушаја детета да прекопира детаљ с неке од репродукција, примерице Дирерове кациге с перјаницом.
И тако (авај!) наш аудиофил – попут Мела Гибсона из филма „Шта жене желе”, који је принуђен да чује мисао сваке припаднице супротног пола с којом се мимоиђе – дубоко постаје свестан чињенице да ништа није погубније за продуховљено извођење појединих деоница Бахове музике, као и за узвишен ток полифоније, него развлачење, оклевање, неинтелигентно и полузбуњено понашање хора који још „пузи” од интервала до интервала, пребрајајући притом у себи „један, два, три, чет`ри” као да му од тога живот зависи. Утисак који је требало да оставе лагани ставови (нежно и дубоко изражајно изведени), као и брзи (енергичног, непосредног, живог, раздраганог – баховског духа) препуштен је машти (већ „задреманог”) аудиофила.
Та машта се изненада поново разигра преласком на следећи „Јутјуб” снимак: кантату „Wachet auf!” Срећом, Бах је „Песму над песмама” (заправо Херодотову причу која је, ваљда најнеобичнијим неспоразумом у књижевној историји, доспела у „Библију” под овим називом) компоновао као узвишену идеализацију до какве је историчар из Халикарнаса свакако не би уздигао.
Као што овом детету-цртачу у новогодишњи пакетић не бисмо ставили дела Гетеа или Ибзена, већ неке од бајки, тако преко Моцарта, Хајдна, затим Шумана, Мусоргског и(ли) Чајковског, оно мора сазрети за музику Јохана Себастијана Баха. Када сазревамо, ми трагамо за страшћу, романтиком, неком сликовитошћу и дашком лаке психологије. Способност да налазимо задовољство у „Фаусту” и „Кармен”, потом у „Тристану” или Баховим кантатама, доказ је да смо музички зрели. То је, коначно, музика за одрасле људе.
И да – педанту од аудиофила кога је „Wachet auf!” након сувопарног и архаичног снимка „Мисе” просто расцветао, раширивши мирисе сочне попут гајева Гуноовог храма, неће, дакле, промаћи да је оргуље (уколико већ морају замутити звук својим темперованим лествицама) најбоље сервирати „a la Bach” – са тромбонима, безусловно. Једино би у том контексту ова корал-кантата могла да се упореди са нечим најрепрезентативнијим у историји уметности – са најлепшом средњовековном грађевином.
(Извор РТС)
