USHOĐENJE UOBRAZILJE

MISLIM ZVUKOM, POSTOJIM

Konfučije (Vikipedija)

„Muzika potiče s Neba, a obredi dobijaju oblik na Zemlji; izaći izvan tih oblika dovelo bi do nasilja i nereda, spoznao je Konfučije, te poentirao: „Da bismo imali prave običaje i muziku, moramo razumeti principe Neba i Zemlje.

Ana Pavlović

 Govoriti o današnjoj muzici (ne bismo li bar za trenutak uneli dašak reda) pustolovina je dostojna dokazivanja aktuelnosti, te razabiranja niti kontinuiteta velikih mudrosti istočnih mislilaca. One povremeno, poput nekakvog Ji đing heksagrama, mogu da nas vrate sa potrage za izmišljenim ponorima svake zvukovne misli – na pronalaženje (možda ipak) procvetalog cveta smislenosti.

Njišući se na zaboravu, gotovo sudbinski nam bistrinu arhetipskih aksioma mute zamišljene i nadograđene konstrukcije, ne dozvoljavajući da sagledamo odgovore na neka bitna pitanja.

Nešto je zapelo

Šta nam je dakle, vekovima docnije, činiti – uvek iznova dokazivati krivovernima da smo neodvojivi od svojih korena? Prevladati rastući strah da je muzika na kraju svog puta? Ili se, puni optimizma, uzdati da je Konfučije imao pravo: zajednička svetlost Neba i Zemlje je večna, jednako kao i njena ishodišta?

Postoji jedan večni put, nit koja povezuje Nebo sa Zemljom. Zvuk je (kao imanentna vrednost) darovan čoveku da ga obrađuje. Vrednost te obrade zavisi od stupnja razumevanja zakonitosti ovog suptilnog (dvosmernog) odnosa

Činjenica je da je nešto s muzikom zapelo u ovom našem uzbudljivom, ubrzanom, pod upitnik sistema vrednosti stavljenom vremenu. Kada je invalidno sveto trojstvo elemenata koji čine muziku – melodije, harmonije i ritma – luta se u potrazi za utvrđenim koordinatama logičnih pravila, a u ozbiljni ćorsokak zapada svaki pokušaj stvaranja novih.

Pokušaji suvoparne konstrukcije isključivo racionalnih vrednosti ostaju uvek na nivou eksperimenta, jednostavno stoga što je zanemaren psihološki sadržaj muzike, koji je jedan od temelja njenog postojanja, i to ne u nekom tradicionalnom obliku, već u njenoj suštini. Taj psihološki sadržaj je upravo ono iracionalno, ono najteže ili nikad objašnjivo, što svakome jednako pripada i što je večna tajna muzike.

Srećna je okolnost što postoji i druga krajnost (dokle god postoje dve strane spremne za borbu, bilo iz očaja, bilo uverenja, nada za promenu postoji; samo je usamljenik koji kroz pustinju hoda ni sam ne verujući u pronalaženje oaze osuđen na propast). Ta se pak druga krajnost, sve panično bežeći od svake racionalne kategorije muzike, gubi u pukim pokušajima stvaranja neke nove estetike izraza, po svaku cenu. Na taj način se ona pretvara u proizvoljnu igru sa zvukovnim efektom trenutka.

Zvuk darovan čoveku

Ovaj fenomen se (gotovo vrišteći) dokazuje u svim delima samozvanih kompozitora primenjene muzike. Nedovoljnog znanja, umešnosti i (posebice) talenta, oni se prihvataju poigravanja s muzičkim elementima određenog video-rada ili scenske predstave, istovremeno nedorasli korišćenju tih efekata, kao i nesvesni uloge (psihološke i misaone) tišine koja je deo zvukovnog efekta trenutka.

Posledično, ona gubi svoju temeljnu funkciju, dočim svaki zvučni efekat (koji može ostaviti dobar utisak, no nikako ne može biti misao-pokretač dela) postaje sam sebi svrhom. Tretiranje izvanmuzičkih elemenata po pravilima muzike nosi veliki rizik pukog privida zvukovnog smisla kojeg diletanti teško da su svesni. Rešavanje dilema muzike sa ovako apstrahovane pozicije vodi večnom vraćanju prividu ljudske duše, te osiguranom nepovratu emanacije ljudskog duha.

Pokušajmo stoga Konfučijev aksiom prilagoditi današnjem načinu zaključivanja, imajući pri tome u vidu iskustvo stvaranja i mena muzičkih oblika: Sam zvuk potiče sa Neba, a ako način njegovog oblikovanja shvatimo kao obred kojim se zvuk iskazuje, onda je oblik zvuka zadatak Zemlji zadat.

Postoji jedan večni put, nit koja povezuje Nebo sa Zemljom. Zvuk je (kao imanentna vrednost) darovan čoveku da ga obrađuje. Vrednost te obrade zavisi od stupnja razumevanja zakonitosti ovog suptilnog (dvosmernog) odnosa.

Prekinuti život ovakvog svojevrsnog „provodnika”, kao i ne poznavati principe po kojima on funkcioniše, znači odreći se ili Neba ili Zemlje, to jest ne razumeti principe po kojima muzika jedino i može biti muzika. A od tih principa počinje smisao koji se (kada je zvuk u pitanju) transformiše u savršen princip reda, koji je kao takav bitni oslonac svakog pokušaja mišljenja zvukom.

(Izor RTS)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar