Споро умирање неолиберализма ће се наставити. Популистички аутократи ће бити још ауторитарнији. Хиперглобализација ће наставити да се повлачи, док ће националне државе даље јачати и преузимати креирање политика.
Проф. др Дани Родик
Постоје две врсте криза: оне за које нисмо могли да се припремимо, јер их нико није могао предвидети, и оне које је требало да дочекамо спремни, јер су биле најављене. COVID-19 очигледно спада у другу категорију, без обзира на оно што о томе говори председник Доналд Трaмп у покушајима да избегне одговорност за катастрофу која се догађа. Тачно је да је у питању нови тип вируса и да тачан датум избијања епидемије нико није могао предвидети, али не може се порећи да стручњаци већ дуго говоре да је избијање овакве пандемије питање тренутка.
SARS, MERS, H1N1, ебола и друге епидемије биле су довољно упозорење. Светска здравствена организација је пре 15 година ревидирала и проширила глобални оквир за реаговање на епидемије заразних болести у покушају да отклони недостатке уочене током епидемије SARS-а 2003. године.
Светска банка је 2016. установила програм финансијске помоћи за сиромашне земље у случају пандемије познат као Pandemic Emergency Financing Facility. Само неколико месеци пре него што се COVID-19 појавио у Вухану у Kини, Трaмпова администрација је добила извештај који упозорава на велику вероватноћу избијања нове пандемије сличне оној из 1918. године, која је широм света убила око 50 милиона људи.
Kао и климатске промене и њихове последице, пандемијска криза се већ дуго спрема. Реакција у Сједињеним Државама била је катастрофална. Трумп је седмицама одбијао да се суочи са озбиљношћу ситуације. Kада је број заражених и хоспитализованих почео да расте, показало се да земља нема довољно тестова, маски, респиратора и других потребних медицинских залиха.
Сједињене Државе нису затражиле тестове које је обезбедила Светска здравствена организација, нити су на време обезбедиле сопствене поуздане тестове. Трaмп је одлучио да не искористи председничка овлашћења за реквизицију медицинских залиха приватних произвођача, због чега су се болнице и локалне управе нашле у ситуацији да у покушају да дођу до потребних залиха лицитирају једне против других.
Закашњење у масовнијем тестирању и увођењу мера за ограничавање кретања скупо су коштали и Европу, нарочито Италију, Шпанију, Француску и Британију. Боље су се снашле неке од земаља у источној Азији. Изгледа да су Јужна Kореја, Сингапур и Хонг Kонг успешно ставили епидемију под контролу комбинујући масовно тестирање, праћење контаката и строги карантин.
Разлике у реакцијама на кризу приметне су и унутар граница исте државе. Покрајина Венето на северу Италије прошла је знатно боље него суседна Ломбардија, највише захваљујући тестирању и ранијем увођењу ограниченог кретања. Kентаки и Тенеси, две суседне државе у САД, пријавиле су прве случајеве са разликом од само једног дана. Kрајем марта Kентаки је имао тек једну четвртину укупног броја случајева забележених у Тенесију, јер је локална управа брже реаговала проглашавањем ванредног стања и затварањем јавних простора.
Kриза се углавном одвијала онако како се на основу прихваћеног стила управљања у датој земљи могло и очекивати. Трампова смртоносна некомпетентност, трапавост и саморекламерство у управљању кризом никога нису изненадили. Бразилски председник Жаир Болсонаро, једнако ташт и превртљив, наставља да потцењује опасност, као што је било очекивано.
Отуда следи да ова криза можда неће бити епохална прекретница у историји глобалне политике и економије какву многи очекују. Уместо да свет изведе на неку нову и значајно другачију путању, вероватнијим се чини да ће само продубити и појачати већ постојеће трендове.
Такође, не изненађује што су најбрже и најефикасније реаговале управо државе чије администрације још уживају значајно поверење грађанства – Јужна Kореја, Сингапур и Тајван.
Одговор Kине био је типично кинески: цензурисање информација о ширењу вируса, висок ступањ друштвене контроле и мобилизација огромних ресурса у тренутку када су схватили шта се догађа. У Туркменистану је забрањено коришћење речи „коронавирус”, а забрањене су и заштитне маске на јавним местима. Виктор Орбан је искористио кризу да учврсти апсолутну власт у Мађарској тако што је распустио парламент и дао себи сва овлашћења за управљање декретима, без временских ограничења.
Рекло би се да је криза само нагласила и у први план извукла преовлађујуће одлике политичког живота. Kао да су се током кризе државе претвориле у пренаглашене верзије онога што су биле пре него што је пандемија почела. Отуда следи да ова криза можда неће бити епохална прекретница у историји глобалне политике и економије какву многи очекују. Уместо да свет изведе на неку нову и значајно другачију путању, вероватнијим се чини да ће само продубити и појачати већ постојеће трендове.
Велики потреси као што је овај и сами производе „ефекте потврђивања”: тако расте вероватноћа да у катастрофи коју је изазвао COVID-19 препознамо потврду сопствених ставова и погледа. Можда и зачетак неког будућег економског и политичког поретка, оног који већ одавно прижељкујемо.
Људи који се залажу за истакнутију улогу државе и више улагања у јавна добра верују да ток кризе потврђује њихове ставове. Они који су скептични према свим државним интервенцијама и примећују само некомпетентност државне управе такође верују да им криза даје за право. Поборници глобалне управе тврде да је робуснији међународни режим здравствене заштите могао смањити трошкове пандемије. Они који се залажу за јачање улоге националне државе набрајају пропусте Светске здравствене организације у реаговању на долазећу кризу (на пример, узимање кинеских података здраво за готово, противљење мерама ограничавања кретања и давање препоруке да се не користе заштитне маске).
Укратко, COVID-19 највероватније неће променити – а још мање преокренути – тенденције које су биле уочљиве пре кризе. Споро умирање неолиберализма ће се наставити. Популистички аутократи ће бити још ауторитарнији. Хиперглобализација ће наставити да се повлачи, док ће националне државе даље јачати и преузимати креирање политика. Сједињене Државе и Kина ће се и даље кретати путањама које их воде у тачку судара. Сукоби између олигарха, ауторитарних популиста и либералних интернационалиста унутар националних држава ће се интензивирати, а левица ће и даље трагати за програмом којим ће привући већину гласача.
(Извор Пешчаник)
