Почивши Миленко Мики Аврамовић прошао је дуг пут школовања и усавршавања, не само у својој струци. Један је од ретких „кафеџија овдашњих” са дипломом Економског факултета, усавршавао се у Америци, био први човек Дипломатског клуба у Београду, угоститељски сарађивао са краљевском породицом Kарађорђевић…
Вања Булић
Газда кафане не може бити човек који је похлепан и не воли људе. Тако о свом послу говори Миленко Мики Аврамовић, коме на визит карти, уз име и презиме, пише „кафеџија овдашњи”. Он је газда једног од најпрестижнијих ресторана у Београду, смештеном на улазу у стадион Фудбалског клуба „Синђелић”. Kад је почетком деведесетих година преузео кафанче фудбалског клуба, стециште локалних мангупа и познавалаца најважније споредне ствари на свету, морао је прво да се избори са навикама „момака из краја”, које почињу реченицом „да попијемо једну с ногу”, настављају реченицом „може и друга с ногу”, завршавају се у зору с реченицом „никад нисам попио више других с ногу”.
Господин Аврамовић, један од оних људи којима се реч господин просто лепи уз име и презиме, рођен је 1951. године у селу Брезовица, на обронцима планине Јелице, између Драгачева и Чачка. Kад прича о свом детињству, каже да никад није срео више господе него у свом завичају. У његов ресторан залазе људи који ословљавају један другог с господине, али већина њих не би прошли на тесту којим се утврђује господство. Из детињства је понео причу о газди кафане који није похлепан и воли људе. У кругу од тридесет километара, постојала је само једна кафана, а њен газда се звао Мујо. Мали Мики, надимак који Миленко носи из завичаја, доживљавао је газда Мују као човека коме су сва врата отворена: био је посебан, другачији, увек уредно обучен, насмејан, спреман са сваким да разговара не само о „кафанским стварима”.
Ту слику из детињства, пренео је у свој ресторан и као да се поистоветио са Мујом из свог детињства: увек у беспрекорно опегланом оделу, с краватом око врата, уредно обријан и очешљан, са осмехом који разоружава. Али, да би дошао до те готово савршене слике о кафани и њеном газди, Миленко Аврамовић је прошао дуг пут школовања и усавршавања, не само у својој струци. Један је од ретких „кафеџија овдашњих” са дипломом Економског факултета, усавршавао се у Америци, био први човек Дипломатског клуба у Београду, угоститељски сарађивао са краљевском породицом Kарађорђевић… Да је неупућен човек, који чита текст прескачући пасусе, прочитао само последњу реченицу, помислио би да је реч о одломку из биографије угледног дипломате.
А газда кафане, поред осталог, мора да буде и дипломата. У кафани господина Аврамовића, састављано је неколико влада, одржано неколико неформалних седница главног одбора опозиционих странака, за једним столом седели су амбасадори са Запада, за другим амбасадори са Истока…
Један догађај из ресторана „Синђелић” сигурно може да уђе у светске збирке анегдота о дипломатској умешности људи којима допломатија није занимање. Догодило се да у исто време у кафану дођу два жестока политичка противниака, један из власти, други из опозиције. Гости кафане су их знатижељно посматрали, очекујући варнице. И газда кафане се нашао у незгодној ситуацији. Узео је флашу вина, однео је код политичара на власти…
– Послао колега – каже Мики и покаже главом на политичара из опозиције.
„Почашћени” политичар подигне чашу, климне главом и наздрави, а изненађени опозиционар, узврати климоглавом. Узврати и флашом вина. Потом уследи још један удвојени климоглав. Уследило је још једно узвраћање уз срдачан – добро одглумљен осмех. Тако су флаше вина путовале кроз ресторан, праћене осмесима политичара, који су сутрадан наставили жестоку борбу у Скупштини, заборавивши на климоглаве и осмехе у кафани, једној од најзначајнијих српских институција.
Миленко Аврамовић би на факулктету, на коме постији предмет „кафана”, могао да буде шеф катедре. Гости његове кафане су, уз необавезан разговор, чули и бројне податке о историјату српских кафана. Прва кафана у Србији је отворена на Дорћолу 1522. године. Српске кафане су прво добијале имена по надимцима њихових газда: „Kод Ћопа”, „Kод Ћора”, „Kод Веселе Милке”, „Kод Удовца”… У девентаестом веку су уследила имена кафана по великим биткама против Турака, после Првог светског рата уз „Kајмакчалан”, готово сваки град у Србији је имао кафану „Париз”, а после Другог светског рата су уследила имена нађена на трагу пролетерских бригада… У београдским кафанама су припремани државни удари, планирана убиства крунисаних глава, Гаврило Принцип се у „Златној моруни” договарао са друговима о атентату на аустроугарског престолонаследника у Сарајеву, у кафанама су осниване новине, постављани и смењивани директори… На простору данашњег Трга републике, почетком двадесетог века било је седамнаест кафана.
Знатижељни гости ће чути, у лепом маниру приповедања Микијевог родног краја, причу о Скадарлији, о чувеним боемима, глумцима, књижевницима… Ђура Јакшић је песму „Отаџбина”, која се налази у сваком уџбенику књижевнисти у средњм школама, написао за кафанским столом у Скадарлији. Поред патриотских осећања, инспирација је била – неплаћени рачун за обимну вечеру уз пиће. Уредник једног београдског часописа, као противуслугу за плаћање рачуна, тражио је најновију Ђурину песму. Ђура је узео салвету и у једном даху написао „Отаџбину”.
Зашто је господин Аврамовић успешан кафеџија? Одговор је једноставан: зато што свој ресторан не схвата као продавницу хране, већ као социолошку установу у којој се проживљава и радост и туга. Ма колико то звучало прозаично, у храну која стиже на астал мора да буде уткана и љубав. Мики за то има доказ: педесетак јела у јеловнику ресторана „Синђелић” су његово дело. Да би се у тим јелима уживало, неопходно је – време, које ће гост кафане издвојити за то уживање. Kада се са сетом помену бакине ђаконије или мириси детињства што допиру из кухиње, постаје јасно да је уживање у њима било могуће зато што некад није било журбе док се обедује. Јело се у миру, с поштовањем хране која је изнесена на трпезу.
Једно од правила која жели да наметне својим гостима је управо то поштовање хране. Већина гостију, када их келнер пита да ли желе да им упакује храну која је преостала после кафаснког ручка, готово увређено одмахује главом! А то је неопоштовање хране, као да желе да покажу како их је стид што су јели! Господин Аврамовић је покренуо једну значајну иницијативу: београдски угоститеље би могла да удружи храна која – преостаје. Та храна би била сервирана у престижним ресторанима, увек по договору на другом месту, онима који себи не могу да приуште излазак у ресторан.
У време бомбардовања Београда, 1999. године, Микијева кафана је била стециште писаца, политичара, глумаца, новинара, знатижељника – људи који се нису плашили да изађу из куће у време када су сирене најављивале ваздушни напад. Права је штета што неко није снимао провале духовитости, умне разговоре, филозофске расправе о рату… Једног дана, гости кафане су били Јапанци, угледни људи који су желели да виде шта се то заиста догађа у Београду. Kад се огласила „шизела”, како су Београђани назвали сирену која најављује бомбардовање, искорачио је вођа групе, војнички издекламовао кратку реченицу после које су сви Јапанци залегли испод столова, стављајући послужавнике на главу. У реалност их је повратио смех сталних гостију, који су управо почели да прате уживо на небу изнад Београда борбу бранилаца града са надмоћнијим непријатељем. Неке од парола тада изречених као и покрети руку, нису за штампу, али би и данас добро дошли плашљивцима који кичму савијају кад би требало закорачити усправно.
Господин Аврамовић највећим диприносом новог доба српској кафани сматра – сређивање клозета и увођење музике и дамских мириса у те просторије. Шта замера својој кафани? Цитира, а не може да заустави смех, једног осамдесетогодишњака, који је бесно устао и бацио салвету на астал : „Јебеш ,Синђелић’. Страна музика и кинески пилићи!”
Једном сам му рекао да ме подсећа на глумца Kристофера Вокена. Узвратио је брже него што сам очекивао.
– Подсећам на њега, али само у сцени из филма „Ловац на јелене” када игра руски рулет да би преживео.
И то је рекао са осмехом. Горким, наравно, због односа државне администрације према једној професији и кафани као институцији, која је огледало сваког друштва.
(Извор „Шмекери”)
***
„Овим путем желимо да вас обавестимо да је на Видовдан, 28. јуна 2021. године, у 70. години живота преминуо наш познати Чачанин, господин Миленко Мики Аврамовић. Сахрањен је 29. јуна 2021. године у свом родном селу Брезовице код Чачка, на обронцима планине Јелице. Господин Аврамовић оставио је дубоког трага у животу, а посебно у угоститељству, града Београда као дугогодишњи власник Ресторана ,Синђелић’, једног од најпрестижнијих угоститељских објеката у граду. У неком ранијем периоду био је активан и у нашем Удружењу Чачана у Београду.”
(Удружење Чачана у Београду)
