После пет великих масовних изумирања на Земљи, управо је почело и шесто. Свеукупно, више од 90 одсто врста које су некада ходале, пливале, летеле или пузале Земљом до сада је изумрло.
Бројни научници процењују да се Земља налази на почетку новог „масовног изумирања”, феномена који карактерише нестанак врста у алармантном броју за релативно кратко време, овог пута изазваног људским активностима.
У ордовицијско-силуријском изумирању
нестало је између 60 и 70 одсто врста.
Верује се да је до тог истребљења довело
кратко, али веома снажно ледено доба.
У протеклих 500 милиона година, планета је пет пута била сведок периода током којих је у трептају ока геолошке историје нестало више од половине живих бића. Свеукупно, више од 90 одсто врста које су некада ходале, пливале, летеле или пузале Земљом је изумрло.
Ледено доба (Википедија)
Прво масовно изумирање одиграло се пре око 445 милиона година. У ордовицијско-силуријском изумирању нестало је између 60 и 70 одсто врста. Верује се да је до тог истребљења довело кратко, али веома снажно ледено доба.
Затим је пре око 360 до 375 милиона година
уследило каснодевонско изумирање, у ком
је нестало до три четвртине живог света.
У то време се живи свет највећим делом налазио у океанима. Научници сматрају да је брзо формирање глечера замрзло највећи део воде на планети и довело до драстичног пада нивоа мора. Морски организми попут сунђера и алги су највише страдали, као и шкољке, примитивни главоношци и рибе без вилица зване остракодерми.
Затим је пре око 360 до 375 милиона година уследило каснодевонско изумирање, у ком је нестало до три четвртине живог света. Поново су највише страдали морски организми, услед смањења количине кисеоника у океанима. Kао највероватнији узроци таквог развоја догађаја наводе се варирање нивоа океана, климатске промене или чак удар астероида.
Посебно разорно било је пермско-тријаско
изумирање, пре око 252 милиона година.
Тај период, назван „мајка свих изумирања”,
однео је 95 одсто врста.
Према једној теорији ширење копнене вегетације довело је до мањка кисеоника у водама. Вероватно најпознатија жртва каснодевонског изумирања били су трилобити, артроподи који су живели на океанском дну.
Посебно разорно било је пермско-тријаско изумирање, пре око 252 милиона година. Тај период, назван „мајка свих изумирања”, однео је 95 одсто врста.
Трилбит (Пинтерест)
Изазвана по свој прилици ударима астероида и вулканском активношћу, та биолошка криза је опустошила и океане и копно. Неки научници верују да је трајала милионима година, док други сматрају да је трајала само 200.000 година.
Наредно је уследило тријаско-јурско
изумирање и нестанак 70 до 80 одсто
врста, због бројних и не до краја
разјашњених разлога.
То је био једини пут да су масовно нестали инсекти. Нестале су и последње преживеле врсте трилобита, као и неке врсте ајкула и риба. На копну, истребљени супоред осталих и мошопи, више метара дуги гмизавци биљоједи.
Наредно је уследило тријаско-јурско изумирање и нестанак 70 до 80 одсто врста, због бројних и не до краја разјашњених разлога. Према једној теорији, окидач су биле масивне ерупције лаве услед разбијања суперконтинента Пангее, што је пратило и ослобађање великих количина угљен-диоксида које је довело до брзих климатских промена. Иако неки научници сумњају и на астероиде, до сада није пронађен ниједан кратер.
За сада последње, и вероватно најпознатије
масовно изумирање, десило се на крају
периода креде, пре 66 милиона година, по
свој прилици заслугом астероида који је
ударио подручје данашњег мексичког
полуострва Јукатан и оставио огроман кратер.
На прелазу из периода тријаса у јуру нестале су бројне врсте великих копнених животиња, међу којима и највећи број архосауруса, предака диносауруса али и данашњих птица и крокодила. Истребљен је и највећи део врста џиновских водоземаца.
За сада последње, и вероватно најпознатије масовно изумирање, десило се на крају периода креде, пре 66 милиона година, по свој прилици заслугом астероида који је ударио подручје данашњег мексичког полуострва Јукатан и оставио огроман кратер.
Изумрли су сви нелетећи диносауруси, али су на копну преживели највећи број врста сисара, корњаче, крокодили, жабе и птице. У морима су опстале ајкуле, морске звезде и јежеви. Нестанак диносауруса је омогућио ширење сисара, које је на крају довело до настанка хомосапијенса, врсте одговорне за извесно шесто масовно изумирање.
(Извор Бета)
