Очна дупља (латински и у медицини зове се orbita), у којој је смештено око, један је од најважнијих, најсложенијих, најзагонетнијих човекових органа човека. Назив није случајан: очна дупља има јединствену грађу, гради је осам костију лобање и лица. Изгледом, грађом, садржајем, функцијом и симболиком овај простор асоцира на орбиту којом се кређе наша планета око Сунца и на сам свемир.
Проф. др Радмило Рончевић
У тој дупљи налазе се шест мишића који покрећу око у свим правцима, очни живац, који је се разликује од свих живаца по својој грађи и функцији и преноси сигнале ка мозгу и обратно, сузна жлезда са својим каналићима, масно ткиво око ока, које штити око, бројни нерви и крвни судови који се гранају у све делове ока и садржаја очне дупље. Простор и грађа, анатомија између две очне дупље и око очних дупљи су веома специфичани. Очне дупље и очи смештене су у централном делу главе, непосредно испод мозга.
Од свих чула човеку је
најважније и најпотребније
чуло вида.
У очној дупљи и садржају очне дупље могу се појавити разна патолошка стања: разноврсни бенигни и малигни тумори, обољења слична туморима, све врсте инфекција и запаљења, разна дегенеративна обољења и разне урођене и стечене деформације и аномалије. Очи немају неку јачу, тврђу заштиту па су изложене различитим озбиљним повредама, поготово када су отворене. Поред тога, разна системска обољнења, као што су шећерна болест, метаболичка, дегенеративна, неуролошка, имунолошка и друга, имају своје симптоме и озбиљне последице на оку и садржају очне дупље. Сва наведена патолошка стања остављају на оку и садржају очне дупље мање или веће последице, све до потпуног обостраног слепила.
Највећи Божји дар
Од свих чула човеку је најважније и најпотребније чуло вида. Слепило је најтежи облик инвалидитета. Особе које се роде слепе или изгубе вид у раном детињству немају прилике да икада спознају најважније особине природе и околине у којој живе, нити икакву видну орјентацију па им је живот, и поред помоћи друге особе, веома тежак и компликован и много што-шта им је ускраћено.
Очи треба чувати као највећи Божји дар, а болести ока и очне дупле лечити. Нажалост, то није могуће увек. Kо и како лечи болести ока, очну дупљу и садржај очне дупље? Болести ока, сузног апарата и нека патолошка стања на очним капцима углавном лече и оперишу специјалисти офталмологије. Патолошка стања на зидовима очне дупље и садржају очне дупље, као што су тумори и слична обољења, повреде, урођене и стечене деформације и аномалије, које се не могу конзервативно лечити, захтевају разне компликоване, сложене хируршке процедуре. То су најчешће велике деструктивне и реконструктивне хируршке процедуре у којима се офталмолози, специјализовани за фине, сложене процедуре у оку, теже сналазе.
Силом прилика у такве интервенције се упуштају хирурзи из агресивнијих хируршких специјалности – специјалисти пластичне и максилофацијалне хирургије, неурохирургије и оториноларингологије. Ниједна од поменутих хируршких дисциплина не ради комплектну хирургију очне дупње, већ само поједина патолошка стања у одређеном делу очне дупље.
Често се и бенигни и малигни
тумори на зидовима или
унутар очне дупље
проглашавају за нерешиве.
Практично, очна дупља, иако је на централном делу главе, је ,,ничија земља”. Ниједна од поменутих специјалности није освојила све хируршке процедуре неопходне за комплетну хирургију очне дупље, па се хирургија очне дупље ради различитим хируршким процедурама и различитом филозофијом без јединствене доктрине.
Због наведеног често се хируршки не постижу резултати какве је реално могуће или се, чак, нешто што је реално могуће добро решити проглашава за нерешиво, иноперабилно. Тако често, зарад неадекватног хируршког приступа тежим повредама очне дупље, остају трајна естетска наружења, неадекватан положај ока и разни поремећаји вида, као, на пример, дупле слике. Често се и бенигни и малигни тумори на зидовима или унутар очне дупље, које је реално могуће оперисати, проглашавају за нерешиве, иноперабилне. Бројне урођене или стечене (после повреда или операција) деформације и аномалије, чак и наказе, могуће је сложеним хируршким процедурама довести функционално и естетски у прихватљиво стање.
Међу првима у свету
Срећом, последњих деценија постепено се развија нова хируршка дисциплина – краниофацијална хирургија у чијем домену деловања су глава и врат, изузев мозга, ока, ува и грла. С њеним развитком постижу се бољи резултати у хирургији очне дупље пошто се извесни број краниофацијалних хирурга почео бавити и хирургијом очне дупље тако да је и очна дупља коначно добила свога ,,власника”.
Аутор овога текста, као специјалиста пластичне и максилофацијалне хирургије, још као млади хирург, такорећи самоук, почео је постепено да ,,осваја” очну дупљу. Прва искуства и сазнања стекао је збрињавањем свежих прелома зидова очне дупље који су увек праћени разним поремећајима положаја и функције појединих структура смештених у очној дупљи. Да би се повратила нормална функција ока и садржаја очне дупље, требало је зидове очне дупље и садржај очне дупље довести у нормалне анатомске положаје и односе. Теже је то постиђи у случајевима застарелих прелома зидова очне дупље када око и садржај орбите, у дужем времену, нису у свом анатомском положају и међусобним односима. У таквим случајевима неопходно је погрешно срасле зидове очне дупље поломити и након тога поставити и фиксирати у нормални анатомски положај. Такође, око и остале структуре садржаја очне дупље треба вратити у анатомски положај и нормалне међусобне односе. Све ово је веома тешко извести. Аутор овога текста један је од пионира у свету који су започели овакве операције. У великом делу света још ове хируршке процедуре нису савладане.
Књига на енглеском
Аутор овога текста је поднео око 100 реферата из домена хирургије очне дупље на бројним интернационалним хируршким конгресима. Из домена ове хирургије објавио је преко 30 радова у водећим европским,.америчким и руским часописима. Као професор по позиву и предавач по позиву, одржао је преко 30 предавања у великим светским центрима. Завод за уџбенике из Београда 2003. године му је објавио под насловом ,,Хирургија очне дупље”. Уз бројне илустарције, у књизи је обрађена комплетна хирургија очне дупље. Прерађено и допуњено издање, под насловом ,,Хирургија очне дупље ничије земље” (Surgery of the Orbital cavity no-mans land), објавила је чувена издавачка кућа Nova Science Publishers, Inc. New York, 2016.
Након искуства и добрих резултата у збрињавању повреда очне дупље, било је неопходно савладати сложене хируршке процедуре за одстрањење различитих тумора очне дупље. Тумори могу бити бенигни и малигни и јавити се на свим деловима и свим структурама очне дупље. Наравно, много већи проблем су малигни тумори и често се мора урадити радикална операција – одстранити око и садржај очне дупље, а некада и цела очна дупља са садржајем. У случајевима бенигних тумора успех зависи од способности хирурга и места тумора у очној дупљи. Најтеже је одстранити тумор који се налази у врху очне дупље и дубоко испод крова очне дупље. Туморима различте локализације прилази се различитим приступима. Туморима на врху и испод крова очне дупље најчешће се приступа преко лобање. Направи се отвор на чеоном делу лобање, кроз тај отвор одигне се мозак од базе лобање, односно од крова очне дупље, привремено се одстрани кров очне дупље и приђе тумору. Након одстрањења тумора кости очне дупље и лобање се враћају на своје место.
Сл.3 Прелом и дефект пода леве очне дупље, око је увучено у очну дупљу
и укочено. Детаљ операције и стање после операције.
Сл.4 Застарелеи прелом костију лица са леве стране.Лево око је увучено и
укочено. Стање након реконструкције костију лица и очне дупље и
репозиције ока.
Велики медицински проблем су велике, избуљене очи са отеченим и деформисаним капцима код оболелих од штитне жлезде. У тежим случајевима овог обољења конзервативна терапија (медикаментозна и зрачење) најчешће не даје задовољавајуће резултате. Већ око 100 година покушава се да се различитим хируршким методама реши овај проблем, да се очи врате у првобитни положај, сачува вид и покретљивост ока, сачува функција очног живца, мишића који покрећу око, очних капака, сузног апарата и других структура у очној дупљи, да се смањи притисак и бол у оку и глави и да се постигне значајно естетско побољшање. Иако су неке од хируршких метода дале извесне резултате, ипак није постигнут учинак који би значајно побољшао све наведене проблеме.
Пре Мејо клинике
Аутор овога текста је још 1986. године извео прве операције оваквих пацијената сопственом методом. Ова метода представља комплексан хируршки захват. У току операције изврши се функционалана и естетска корекција очних капака, одстрањење дела кости на три зида очне дупље чиме се постиже проширење очне дупље, односно декомпресија ока и садржаја очне дупље и одстрањење оболелог масног ткива у очној дупљи.
Примењују своју методу
која даје видно слабије резултате
од методе аутора овога текста.
Овака операција омогућава повратак ока у првобитни положај, повртак функције ока и свих структура које се налазе у очној дупљи, нестанак свих тегоба које прате ову болест као и комплетну естетску рехабилитацију. Против овакве сложене и ризичне операције био је значајан отпор и у Југославији и у свету. Први резултати рада објављени су у престижном америчком хируршком часопису. У истом часопису стигао је коментар из најчувеније медицинске устаноаве у Америци, из Мејо клинике. У коментару се истиче да, без обзира што су опарацијом постигнути завидни резултат, такве опасне операције не треба радити. Лекарима из Мејо клинике одговорено је, у истом часопису, да такве операције нису опасне ако хирург познаје добро анатомију очне дупље, међусобне односе свих структура очне дупље и суштину болести. Око 20 година касније и хирурзи из Мејо клинике почели су да у истом циљу хируршки решавају ову болест. Примењују своју методу која даје видно слабије резултате од методе аутора овога текста. У чувеној болници у Паризу и после 5-7 операција на очној дупљи постижу слабији резултат у односу на методу аутора овога теста која се уради само у једној операцији.
Урођене и стечене деформације и аномалије очне дупље најчешће су праћене различитим поремећајима вида, губитком вида, видним наружењем а често представљају и наказу. У случајевима слабо развијене очне дупље са неразвијеним оком, неопходно је израдити очну дупљу да би се у њу поставила очна протеза. У случајевима већих аномалија очне дупље су кратке и плитке па је већи део ока изван очне дупље. У таквим случајевима приступом преко лица и преко лобање секу се очне дупље, одвајају од околних костију и с целим садржајем померају напред да би око легло у очну дупљу. У случајевима неких аномалија очне дупље су размакнуте према периферији главе, далеко су једна од друге, што представља наказу и значајан поремећај вида. У таквим случајевима, приступом преко лица и лобање, уклањају се коштане структуре између очних дупљи, очне дупље се секу, одвајају од околних костију и са целим садржајем померају према средини главе у природан анатомски положај. Наведене операције предтављају веома сложене и рискантне хируршке процедуре. Велике посттрауматске или постоперативне деформације очне дупље и околине, такође, захтевају велике и сложене хируршке захвате.
У очној дупљи налазе се и сузна жлезда, сузна кеса и систем сузних каналића. Различита патолошка стања сузног апарата морају се лечити сложеним хируршким процедурама.
Приложене фотографије представљају неке од карактеристичних случајева из домена хирургије очне дупље.
