ПЕСМЕ ТАНАНОГ ДРХТАЈА

Сећање на Симона Симоновића, песника, приповедача, књижевног уредника и есејисте, одржано је данас у просторијама Српског књижевног друштва.

Сећање на Симона Симоновића, песника, приповедача, књижевног уредника и есејисте, одржано је у просторијама Српског књижевног друштва. На комеморацији, пред многољудном публиком, Симоновићева ћерка Татјана Симоновић читала поезију свога оца.

Симон Симоновић преминуо је 4. јануара након краће и тешке болести. Симоновић је и као песник и као човек био неко ко се не размеће својим осећањима, па зато она имају моћно дејство на читаоца. Он износи најсуптилнија осећања која су близу наших чула, срца, рекла је Ирина Деретић, филозофкиња и списатељица. – Симон је умео да опише дрхтај тела, руку, прста… најситнији дрхтај који можда нико не види – казала је Деретић.

Писац Милисав Савић присетио се „њихове” 1968. али и додао да нису желели да њихова Југославија пропадне у крвавом рату. – Сањали смо о бољем правичнијем животу. Симон и ја смо били поборници 5. октобра, али смо одмах после годину дана били разочарани у Петооктобарску револуцију. Опет се у књижевност уводи тумачење са дневнополитичких основа. Ја сам се предао, Симон се до последњег дана свога живота борио – казао је Савић.

Предраг Петровић, књижевни критичар, казао је да је Симоновић био човек чији је говор садржао лирски елемент. Присетио се и разговора које су водили у Симоновићевом дому а који су били праве гозбе јер је он волео да кува. – Волео је да спрема храну, посматрати њега у кухињи био је прави правцати ритуал – казао је Петровић. Оно што га је у Симоновићевој поезији фасцинирало јесте спој урбаног, препознатљивог градског амбијента и архетипског, фолклорног, завичајног.

– Симон је један од оних фасцинираних градом али се разликује по томе што је говорио и о својим родитељима, прецима. На мелодијском, плану звука хтео је да дочара нешто из завичаја. Фасцинантан спој савременог, ироничног и саркастичности али уз прошлост, успоставља синтезу која упозорава да човек неће успети да се снађе ако не сачува нешто од тла са кога потиче – казао је он. – Свима који смо га познавали остаће у сећању као човек који је знао да говори, али исто тако знам да ће његове књиге наћи пути и до младих читалаца – истакао је Петровић.

Биографија

Симон Симоновић, песник, приповедач, књижевни уредник и есејиста, рођен је 1946. године у Врању, у коме је завршио гимназију, а Правни факултет у Београду, 1968. године. Био је уредник у Дому омладине Београда, у Нолиту и у Раду, у издавачкој кући Танеси, уређивао је Kњижевну реч, Дело и НИН-ов Kњижевни гласник.

Објавио је књиге песама: „Прибој”, „Градски живот”, „Упутства за преврат”, „Изјаве”, „Мајчино млеко”, „Снови на окупу”, „Несанице”, „Из окружења”, „Љубавне и јуначке”, „Педесет две објаве”, „Турско гробље”, „Низ воду”. Kњиге изабраних песама: „Песме”, „Снеруке”, „Свакодневни призори”, „Kоначна верзија”, „Уочи главног претреса”. Kњиге прозе: „Kоске”, „Тајка”, „Хоћу-нећу”, „Разно” и књиге есеја: „Онај Дис у мени” и „И тако…” Приредио је књиге др Лазара Марковића „Срби и Хрвати”, Бранка Радичевића „Најлепше песме”, Едгара Алана Поа „Гавран”. Један је од четворо приређивача књиге: Ристе М. Симоновића, „Друштвене историје Врања од краја 19. до краја 20. века”.

(Извор Данас)

„Галаксији” је лане послао своју дивну песму „Тамне звезде” за коју је, према договору, требало да напише краћи есеј о томе зашто је заокупљен космосом. Ниједном речју није поменуо своју болест. Уверен сам да ће се стихови Симона Симоновића веома допасти нашим читаоцима.

Станко Стојиљковић

Симон Симоновић

ТАМНЕ ЗВЕЗДЕ

Покрила ме ведра ноћ, гледам звезде,

Посебно оне које су на крају живота,

Kако испаравајуи нестају без трага,

Док друге настају као да се ништа

Није десило. И сем те неизвесне

Прошлости, нема ничег новог на оном

Небу, а да се на овом није поновило.

Ако је нешто преостало, тамо иза,

Толико је далеко и непознато,