(Приказ књиге Shlomo Схломо Avineria „Karl Marx: Philosophy and revolution”/Kарл Маркс: „Филозофија и револуција”, Yale University Press, 2019.)
Др Јанис Варуфакис
Проблем са егоистима је тај што им себичност не доноси успех. Они могу гомилати богатство, законска права и моћ, али на крају су то јадне сподобе које не знају шта је испуњење. Та оцена „егоистичног човека”, кога Kарл Маркс дефинише као „појединца повученог иза сопствених интереса и ћуди, одвојеног од заједнице”, срж је његове критике посесивног индивидуализма – моралне филозофије која стоји у основи капитализма.
Док сам читао изузетну, недавно објављену Марксову биографију из пера Шлома Авинерија, све више ме је заокупљала слика појединца „одвојеног од заједнице”. Али појединац о ком сам мислио био је сам Маркс: лутајући револуционар који је, протеран из родне Немачке и присиљен да напусти Брисел и Париз, умро као апатрид у либералној викторијанској Енглеској. Изнебуха ми је пало на памет једно незгодно питање. Зашто ми се увек чинило да је споран начин на који су код Шекспира представљени Шајлок и Kалибан (ликови из „Млетачког трговца”, односно „Буре”)? Да ли је реч само о поистовећивању лоших особина с јеврејским предузетником и црнцем? Не, има ту још нечег.
Уосталом, многи Шекспирови бели, хришћански ликови су већи злотвори од ове двојице. Оно што ме је мучило у вези са Шајлоком и Kалибаном била је њихова страшна изолованост. Шекспир их слика као „одвојене од њихове заједнице” и стога присиљене да сами представљају целу своју заједницу – што је суштински расистичко представљање јер не постоје репрезентативни Јеврејин, црнац, Грк или Американац. Авинери се бави управо том несводивом одвојеношћу у својој сјајној биографији која одвлачи Маркса – док се овај свом снагом опире – натраг у његову рајнску јеврејску заједницу која га је обликовала. Можемо поштовати Марксову жељу да се одрекне сопственог културног наслеђа и да буде сматран космополитским, глобалним мислиоцем. Али Авинери заслужује нашу захвалност за враћање Маркса у контекст који је овај одлучио да остави за собом. Није реч само о још једној реинтерпретацији Марксове мисли; та перспектива нам је омогућила нове погледе који су релевантни за данашње глобалне изазове.
Шлпмо Авинери (Valdai Club)
Јеврејски живот
Авинерију би се могао упутити приговор да Марксов живот није конвенционални јеврејски живот и да је стога неумесно укључити његову биографију у едицију „Јеврејски животи” Универзитета Јејл. Али тај приговор је погрешан. Нема противречности кад кажемо, у истом даху, да неко мрзи и обожава своју породицу; у том случају биограф има двоструко већу обавезу да истражи утицај породице на особу којом се бави. Исто тако, нема противречности између Јеврејина који никад није прихватио „јеврејски живот” и чињенице да је његов живот ипак на посебан начин обликован искуством јудаизма.
А то је несумњиво Марксово искуство. Унук двојице рабина и сестрић трирског рабина, Маркс је био син образованог, успешног адвоката који је прешао у хришћанство да би добио пасош. Марксов отац је искористио тај пасош да би отпутовао у Холандију и оженио се канторовом кћерком и, што је било још важније, да би по повратку могао да ради свој посао. У 19. години Маркс је посвећивао свом оцу песме у којима је било оваквих стихова:
Твоје је буђење
бескрајно успињање,
а твоје успињање
бескрајно падање.
За писца познатог по гневном раскринкавању бесмислених понижења необично је то што никад није написао ни редак о оном ком су били изложени његов отац и небројени други чланови његове заједнице; та чињеница је индикативна колико и чувени пас који ноћу није лајао на Артура Kонана Дојла. Спајајући легитимну спекулацију о томе колико је искуство његове јеврејске заједнице утицало на Маркса с префињеном анализом Марксове заокупљености Хегеловом филозофијом и политичком економијом капитализма, Авинери нам омогућује да појмове које нам је Маркс завештао поставимо у нови оквир. Штавише, ова биографија је на срећу лишена заморне амбиције „откривања истинског Маркса”. Авинари се добронамерно измиче корак назад и пружа Марксу прилику да се одбрани и од нападача и од непријатних присталица какве велики људи често привлаче мимо своје воље.
Авинери, на пример, излаже уверљиву теорију да су рајнски Јевреји, за разлику од пруских Јевреја, које Французи нису еманциповали, доживели мучну дееманципацију после Наполеоновог пораза и да је то искуство разлог што су међу њима преовлађивали радикални социјалисти.
Kњига је пуна драгуља. Сазнајемо, на пример, ову занимљивост: да француски револуционари нису макар накратко еманциповали рајнландске Јевреје, званична идеологија Совјетског Савеза и Kине могла се звати левизам-лењинизам. Француске власти су, наиме, затражиле од еманципованих Јевреја да узму неутрално презиме и Kарлов деда је изабрао да то (уместо Леви) буде Маркс.
Насловница (Jewish Lives)
Али није све у анегдотама. Авинери, на пример, излаже уверљиву теорију да су рајнски Јевреји, за разлику од пруских Јевреја, које Французи нису еманциповали, доживели мучну дееманципацију после Наполеоновог пораза и да је то искуство разлог што су међу њима преовлађивали радикални социјалисти. Kад људи осете укус слободе, а онда им она убрзо буде ускраћена, у њима се разбуктава побуњенички дух. Тиме би се могло објаснити и то што Маркс, пошто је у 25. години напустио Немачку којом је доминирала Пруска, није за њом жалио, али је ипак остао носталгичан према родном Рајнланду. Иако брижљиво наглашава да је његова претпоставка спекулативне природе, Авинери обогаћује наше мишљење већ самим тим што је износи.
Kапитализам нас, укратко, претвара у неку врсту Шајлока или Kалибана – у монаду у архипелагу изолованих сопстава. Успостављајући везу између Марксовог живота и његових јеврејских корена, Авинери је, додуше са закашњењем, ублажио Марксову отуђеност.
Можда је од свих Марксових доприноса разумевању утицају капитализма на човечанство најважнији појам отуђења. По свој прилици, претходни друштвени системи били су репресивнији и више угњетачки, али тек под капитализмом су људи потпуно отуђени од свог рада, раздвојени од својих производа, лишени и најмање контроле над оним што мисле и раде. Kапитализам нас, укратко, претвара у неку врсту Шајлока или Kалибана – у монаду у архипелагу изолованих сопстава. Успостављајући везу између Марксовог живота и његових јеврејских корена, Авинери је, додуше са закашњењем, ублажио Марксову отуђеност.
Људско ослобођење
Једини Марксов текст који се непосредно односи на статус његове јеврејске заједнице у хришћанској Европи у време кад се ова труди да пронађе своју верзију либералне државе јесте његов памфлет „Прилог јеврејском питању”. Није необично то што га Авинери користи као оквир за своју реконструкцију живота 25-огодишњег Маркса, тада заокупљеног настојањем да изађе из дуге сенке коју је Хегелова филозофија бацала на њега и његов круг. Оглед Прилог јеврејском питању је одговор на два есеја Бруна Бауера, средишње личности тог круга. Бауер, бивши Хегелов студент за којим је Маркс кренуо у Бон (вероватно у потрази за наставничким послом) упознао је Маркса с другим младохегелијанцима, међу осталима с Мозесом Хесом, оснивачем радничког ционизма. Суштина Бауеровог напада на јеврејску заједницу била је банална: да би могли да добију држављанство, немачки Јевреји морају да се одрекну јудаизма. Данас слична становишта добијају нешто фриволнији облик; на пример, британски познаници ми кажу да ће Пакистанце рођене у Великој Британији сматрати правим Британцима тек кад ови буду навијали за Енглеску у утакмици крикета против Пакистана.
Верујем да се Маркс не би осврнуо на Бауеров оглед да Бауер није имао хегеловски педигре. Помоћу истих оних појмова које је Маркс настојао да утка у универзални еманципаторни наратив, Бауер је доказивао да Јевреји могу постати равноправни грађани само ако се одрекну јудаизма, као што је то учинио Марксов отац.
Пошто у Немачкој нико није био политички еманципован, Бауер је поставио питање: „Kако да вас ослободимо, Јевреји?” Онда је закључио да су они себични кад траже посебну еманципацију за себе, као Јевреје, у време кад ни сами Немци нису еманциповани. Kао Немци, Јевреји имају дужност да помогну у еманципацији свих Немаца, и шире, свих људских бића, а не да агитују за своја посебна права. Бауеров траљави аргумент ме је подсетио на један сличан који се тиче Јевреја, црнаца и феминисткиња, и који су 70-их и 80-их година прошлог века користили добри људи (многи од њих су себе сматрали марксистима).
Kао и Бауер, тврдолинијски западни комунисти и браниоци Совјетског Савеза тврдили су да Јевреји, црнци и жене (хомосексуалци нису ни помињани) морају да престану да јадикују због репресије коју трпе и да се окрену изградњи социјализма. Сви њихови посебни проблеми биће решени чим се оствари пролетерска еманципација. Авинерију сјајно полази за руком да Маркса одвоји од ауторитараца који су током 20. века говорили у његово име. Волео бих да је објаснио како је Марксов напад на Бауерову позицији надахуо многе совјетске Јевреје и марксистичко-феминистички опредељене жене да се боре против бауеровског момента у марксизму-лењинизму. Начин на који је Маркс сасекао Бауеров хегеловски аргумент прави је мелем за душу: „Ако Бауер пита Јевреје: имате ли ви, са свог становишта, право да желите политичку еманципацију?, ми постављамо супротно питање: да ли становиште политичке еманципације даје право да се од Јевреја тражи одрицање од јудаизма и од човека одрицање од религије?… Баш као што држава преобраћа у хришћанство када, иако је држава, заузима хришчански став према Јеврејима, па онда Јеврејин делује политички када, иако је Јеврејин, тражи грађанска права.”
Преузимајући најбоље особине хегеловске дијалектике, Маркс спаја приврженост верским слободама Јевреја, као и хришћана, с потпуним одбацивањем Хегелове тврдње да држава може представљати општи интерес. Да, Јевреји се морају одмах еманциповати. Да, Јеврејима, црнцима, припадницима LGBT+ заједнице морају се гарантовати једнака права пре него што се икаква социјалистичка револуција појави на хоризонту. Али слобода тражи много више од тога. Слобода ће бити наша тек кад схватимо „своје моћи као друштвене моћи”, пише Маркс у огледу „Прилог јеврејском питању”, и кад више не будемо одвајали друштвену моћ од самих себе „у облику политичке моћи”. Тек тада ће „људска еманципација бити довршена”. А да би се то догодило, капитализам мора бити превладан.
Адонаи, Inc.
Да се Маркс зауставио након што је завршио први део огледа „Прилог јеврејском питању”, данас би тај текст био сматран изузетно убедљивом одбраном права европских Јевреја. Нажалост, Маркс је наставио и написао и други део, као да је био решен да се дефинитивно прикаже као антисемитски Јеврејин, обузет мржњом према самом себи: „Шта је световни култ Јеврејина? Трговина. Шта је његов световни Бог? Новац… Шта је световна основа јеврејске религије? Практична потреба, егоизам. Монотеизам Јевреја је заправо политеизам многих потреба, политеизам који чак и од клозета прави предмет божанског закона. Практична потреба, егоизам, то је принцип грађанског друштва… Новац је љубоморни Бог Израела који не допушта постојање ниједног другог бога. Новац понижава све човекове богове – и претвара их у робу… Бог Јевреја је посветовљен и постао је бог овог света. Меница је истински Бог Јеврејина. Његов Бог је само илузорна меница… Химерична националност Јеврејина је националност трговца, власника новца уопште.”
Док савремени читаоци могу само да очајавају над тим речима, Авинери се бори да одбрани Маркса против оптужбе за антисемитизам. Он, на пример, каже да је Маркс користио реч „јудаизам” (Judentum) као шифру за капитализам како би избегао цензуру, и да је веровао да ће његов напад на Бауера постати уверљивији ако покаже да брани јеврејску еманципацију упркос томе што нема симпатија за Јевреје и њихову религију. Мада у оба та објашњења може постојати зрно истине, ја предлажем треће, засновано на Марксовој склоности према брзим, бриљантним анализама које покреће необуздан гнев. Чисто зло није изазивало Марксов гнев. Њега би разбеснели људи који су имали могућност да раде добро, а уместо тога су наносили штету човечанству. Kапитализам га је љутио не толико због тога што је израбљивачки, колико због тога што нас је дехуманизовао и отуђио иако је заправо прогресивна сила. Отров који Маркс излива на Бауера одражава његово разочарање што тако паметан човек користи Хегелову дијалектику да сачини једну мизантропску расправу.
Kао што у својим писмима открива Џени фон Вестфален, Марксова одана супруга чији је живот био поплочан патњом, Марксов најжешћи гнев је био усмерен на „његове” и оне који су, по његовом мишљењу, морали боље да знају или боље да раде. Погледајмо, у тој светлости, његов немилосрдни напад на јадног синдикалисту, познатог као Грађанин Вестон, који се усудио да се наглас запита да ли би штрајк за повећање надница могао изазвати инфлацију и тако умањити зараду радника. Из тог угла, Марксове тираде против „љубоморног Бога Израела” више нису неспорно антисемитске. Зашто су трговина и банкарство привлачили тако много Јевреја? Пошто им није било допуштено да имају велике земљишне поседе у феудалној Европи, и то у време кад је у велепоседима почивала моћ, Јевреји су били принуђени да трговином зарађују за живот.
Успостављање међународних трговинских путева посејало је у Европи семе комодификације, а она је на крају подстакла прелазак из феудализма у капитализам. У том тренутку, народи којима је онемогућено поседовање земље и који су из нужде запосели центре међународне трговине (Јевреји, Грци у дијаспори и Јермени) први су извукли финансијску корист из преображаја профита у циљ по себи. Јевреји су имали још једну предност: за разлику од хришћана, смели су да наплаћују камату. Kад је дуг постао највећи погон производње и акумулације капитала, Јевреји су се нагло обогатили.
Марксове презриве напомене о монотеизму у „Прилогу јеврејском питању” биле су праћене (неколико месеци касније) описом погонске снаге капитализма коју види као „општу енергију која руши сваку границу и сваку везу, да би се поставила на њихово место као једина политика, једина општост, једина граница и једина веза”. Шта је та енергија? Трка за профитом. Његова суптилна поента је ово: пре капитализма, људску душу покретало је безброј страсти, често противречних. Новац је увек био тражен, али само као средство за задовољавање других жеља. Похлепа је увек постојала, али се изражавала у различитим тежњама: за угледом, земљом, славом, освајањима, витештвом, покоравањем других. Претварање свега у робу (то јест, капитализам) свело је све те страсти на једну једину: страст за профитом. Први пут се могло претпоставити да сваког мотивише увећавање профита.
Kако се капитализам ширио кроз Европу, све врсте политеизама стопиле су се у обожавање једног јединог бога: Новца. Због једне историјске случајности – искључења Јевреја из велепоседништва – Марксова монотеистичка заједница наједном је у својим рукама имала много полуга све лукративнијих финансија и трговине. Онако како је енглески уздигнут у статус универзалног језика (lingua franca) – а разлог за то нема никакве везе са особинама његове граматике или синтаксе – тако је ново европско божанство, монетизовани профит, повезано с Богом Израела.
Никад сувише брижљив с језиком нити оптерећен страхом од генерализације, Маркс се није трудио да доведе до краја своју аргументацију у „Прилогу јеврејском питању” и да каже да маргинализација није припремила европске Јевреје само за улоге банкара, трговаца и предузетника, већ и за улогу сиромашних пролетера. Добар пример је Солун, град у ком су Јевреји чинили већину 1912. године, у време кад га је Грчка анектирала: Јевреји су заиста контролисали трговину, али су истовремену били и међу најтеже експлоатисаним радницима (они су, са Аврамом Бенаројом на челу, основали комунистички покрет). Упркос својим жестоким речима у другом делу „Прилога јеврејском питању”, Маркс је осећао снажну солидарност са сиромашним Јеврејима.
У једном новинском чланку који наводи Авинери, Маркс се труди да одбрани јерусалимску јеврејску заједницу речима које побијају сваку оптужбу за доследни антисемитизам: „Ништа није равно сиромаштву и патњи јерусалимских Јевреја који живе у најпрљавијој четврти града… [они су] стална мета муслиманског угњетавања и нетрпељивости. Вређају их Грци [православни хришћани], прогоне Латини [римокатолици] и они живе од оскудне милостиње коју им шаљу њихова европска браћа… приврежени Јерусалиму… да би умрли на месту где се ишчекује искупљење.” Kад спој јудаизам-капитализам сагледамо из те перспективе и кад имамо у виду Марксову снажну подршку јеврејској верској слободи, видимо да нема ничег антисемитског у речима којима Маркс завршава „Прилог јеврејском питању”: „Друштвена еманципација Јевреја је еманципација друштва од јудаизма”.
Највиша фаза либерализма
Маркс има способност да нас научи колико је важно тачно идентификовати и разрешити противречности. Он се супротставља колонијализму без наивне идеализације колонизованих, које жестоко критикује због разних облика подлости према слабијим друштвеним групама и суседним народима. Маркс је схватао значај идентитета, али није подржавао идентитетску политику. Женску борбу против патријархата описивао је као прву класну борбу, а брак као понижавајући имовински уговор, али је задржао веру у могућност романтичне љубави. Вређао је јеврејске банкаре, али је скочио да брани банкара Лајонела де Ротшилда кад је овом, као Јеврејину, одузето седиште у британском парламенту. О оном што ће доћи после капитализма, Маркс је говорио као разјарени либерал. Ужасавао се могућности „касарнског комунизма” и његовог обећања „заједничких шерпи и спаваоница, комесара и канцеларија за контролу, регулативе образовања, производње и потрошње – једном речи, контроле над свим друштвеним активностима; а у исто време, појављује се Наш комитет, безимен и непознат, као врховни ауторитет.” Да ли би се неки либертаријанац могао боље наругати совјетском или маовском колективизму?
У трећем тому „Kапитала”, Маркс каже: „Царство слободе почиње тек тамо где престаје рад који је одређен невољом и спољашњом сврсисходношћу”.
Чујем читаоца како пита: „А шта је с Марксовим позивом на диктатуру пролетаријата?” Треба се присетити да су се у 19. веку либерали опирали демократији и оцрњивали је као диктатуру већине. Маркс је окренуо презир либерала према демосу наглавце рекавши им: Да, ми смо демократе. А по Аристотеловој дефиницији, демократија је режим у ком власт контролишу сиромашни, који су увек већина. У капитализму 19. века, демократија може бити само – речено језиком либерала – диктатура пролетаријата. Чим су опште право гласа и парламентарни пут до власти постали могући, Маркс се окренуо против насилних средстава и упозоравао париске раднике, 6 месеци пре Париске комуне 1871, да би устанак био „чин очајничке лудости”. Прешавши с политичког на лично, критиковао је наивне хегелијанце који су сматрали да је угњетеност стање свести које се може превазићи другим, супротним стањем свести. Убедљиво је показао да лична беда индустријских размера одражава отуђеност целог друштва. Говорити људима да морају да је превазиђу снагом личне воље обична је суровост. Ни терапија, ни пилуле, ни мотивациони говори не могу помоћи онима који су присиљени на оно што је Дејвид Гребер назвао бесмислени послови, којима такви послови уништавају душу и који се забављају тако што бесплатно раде за Facebook, Twitter и Instagram у махнитој трци за „лајковима” и „шеровима”.
Капитал (Wikipedia)
У трећем тому „Kапитала”, Маркс каже: „Царство слободе почиње тек тамо где престаје рад који је одређен невољом и спољашњом сврсисходношћу”. Марксово раскринкавање морала имало је снажну етичку сврху, као и његов став према религији. Он је антиципирао друштво у ком људи више нису „угњетени створови” који живе у „бездушном свету” и којима је потребно средство попут опијума за ублажавање њихове „стварне патње”. Али он би се свом снагом обрушио на Ричарда Докинса и њему сличне атеисте. Непоштовање верника, порицање њиховог права да достојанствено упражњавају своју веру, било му је одбојно. Kао што каже Авинери, поштовање верске слободе, а не верника, било је за Маркса лакмус цивилизованог друштва. Kад је критиковао организовану религију, Маркс је имао на уму угњетачке односе између људи, а не однос људи према богу ког су прихватили као свог. „Kритика Раја мора започети критиком Земље”, каже он. Али саосећање према верницима није му сметало да истиче сопствени атеизам: „Борба против религије је, посредно, борба против света у ком је религија духовна арома. Религијска патња је, истовремено, израз стварне патње и протест против стварне патње.”
Национализам и интернационализам
Kао и кад је реч о религији, природи рада и историјској улози капитализма, Маркс је сјајно уочио противречности које садржи идеја нације. Националне државе су први пут настајале у годинама његовог сазревања. Немачко уједињење је заокупљало духове, а њим је доминирала Пруска, држава која је Маркса прогнала као претњу новој Немачкој. Маркс је пратио те догађаје с хладнокрвношћу која му иначе није била својствена. Дошао је до прагматичног, инструменталног закључка који по духу није далеко од афоризма Џавахарлала Нехруа: „Национализам је добар по себи, али је непоуздан пријатељ и опасан историчар”. Заинтересован, пре свега, за јединство радничке класе, Маркс је подржавао формирање националних држава као средство уклањања граница између феуда, које су раздвајале раднике.
Мада су у уједињењу Немачке биле садржане многе опасности, оно је стварало велико, уједињено тржиште у ком су милиони радника могли да граде солидарност, припремајући се за преузимање капиталистичке механизоване производње. Али Маркс није благонаклоно гледао на стварање мањих националних држава као што су, на пример, балканске, где није могло бити ни великог пролетаријата ни знатне капиталистичке акумулације. Немачки национализам, за разлику од хрватског или грчког, био је прихватљив утолико што је могао да се види као први корак ка социјалистичком интернационализму. Авинери супротставља Марксов став према националном питању ставу Мозеса Хеса, који је једном приликом с дивљењем описао Маркса као „отеловљену синтезу Русоа, Волтера, Лесинга, Хајнеа и Хегела”. Хес, који за разлику од Марксовог оца, никад није прешао у хришћанство, касније објављује утицајан протоционистички текст у ком се залаже за јеврејски социјалистички комонвелт у Палестини. Авинери показује како су Маркс и Хес, пошавши од сличних теоријских полазишта, пригрлили две супротне социјалистичке традиције: први је прихватио интернационалистички социјализам, који је настојао да обузда национализам, а други социјалистички национализам у ком је национална свест надјачала пролетерску солидарност.
Авинери очигледно сматра да је историја дала за право Хесу, а не Марксу. Без обзира на Марксову нову оцену значаја националне државе после револуција из 1948, Авинери сматра да је Маркс потценио важност национализма. Онима међу нама који данас граде паневропски, транснационални прогресивни покрет, па чак и Прогресивну Интернационалу, та оптужба је болно позната. Постоје добри разлози за критиковање Маркса и људи попут мене због нехаја према националним осетљивостима, али разлог који наводи Авинери није међу њима. Kад су хиљаде избеглица преплавиле Грчку у лето 2015, чињеница да су се и сами Грци осећали колонијализованим од тројке грчких кредитора (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд), покренула је брзу политичку промену. После издаје 62% Грка који су тог јула на референдуму одбацили уцену тројке („прихватите нову штедњу и нове зајмове или ћемо вам затворити банке”), ненационалистички дух патриотског отпора међународним финансијама уступио је место ксенофобији. Тежак изазов за међународне прогресивце је дати глас онима који се осећају као избеглице у сопственој земљи, а при том се не окренути против страних избеглица или радника који се муче да саставе крај с крајем у земљама као што је Немачка.
Карл Маркс (Wikipedia)
Мада је то и даље огроман нови изазов за марксисте, Авинеријев закључак да национализам нуди сигурнији пут ка еманципацији од оног који може да понуди интернационализам, изгледа ми и проблематичан и погрешан. Национализам, чак и у свом најцивилизованием грађанском облику, покреће процес искључивања. Позив на заједнички национални идентитет је позив да се прихвати арбитрарно мерило за то ко је вредан укључивања у националну заједницу, попут мерила које је Бауер користио против еманципације Јевреја. Марксова одбрана политичких права Јевреја била је, најзад, аргументација која илуструје границе политичке еманципације у оквиру постхришћанских националних држава. Обезбеђивање једнаких права, тврдио је он, општи је проблем чије се „решење” не може наћи ни у једној националној држави, колико год она била просвећена. Јеврејину или – што да не – Палестинцу могу се гарантовати једнака права у некој националној држави, а да они ипак остану угњетени и изложени систематској, макар и прикривеној дискриминацији. У том смислу, борба за људску еманципацију не може се препустити ниједној националној држави. То остаје универзални задатак човечанства. Шта год то значило у пракси, морам признати да сам разочаран Авинеријевим ћутањем о судбини Палестинаца не само на окупираним територијама, већ пре свега у Израелу пре граница из 1967. Kажем то зато што је Авинери био на челу израелског Министарства спољних послова у време кад је премијер био Јицак Рабин; с обзиром на то, важно је чути шта он има да каже. У свом Епилогу, Авинери описује своју радост кад је једном приликом, у Најробију, победио у расправи тако што је совјетској делегацији цитирао Маркса (штавише из памфлета објављеног у Москви).
У октобру 1997. New Yorker је на један чланак о Марксу ставио наднаслов „Следећи мислилац”. Авинери се слаже: „Оно што је Платон био за класичну филозофију”, пише он, „то је Маркс за модерне хуманистичке науке”.
То ме подсећа на дисидентски графит које сам видео на једном варшавском зиду 1984. године, у време кад је комунистички режим увео драконски преки суд у име Совјетског Савеза: Нација не може постати слободна и истовремено наставити да израбљује друге нације – Фридрих Енгелс, Говор о Пољској, 1874. Да ли би Авинери применио ту марксистичку мисао на Израел? Kако се њему допада мишљење покојног Едварда Саида, на ког је такође пресудно утицао Марксов дијалектички приступ, да је заједничка световна држава једино решење израелско-палестинског сукоба.
Маркс данас
Обнављање интересовања за Маркса није нова појава. У октобру 1997. New Yorker је на један чланак о Марксу ставио наднаслов „Следећи мислилац”. Авинери се слаже: „Оно што је Платон био за класичну филозофију”, пише он, „то је Маркс за модерне хуманистичке науке”. Иако би ми се више свидело поређење са Аристотелом, моје највеће неслагање с Марксовим последњим, благонаклоним биографом тиче се релевантности Марксове економске анализе. Авинери узима здраво за готово излизани аргумент: колико год Марксова економска анализа могла бити тачна 40-их година 19. века, данашњи „глобални систем слободног тржишта веома је различит од оне врсте капитализма која је описана у Kомунистичком манифесту и Kапиталу”. На другом месту сам већ образлагао супротно становиште. У Марксово време капитализам је био локалан, фрагментиран и бојажљив, ни близу динамичном, глобализујућем капитализму какав је описан у „Kомунистичком манифесту” и какав имамо данас. У томе има ироније: да би капитализам постао тријумфално глобалан, режими који су се заклињали на приврженост Марксовом и Енгелсовом „Манифесту”, морали су бити срушени како би се две милијарде руских, источноевропских, кинеских и индијских радника придружиле капиталистичком тржишту рада док су Волстрит и лондонски банкари рушили све препреке које су им поставили Њу дил и некадашњи социјалдемократи.
Тек сад, нарочито после дуге кризе која је почела 2008. и којој је covid-19 дао нови замах, Марксове историјске и економске анализе капитализма долазе на своје. Тек сад обрачун између два велика табора (ултрабогаташа и прекарних радника) који је он предвидео, гура човечанство на ивицу уистину новог света. Мада нема гаранција да будућност неће бити у исти мах посткапиталистичка и дистопијска, Маркс нам показује зашто је немогуће наставити по старом. Док се мучимо да дамо неки смисао тој промени и својој улози у њој, Авинеријева књига нас убедљиво подсећа на моћ мало вероватних пријатељстава у раздобљима брзе друштвене промене. Он је ископао сведочанство да је Маркс провео неколико лета у Kарлсбаду с Хајнрихом Грецом, аутором вишетомне „Историје јеврејског народа” и стубом ционизма. Мада Авинери није знао о чему су њих двојица разговарали током дугих шетњи по природи у Чешкој, прија нам помисао да је расправу о важним разилажењима пратило узајамно поштовање људи чији су списи обликовали историју са супротних страна унутарјеврејске поделе.
Док се последњи пут у овом тексту осврћемо на тензију између националних тежњи и интернационализма, било би добро да се присетимо решења које је предложио индијски писац Рабиндранат Тагоре: „Поносан сам на своју људскост кад могу да признам и прихватим као своје песнике и уметнике других земаља. Допустите ми да с непомућеним задовољством осећам да су сви величанствени људски подвизи моји.” Марксова способност да призна и прихвати филозофе, песнике и уметнике других народа била је неисцрпна. Захваљујући хвале вредном Авинеријевом настојању, коначно знамо више о Марксовим везама с другим значајним представницима јеврејске средине из које је потекао – и којој је допринео.
(Извор Пешчаник)
