МЕЂУ ИЗМЕЂУ

ПАРАДАЈЗ ОПЕТ СА УКУСОМ

Илустрација (Pixabay)

 

Амерички генетичари пружају одговор на питање зашто се парадајз из продавнице често по укусу не може мерити са оним који памтимо из детињства. Скорашња студија открила је ген заслужан за укус и боју парадајза, који заправо недостаје у 93 одсто модерних, комерцијалних сорти.

Међународни тим истраживача прикупио је генетске информације 725 врста парадајза, дивљих и култивисаних. Потом су саставили пангеном: збирку свих генетских варијација сорти. Ту збирку су упоредили са збирком гена питомих сорти парадајза познатом као Хеинз 1706.

До сада је Хеинз 1706 служио као репрезентативни узорак генома парадајза. Поређење је показало да Хеинзу 1706 недостаје скоро 5.000 гена које имају дивље и мање комерцијалне сорте парадајза. Према речима Жангџун Фиаја, генетичара који је водио истраживање, узгајивачи су селекцијом фаворизовали врсте које имају одређен облик и дужи рок трајања.

Прска се пестицидима

Тиме су маргинализоване врсте отпорније на болести, патогене и природне непогоде. Последица тога је да се парадајз данас масовно третира пестицидима. Џејмс Ђованони, молекуларни биолог који је са Фиајем водио истраживање, сматра да би идентификација новоотркивених гена могла помоћи узгајивачима да развију боље, отпорније сорте парадајза, којима није потребно толико хемикалија.

Анализа је такође открила ретку форму гена који парадајзу даје пун укус.  Испоставило се да ген, назван „ТомЛокс-Си”, осим на укус, утиче и на боју парадајза. Наиме, он користи каротеноиде – фотосинтетичке пигменте који чине парадајз црвеним. „Ароматизујући ген” поседује више од 90 одсто дивљих сорти парадајза и само 7 посто комерцијалних.

Ипак, добра вест за све љубитеље парадајза је да се број сорти са томлокс-си геном повећава. Пре само неколико година, тај ген садржало је тек 2 постотка сорти куповног парадајза. Данас узгајивачи придају све већи значај укусу, те се број сорти са пуним укусом повећава. „Надамо се да ће се тај тренд раста у будућности наставити”, закључује Џејмс Ђованони.

(Извор РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар