Код сисара може имати не једну већ две врсте ћелијског порекла.
Људско тело је толико сложено да нас могу изненадити његови најважнији и добро проучени системи. Kрв код сисара, на пример, може имати не само једну већ две врсте ћелијског порекла. „Људи су веровали да већина наше крви потиче од врло малог броја ћелија које на крају постају крвне матичне ћелије, познате као хематопоетске матичне ћелије”, каже ћелијски биолог Фернандо Камарго са Универзитета Харвард. „Изненадили смо се кад смо пронашли другу групу ћелија које не потичу од матичних. Оне чине већину крви у феталном животу до младе одрасле доби, а затим се поступно почињу смањивати. Те ћелије су познате као ембрионални мултипотентни прогенитори (eMPP).”
Хематопоетске матичне ћелије настају из ћелија које облажу артерије. Претходно се сматрало да се eMPP-ови у неком тренутку одвајају од хематопоетских матичних ћелија. Kористећи недавно осмишљену стратегију генетског кодирања, биомедицинар Сачин Пател са Харварда и колеге пратили су раздвајање ћелија и уочили да хематопоетске матичне ћелије и eMPP-ови произлазе из исте подлоге, пише Science Alert.
Уметнули су делове ДНК секвенци што се лако детектују у геному ћелија мишева који су се преносили на све ћелијске потомке. То им је омогућило да прате порекло свих циљних ћелија, откривајући да су eMPP ћелије одговорне за већину лимфоидних ћелија код младих мишева. Изгледа да су eMPP ћелије извор многих имунолошких крвних ћелија, укључујући беле крвне ћелије (B и Т ћелије). Док хематопоетске матичне ћелије, такође, могу произвести имунолошке ћелије, оне то чине на ограничени начин. Више су склоне стварању ћелија које чине компоненте потребне за згрушавање крви.
„Покушали смо разумети последице мутација које доводе до леукемије гледајући њихове учинке на крвне матичне ћелије и eMPP код мишева. Желимо да видимо да ли су леукемије које настају из ових различитих ћелија саме по себи различите”, објаснио је Камарго. Занимљива је чињеница да се допринос eMPP-а смањује са одрастањем, што може објаснити дугогодишњу мистерију зашто наш имунолошки систем слаби са старењем.
Пател и колеге су, такође, тестирали како би ново знање могло побољшати трансплантацију коштане сржи и открили да eMPP трансплантације код мишева нису дуго трајале. „Kада бисмо могли додати неколико гена да се eMP-ови дугорочно усаде, они би потенцијално могли бити бољи извор за трансплантацију коштане сржи”, додао је Камарго. „Они су чешћи код млађих давалаца сржи него матичне ћелије, а припремљени су за стварање лимфоидних ћрлија, што би могло довести до боље реконституције имунолошког система и мање компликација од инфекције након пресађивања.” Наравно, све ово вреди ако се налази потврде и у истраживањима на људима. То је следећи корак. Наиме, немају све врсте сисара исте развојне процесе. Истраживање под називом Lifelong multilineage contribution by embryonic-born blood progenitors објављено је у часопису Nature.
(Извор Индекс)
