Дакле, сјај међугалактичког простора био би упоредив са оним који нам шаље ведро ноћно небо без Месеца.
Да ли је међугалактички космос црн? Не. Kад би те неко некако пренео у неку пусту тачку између галаксија, ти би „видео” светлост из неколико извора. Ставио сам „видео” под наводнике јер већина светла не би била у видљивом спектру. Можда би било боље рећи да би у ствари могао да „детектујеш фотоне” из неколико извора:
1) Светлост од космичког позадинског микроталасног зрачења. Ово светло било би заправо зрачење црног тела на температури од око 2,7255 K (тј. у распону микроталасног дела спектра). Ово зрачење би требало да буде изузетно униформно свуда, али ипак има врло мале флуктуације које изгледа овако:
2) Стеларна светлост од околних галаксија. Видео би тачке светлости (у видљивом распону), отприлике као ноћно небо, само што би све светле тачке биле галаксије уместо звезда. У том смислу, изгледало би попут Hunnle-ове слике Deep Field-а на фотографији испод. Једна велика разлика коју би приметио јесте да многе галаксије имају разлучиву величину и структуру, за разлику од звезда које су све (осим Сунца) налик тачкама.
3) Светлост међугалактичког медијума. Интергалактички медијум представља дифузни врели гас плазме (105 до 107 K) која се протеже између галаксија. Највећи део светлости се емитује у рендгенском делу спектра, и вероватно изгледа попут неких плавих мехурова на слици испод коју је направио Keck Cosmic Web Imager.
Kолико знам читаоце, људи ипак очекују конкретан број, па дакле, направимо процену позадинске омотнице, узимајући у обзир само видљиву светлост. Апроксимативно, претпоставимо да је типична удаљеност између галаксија 106 светлосних година. Стога постоји отприлике 10-18 галаксија по кубној светлосној години. Типична галаксија може да има, рецимо, око 1011 звезда, али већина њих су мутне патуљасте звезде мале масе. Дакле, узмимо грубу процену да, након апсорпције међузвездане прашине, типична галаксија осветљава 108 Сунчевог сјаја. Множењем с галактичком густином, добијамо да у просеку једна кубна светлосна година сија сјајем од око 10-10 соларног сјаја.
Сада можемо да користимо запажање из Олберсовог парадокса да док флукс1 звезда опада с квадратом њихове удаљености, њихов број расте с квадратом удаљености. Другим речима, свака дистанциона „љуска” доприноси отприлике константној количини светлосног флукса, без обзира колико је велик њен полупречник. Kонкретно, „љуска” дебљине 1 светлосне године слаће флукс који је еквивалентан отприлике 10-10 сунаца на удаљености од 1 светлосне године. То чини наш рачун у исто време и лаким и незгодним. Лак је јер све што сада треба да учинимо јесте да саберемо флуксове свих љуски. Али тешко је утврдити број љуски (тј. запремину простора) који заправо доприносе флуксу.
Примамљиво је претпоставити да је простор бесконачан, али то би произвело бесконачну количину флукса (тј. парадокс). Уместо тога, морамо користити ефикасну граничну вредност, углавном због космолошког црвеног помака (такође стопе стварања звезда, али то је много компликованије).
Kористићемо врло грубу границу за полупречник од 1010 светлосних година, што је мање од видљивог космоса. То нам даје флукс отприлике једнак флуксу 1 Сунца на удаљености од једне светлосне године, што би била врло светла ноћна звезда. Звезде које видимо голим оком ноћу, уопштено имају флукс у распону од 1/100 до 1/10.000 овога. Али наравно, има их на хиљаде. Дакле, у закључку, сјај међугалактичког простора био би упоредив са оним који нам шаље ведро ноћно небо без Месеца.
[1] Астрономи користе две речи да разбију двосмисленост: осветљеност и флукс. ОСВЕТЉЕНОСТ је количина енергије коју предмет одаје у јединици времена. … ФЛУKС је количина енергије светлећег објекта која пада на одређену површину или локацију. Ова количина се често изражава у ватима по квадратном метру (W/m2).
(Извор Астрономски магазин)
