Неће нико да зуцне, макар му језик ишчупали. А чиме ће тек тада проговорити. Прстима или знаковним језиком? Е, овдашњи истраживачи то нису учиили.
Станко Стојиљковић
Американцима су Срби. Сада се Доналд Трамп из петњих жила упиње да поврати изгубљене гласове. Украдене? Нисам ни помислио, а камоли то написао.
Ко је српској академској заједници подметнуо софтвер за незамерање. Американци нису, речена појава је овде деценијама. Из године у годину се погоршава.
Неће нико да зуцне, макар му језик ишчупали. А чиме ће тек тада проговорити. Прстима или знаковним језиком? Е, овдашњи истраживачи то нису учиили. И шта се догађа?
Каравани пролазе, нема ко да залаје.
Као летња киша с неба пљуште плагијати, лажни и неважни докторати (чак и по новинарским главама), непотизам (у ужем и ширем значењу), прање диплома с приватних на државним факултетима, дописивање имена (и презимена) на научне чланке, разбацивање новца на погрешне и пропале пројекте и тако редом.
Зар вас то не подсећа на ниску непочинстава која се протеже у недоглед? Ма какви, и у ближу и даљу будућност.
Ко је за све то крив? Софтвер. Нико се не усуђује да позове програмера да промени неколико линија у програму. Зашто?
Као кула од карата срушиће се све што је од времена славног Доситеја Обрадовића подигнуто. Полагано као што се пред нашим очима урушава Филолошки факултет у Београду. Нико да упери прстом у виновника(е).
А најбољи, па још млади, без престанка одлазе. С картом у једном смеру, јер се нико не усуђује да им понуди повратну.
Да ли сам, можда, омашком поменуо најотровнију књигу?
Pogođeno, nema šta!