КАДА ЋЕ СМАК СВЕТА?

Питање је заправо непрецизно јер се не зна на шта се смак односи, да ли на све постојеће, тј. на цео универзум или, пак, само на Земљу.

Ако се односи на Земљу, онда треба утврдити да ли се односи на саму планету или само на живот на њој. Уколико се односи на живот, треба прецизирати да ли се мисли на сав живи свет или само на човека. Ако се мисли на човека, онда је питање да ли се под смаком света мисли на уништење постојеће човекове цивилизације (тј. враћање у праисторијско доба) или на престанак пуке егзистенције човека. И на крају, уколико се мисли на буквално нестајање човека као врсте, онда је питање да ли се мисли на изумирање човека само на Земљи или било где – где се он евентуално буде преселио. Идемо редом.

Смак свега

Kоначна судбина универзума спада у ред највећих питања која је човек икада ставио пред себе. Kосмолози су поставили више добрих теорија о овом коначном крају, али свака та теорија се заснива углавном на неким претпоставкама, па је свака баш толико и поуздана тј. колико су поуздане претпоставке на којима се оне заснивају. У новије време постигнути су неки интересантни осматрачки резлутати што је довело до тога да неке теорије оду у историју. Ипак, баш из тих историјских разлога треба и њих познавати па их зато наводимо.

♦ ♦ ♦

Универзум се шири и та је чињеница поткрепљена и теоријским и посматрачким доказима. Шта ће бити у будућности с универзумом зависи од односа између брзине ширења и снаге гравитационог привлачења које се том ширењу опире. А снага гравитације зависи од количине масе космоса. Уколико је брзина ширења мала, онда је довољна и мала маса да то ширење заустави. Брзину ширења космоса астрономи могу да израчунају посматрањем далеких галаксија. Спектралне линије галаксија се развлаче и померају ка црвеном делу, па се тај ефекат назива црвени помак. Мерењем црвеног помака утврђује се и брзина бежања галаксија. Мада и ту постоје проблеми, јер брзина ширења космоса није константна, ипак је то лакши део проблема.

Тежи је мерење масе космоса зато што њу не чини само оно што се види. Маса је концентрисана у звездама, али још више, много више, у тамним телима какве су црне рупе, браон патуљци, планете, облаци гасова и прашине, разне честице и, коначно, енергија. Неки рачуни показују да више од 90% свега постојећег ми не видимо. Другим речима, не знамо колика је маса васионе и о тој величини постоје само грубе претпоставке. Из овога следе следећи одговори на питање коначне судбине универзума.

А Уколико би у обрачуну са ширењем гравитација однела победу, свемир би престао да се шири да би након неког времена почео да се сажима све више и више до момента када престане да постоји, тј. до тачке из какве је, пре близу 14 милијарди година, у Великом праску, и настао (и започео ширење које и данас опажамо). Та нова тачка може опет да експлодира у неки нов и непојмљиво другачији универзум, с потпуно другачијом структуром и физичким законима. Али то је тема за неку другу причу.

Не питајте када ће свемир, по овој теорији, почети да се сажима јер и то зависи од брзине и масе. Али, ако би сажимање почело за рецимо 100 милијарди година, онда би сведоци тог великог догађаја могли да буду спокојни и уживају у животу још десетак милијарди година док се не деси први забрињавајући догађај – знатно повећање температуре. Једино што би у почетку приметили будући астрономи јесте плави уместо црвеног помака галаксија. Али и то је већ друга прича. Ако би до сажимања дошло много касније од тих 100 милијарди година, онда би судбина свега наликовала оном што описујемо под:

Б Најновија осматрања говоре не само да се космос већ се шири све брже и брже, кажу астрономи због силе коју астрономи зову тамна енергија – што је такође тема за неки посебан чланак. Према томе претходна теорија је гурнута у историју, а главну улогу у одговору на питање судбине универзума преузима теорија по којој космос има да се шири и шири… колико дуго? Па, толико док и само питање не изгуби смисао. Тада већ свакако неће бити никог да га постави и размишља о њему. Главни догађаји текли би отприлике овако.

У првих сто хиљада милијарди година година (и не покушавајте да замислите толики број) већина планета већ ће се сурвати на своје матичне звезде. Мали број њих гравитација других тела завитлаће и одбацити далеко у космичку пустош да бесциљно лутају. Полако, потрошиће се материјал од кога се праве звезде и њихов број временом ће опадати. Онда ће доћи дан када ће се и последња звезда угасити и космос ће утонути у коначан, бескрајан мрак, мрачнији од најтамније олујне ноћи у шуми. Временом, звездани остаци, црне звезде, биће ухваћене у смртоносну замку. Веома споро, али неумитно, оне ће у свом последњем плесу, по дугој спирали прилазити све ближе и ближе средишту своје галаксије где их чека – џиновска црна рупа. Ипак, неке угасле звезде, врло мали број њих, успеће да умакну црним рупама. У сусрету са другим умрлим звездама, у сложеном сплету гравитационих утицаја, оне ће као из праћке бити избачене у бескрајну пустош космоса, далеко од било чега.

У међувремену универзум ће се већ проширити далеко изван сфере најсмелије људске маште и тим безмерним пространством лутаће оно што је преостало: црне рупе, веома разређени облаци прашине, одбегле планете, црни остаци некадашњих звезда које су избегле нестанак у црним рупама и фини прах субатомских честица, неутрина, позитрона и можда још понеких које су нам сад непознате. Али то није крај приче. Након толико дугог времена да га нема смисла помињати (10⁶⁶ или чак и 10¹⁰⁰ година, а ни за неупоредиво мање бројеве не постоје имена) све, па и саме црне рупе ће испарити. Јер, иако смо учили да из црне рупе ништа, ама баш ништа не може да изађе, оне ипак, под оређеним условима, емитују слабашно топлотно зрачење (уз ову напомену у популарној литератури је обавезна и примедба да је до тог закључка дошао Стивен Хокинг 1974. и да ето испада да „црне рупе ипак нису сасвим црне”). Ово зрачење је мало и траје неизмерно дуго, али кад времена имате напретек онда оно није проблем.

Па ни то није све. На крају се растачу и сами атоми, па и честице од којих су они сачињени, на фотоне и неутрине. И тада почиње вечност, јалова, без физичких догађаја. Остаје још само да и само време стане.

Ц Постоји и теорија о равнотежа између сила растезања и сажимања свемира, али она данас служи само да употпуни слику о путу који су космолози у решавању проблема судбине универзума до сада прешли.

Смак Земље

У овом тренутку се не види опасност од потпуног уништења планете. То би било могуће само у случају колосалног судара с телом сличног или већег пречника које би потпуно здробило Земљу. Није на видику. Једног дана Земља ће вероватно пасти на Сунце (за око шест милијарди година), али кад то буде актуелно на Земљи више ионако неће бити никог кога би то занимало.

(Max Pixel)

Смак живота

Живот ће потпуно бити уништен за отприлике милијарду година. Узрок томе биће повећање сјаја Сунца (кога интересује, то је због нагомилавања хелијума и повећања притиска у његовим централним областима – такав је животни пут наше и свих других звезда на Главном низу). Тада ће Сунце толико снажно зрачити да ће отпочети тзв. лавински влажни ефекат стаклене баште (влажни зато што се заснива на воденој пари, а не на угљен-диоксиду или неком другом гасу стаклене баште).

Последице ће бити пдраматичне. Најпре ће мора и океани исушити, а потом ће и атмосфера испарити у међупланетарни простор. Након тога Земља ће остати ужарена, спарушена и стерилисана. Њој преостаје да сачека да се Сунце толико надује да је прогута, заједно са Меркуром и Венером. Након тог догађаја Сунце ће се скупити у белог патуљка, а његове планете, ако им се не деси нешто драматично у међувремену, стропоштаће се на њега, пре или касније, због неумтних, мада изузетно спорих процеса какав је губитак енергије гравитационим зрачењем. Ако схватате шта хоћу да кажем.

Постоји и много бржи сценарио. У судару наше планете с телом пречника од 100 па навише километара последице би биле толико драматичне да би се целокупно становништво Земље свело само на бактерије. Исти ефекат био би постигнут и претварањем Земље у гигантску грудву леда и снега.

Смак човека

Постоји већи број опасности по човечанство. Од оних које долазе из свемира најреалнија опасност је удар неког малог тела (астероида или комете) пречника преко пет километара. Такви удари су веома ретки и данас није позната скора таква опасност (што не искључује опасност од удара неког мањег тела које не би уништило људски род, али би га, могуће је, вратило у камено доба). Постоје и опасности од блиске супернове, експлозије магнетара, улазак Сунчевог система у неки по нас опак облак гасова и тако даље, али те опасности данас нису на видику и о њима не вреди расправљати јер су много реалније, тј. временски ближе и извесније, опасности на самој Земљи.

(Pixabay)

То су промене климе услед нпр. ерупција супервулкана, промене у кретању океанских струја, затим опасности услед размагнетисавања планете (магнетно поље нас штити од космичког зрачења), услед уништавања озонског слоја у атмосфери итд. Али ни ово нису највеће опаности. Много реалније и опасније долазе од самог човека који својом делатношћу може у много краћем року, ефикасно и заувек да запечати своју судбину. Једна врста таквих опасности су узгредне, ненамерне, на пример уништење већ поменутог озонског слоја и презасићавање атмосфере елементима који драстично појачавају ефекат стаклене баште што би довело до таквих промена у клими да би опстанак човека био немогућ. Друга врста опасности су, ма како безумне, ипак осмишљене и намерне. Те опаности се односе на играње са хемијским и биолошким оружјем које би могло да изазове масовно и коначно изумирање свега што личи на човека. Постоји извесна опасност и од нуклеарног оружја, али и вероватноћа да ће се та опасност држати под контролом (контрола лабораторија за производњу хемијског и биолошког оружја је много тежа, јер такве лабораторије не морају да буду велике и упадљиве на било који начин).

Kада ће доћи до таквог смака света? Својевремено је Стивен Хокинг изазвао велику медијску пажњу изјавом да постоје значајни изгледи да ће се човек самоуништити до краја миленијума. Има, међутим, доста оних који не деле тај оптимизам, већ тај датум смештају много ближе данашњем дану. У сваком случају овако ће са лица планете нестати углавном само човек, а то остала жива бића неће доживети као неку трагедију. Напротив, неки животни облици биће захвални на срећној судбини што је људски род коначно престао да прља и уништава планету.

Али, овакво уништење би могло да дође у време када већ многе флоте космичких бродова, накрцане нашим потомцима, напусте Земљу у потрази за срећнијом планетом. У таквом случају човека чека узбудљива, мада неизвесна судбина. (Погледајте видео-снимак: https://www.youtube.com/watch?time_continue=10&v=p9e8qNNe3L0&feature=emb_logo

(Извор Астрономски магазин)