Антарктичка „озонска рупа” најмања је од када је почело њено праћење 1982. године. Упркос томе што се смањује употреба хемикалија штетних по озонски омотач, научници објашњавају да проблем још није решен.
Стручњаци америчке Националне администрације за океане и атмосферу и Насе у великој мери приписују резултате неуобичајено топлим температурама у том слоју атмосфере. „Озонска рупа”, која се састоји од истрошеног слоја озона између 11 и 40 километара изнад површине Антарктика, достигла је ове године свој врхунац 8. септембра покривајући површину нешто већу од 10 милиона километара квадратних, а онда се смањила на 6,2 милиона километара квадратних до краја октобра.
„Током година када владају уобичајене временске околности, озонска рупа нарасте на максималних 12,8 милиона километара квадратних”, саопштиле су две агенције. Ове године је трећи пут у последњих четири деценије да су временски системи изазвали стратосферне температуре које спречавају губитак озона. Сличне временске околности довеле су до неуобичајено малих озонских рупа 1988. и 2002. године.
Изнад Јужног пола
„Ово је редак догађај који и даље покушавамо да разумемо. Да се ово загревање није десило, вероватно би гледали у озонску рупу уобичајене величине”, истакла је Сузан Страхан, атмосферска научница у Насином свемирском центру „Годард”. Стратосферни озонски омотач помаже у одбијању надолазећег ултраљубичастог зрачења Сунца, штитећи живи свет на Земљи од његових штетних ефеката.
Међутим, хемикалије које се користе у расхладне сврхе, попут хлорофлуороугљеника и хидрофлуороугљеника, разбијају молекуле озона, излажући површину Земље већем зрачењу. Протокол у Ментреалу, међународни споразум који је ступио на снагу 1988. године, смањио је ослобађање поменутих хемикалија, чији је животни век у атмосфери неколико деценија и током њега могу да униште изузетно велике количине озона.
(Извор РТС)
