Милан Д. Нешић, „Галаксијин” аутор, осврнуо се на скорашње предавање проф. др Радоша Бакића са Учитељског факултета (ФОРМУЛА E=mc2 – ИСТОРИЈА И КОНТРАВЕРЗЕ). Уследила је преписка, како то доликује међу ученим људима, коју преносимо захваљујући првом покретачу. Наше читаоце би, свакако, обрадовало да у новој рубрици читају мишљења и виђења оних који умеју сами да поткраћују и истежу своје мисли у спорењу с неким или нечим у науци. Можда је то згодна прилика да се надомести громогласна тишина на домаћин скуповима и у часописима, где се највећма нико не усуђује да се икоме супротстави. Изволите, Прокрустова постеља је ваша!
ДА ЛИ ЈЕ МАСА ИЗ ФОРМУЛЕ E=mc2 СВА ЕЛЕKТРОМАГНЕТНОГ ПОРЕKЛА?
Поводом предавања професора др Радоша Бакића
http://www.mi.sanu.ac.rs/novi_sajt/seminars/programs/seminar19.apr2018.php
ФОРМУЛА E=mc2 – ИСТОРИЈА И KОНТРАВЕРЗЕ
Резиме: Формулу о еквиваленцији масе и енергије многи сматрају најважнијом формулом која је до сада откривена у физици, док је сама идеја о конверзији масе у енергију и обратно, много старија. Ауторство ове формуле се убичајено припусује Алберту Ајнштајну, али је мало познато да око тога постоје спорења. На предавању ће бити речи о настанку ове формуле и контраверзама које је прате. Предавање је наставак предавања о настанку специјалне теорије релативности које је предавач раније одржао на овом семинару.
26. април 2016.
Поштовани г-дине Бакићу,
Ваше предавање ме је не само о много чему информисало него и охрабрило зато што водите рачуна и о друштвеним околностима у којима наука настаје, на пример, могући утицај, иако минулог француско-пруског рата, на понашање Хилберта. А посебно информација о Умову, претходнику Појнтинга, па би требало, дакле, макар Умов-Појнтингов вектор а не само Појнтингов како смо учили негда на Електротехничком факултету.
Ето то охрабрује: што се из Вашег предавања види колико историјско-друштвене околности могу да буду неправедне према ствараоцу иако највећма без икакве зле намере, него просто свако тера своје, што би се рекло. Написах, ево и мог примера, и како-тако, најпре као чувени самиздат, објавих чак дванаест књига, а и даље без подршке институција мада, као што рекох, данас без ичије зле намере.
Зато мислим да историјско-истраживачки рад попут Вашег треба припомоћи, ја макар тиме што ћу Вам у прилогу послати оригинални Ајнштајнов чланак. Формула коју сте исписали на табли је на трећој, последњој страници и она је, како и сам Ајнштајн објашњава, добијена развијањем претходне формуле у ред, пропустио је да каже да је то биномни ред, где се –1 потрло са +1 првим чланом развоја док су остали чланови занемарени.
Иначе, за семинар професора Мијајловића, наравно, не интересујем се случајно. Моја дванаеста књига, а требало би да је има у библиотеци Математичког института, је „Универзум као релативна нула”, с поднасловом „Kако то да свет постоји?” – где сам већ у сажетку написао да је „Велики прасак” илузија, мада објективна. Баш оно што и Ви јуче поменусте, космос као холограм итд…
Срдачан поздрав
Милан Д. Нешић
Милан Нешић
П. С. А један мој чланак, на основу поменуте књиге, може се видети и на онлајн часопису „Галаксија нова”: http://galaksijanova.rs/ni-pocetka-ni-kraja/ (26. април 2016.)
26. април 2018.
Поштовани г. Нешићу,
пре свега хтео бих да вам захвалим што сте дошли на моје предавање (за које се надам да вам је било интересантно), и за материјал који сте ми послали. Тачно је да једначина коју сам написао следи на начин који сте навели, али је моје питање било (да вас подсетим) како из те једначине следи формула mc2 и то одмах, како каже Ајнштајн. Свакако ћу погледати ваш чланак.
Срдачно вас поздрављам
проф. Р. Бакић
Радош Бакић
27. април 2018.
Да, то заборавих да кажем, а и мене је бунило посебно због необичног L за енергију и великог V за брзину светости, што савременицима вероватно није било необично, па им није сметало тo што је изоставио да оном следи непосредно дода: упоређивањем са класичним изразом за кинетичку енергију, где се види да су то исти изрази само уместо m, тј. дефекта масе Δm стоји L/V2. Дакле је Δm=ΔE/c2 у савременој и прецизној нотацији.
Свакако бих волео да чујем евентуалне Ваше коментаре на мој чланак…
27. април 2018.
То објашњење које сте дали је једино могуће али није прихватљиво у основи, јер као што знате, класична кинетичка енергија је само нискобрзинска апроксимација релативистичке кинетичке енергије, што значи да такво извођење не даје тачну него само приближну, жељену једнакост.
Мој утисак о вашем чланку је да сте успели на интересантан и вешт начин да прикажете у једном чланку развој главних идеја модерене физике укључујућу и филозофске импликације.
29. април 2018.
Е, да, професоре,
Овим сте дирнули колико стару, толико и управо актуелну тему.
У свом „Есеју о Богу” године 1976. пошао сам од масе мировања m0 и њутновске силе, али с релативистички променљивом масом под знаком диференцијала, па за рад силе Fdl=vd(mv) убрзањем до брзине v добио управо то: ΔE=c2(m–m0)=c2Δm, што је прираштај искључиво због кинетичке енергије. Али то није сва маса. Зато сам овако наставио: „Па ако је прираштај пропорционалан прираштају, онда се уз логичну претпоставку да без масе нема енергије, та пропорционалност просто преводи и на пропорционалност масе и енергије уопште”. Због самог наслова књиге који нисам хтео да мењам, нисам додао оно што сам године 1991. додао у издању четворотома „Кроз социјализам до Бога”, када је тврди дијамант почео да попушта. Дакле, уз логичну претпоставку „не једину уосталом”. Јер је строго математички, дабоме, после даљег интеграљења сад по маси морала да дође интеграциона константа, по којој би могло да буде енергије и кад нема масе.
Године 1976, међутим, шта би то могло да буде неголи Бог, зар ти, братац, Бога проповедаш кријући се иза тобожње науке? Свеједно, Министарство културе је одбило да дâ решење да књига спада у област културе, дакле она је шунд и књижаре су одбиле да је узму у продају.
И ето, знајући данас да је Ајнштајн своју једначину извео из координатног система који се креће за електромагнетно зрачење тела које мирује, а подстакнут Вашом опаском и астрономским посматрачким чињеницама (Fritz Zwicky, Vera Rubin), могу да закључим: не, та интеграциона константа не би била енергија без масе него енергија масе која не зрачи електромагнетски, данас актуелна црна материја. Е, али ту је квака. Не само да не постоји ниједна масена иоле стабилна тзв. елементарна честица која не би имала и своју античестицу, дакле анихилира се, тј. електромагнетски зраче, па чак и неутрон има свој антинеутрон иако су електрички неутрални, или готово безмасени неутрино и антинеутрино, али, рекох, не само то. Него има, кажу, и тамне енергије. Гле сад! Као да маса и енергија нису два агрегатна стања исте ствари – како оно рекосте. Па ће то раздвајање помоћи да се поправи теорија „Великог праска” ето инфлаторним ширeњем у почетним тренуцима, да се поправи теорија која почива управо на спајању енергије и масе. Каква заврзлама!
Не, ја бих решење радије видео у постулирању дијамасеног помераја вакуума аналогно Максвеловом диелектричном померају, па као што код Максвела то доводи до површински интегралног записа Кулоновог закона, тако и дијамасени померај доводи до симетрично интегралног записа Њутновог закона гравитације: с једне стране, површински интеграл гравитационог поља ма где око масе, вакум‑померај као компензација за обухваћену масу, а с друге, сама та маса, којом се тако и формира простор‑времена метрика – у одсуству сваке масе иначе потпуно неодређена. А код сваке новостворене масе та метрика брзином гравитационих таласа све шира, укупно дакле и вишеструко већом брзином од брзине светлости јер свака новостворена маса додаје своје cmax итд.
Ово објашњава инфлаторно ширење непосредно после „Великог праска” тиме што није било само једног, као што се и дан‑данас – ето утврдише и Нобелову награду добише (S. Perlmutter, B. Schmidt i A. Riess) – васиона шири брже него по Хабловој константи, ма и из Фридманове једначине израчунатој. Ово би објаснило и зашто не запажaмо антиматерију – јер је накнадним стварањем маса делимице одгурнута изван cmax‑хоризонта претходно створене масе, чиме је избегнуто потпуно анихилирње.
Ово одговара и општој, свеопштој инерцији Универзума, оној да је Бог или Материја, да су одувек и заувек. Ово, а не замисао тзв. спонтано поремећене симетрије: свет је створен симетрично и од материје и од антиматерије, и то одједном и једнократно па је потом ту симетрију изгубио. И на основу те претпоставке, шта ли, Хигс постулира посебно физичко поље које посебним бозонима ствара масу другим честицама, и то, гле чуда, само материје, а не антиматерије? Не бих рекао.
Логичније је оно Ничеово: „Универзум се у целини нити шије нити пара”. Што опет не значи да нека нова честица за коју Хигс доби и Нобелову награду није заиста откривена. Чудо је то с математиком. Има се утисак да кад она на основу своје логике предвиди неку честицу – случај Јукаве који је предвидео мезон и те како с масом далеко пре кварк‑класификације елементарних честица и Хигсовог бозона – ако је физичари и не нађу, направиће је. Или ће бар објаснити зашто не могу ни да је нађу, ни да је направе. Кваркови се не могу раздвојити, на пример, дакле не могу се експериментално констатовати јер њихова међусобно привлачна сила расте са одстојањем, замислите, што даље то већа сила – и математика штима.
Нека Бог поживи математичаре, без њих ништа. Јер, како оно рече Хилберт, „физика је претешка за физичаре”.
Ето, поштовани г. Бакићу, подстакли сте ме да све ово напишем, већ по томе се види да ме је Ваша оцена мог чланка охрабрила. Хвала.
Милан Д. Нешић
Ajnštajnova jednačina govori nešto suštinski tačno.
E=MC² je jasna korelaciona veza izmađu , energije,mase i brzine.
Jednostavno rečeno ova jednačina govora da je energija stanje čestice u kretanju na primer fotona on nema masu on ima energiju. Važna je količina energije. Lokalizovana čestica u „mirovanju“ elektron ima masu m{0} jer svoje elektromagnetnu atributivnost vezuje za Higsov bozon.
Дали је „Велики разбијач“ у Церну Прокрустова постеља модерне науке?
Све(мир), Све(т), Све(ст), Све.., Све.. је међу дејство и међу условљеност. Разбијањем неутрона, протона или чега се све сете, као прво се разбија међу условљеност, међу усаглашеност, међу дејство онога што је било, што је постојало пре него што је растављено. Разбијено. Тако зване Примарне честице, ма како разврстане, систематизоване, описане енергетским или било којим другим атрибутима никад нису и не могу бити оно што су као сазданост међу дејства унутар протона, неутрона или било које друге сложености. Могло би се поставити и питање дали је електрон, уочен после разбијања неутрона, стварно електрон или његово „задње стање“ пре разбијања неутрона. Можда би у неком другом тренутку догађања разбијања неутрона његово „задње стање“ било, рецимо, фотон или позитрон?
Шака пуна зупчаника, шрафчића, опругица, „значајних казаљки окренутих у уоченом смеру“, увек истоветно поређаних бројева на бројчанику, нису сат.
Univerzum je jednostavno rezultat promene.Kada beskrajno mala tačka teži nuli onda imamo neodređeno veliku bezdimenzionu -skalarnu promenu.U tom slučaju se javlja prostor,vreme,energija i materija i formiraju neodređeno veliki univerzum.Međusobna povezanost je takva da se radi o jednoj te istoj stvari samo drugačije prezentovana.Svaka od ovih stvari predstavlja po jedan nogar stola .I ako su svi identični oni opet nisu isti (četri identična nogara rade isti posao ali iz drugog ugla)ali zajedno formiraju sto odnosno univerzum.Energija ,materija,prostor i vreme nisu upitni i nemaju limita i predstavljaju večno stanje postojanja ili što bi po Ajnštajnu bilo relativna nula.Stvari su vrlo jednostavno postavljene.Prostor se dimenziono menja-promena(tamna energija).Vreme je rezultat te promene.Drugo ime promene je energija,a gde je energija tu je i materija.Materija u ovom slučaju predstavlja specifičan elektromagnetni foton usmeren u tačku i njegovo kretanje može biti nula a da ne izgubi svoje svojstvo.Odnos između materije i prostora je takva da jedno drugo pokreću i jedno bez drugog ne mogu da postoje,kao magnetni polovi magneta.Masa bi se u najkraćem analogno mogla predstaviti kao dva suprodstavljena raketna motora od kojih svaki gura u stom pravcu suprotnom smeru jednakom silom.U tom slučaju aparat je u ravnoteži miruje.Kada bi smo pokušali da pokrenemo ovakav aparat u jednom od ova dva smera videli bi smo da suprotan raketni motor ima veći uticaj na povećanje otpora kretanju nego raketni motor na ubrzanje koji je u smeru kretanja-sa povećanjem brzine.Mi to zovemo inercija ili efekat mase.Materijalna tačka to radi u svim smerovima.Da bi iz nekog homogenog stanja napravili nešto onda morate razdvojiti po potencijalu ili u ovom slučaju na nečestično stanje-prostor(usmeren sferno u svim pravcima suprotno od centra tačke) i na čestično stanje usmerenog kretanja u trodimenzionalnu tačku.Da bi materija nastavila da postoji ,prostor mora da se menja i obratno.Ovakva promena je večna i ne može dovesti do velikog hlađenja ili bilo koje druge gluposti .Jednostavno univerzum je takvo stanje koje oduvek egzistira bez početka i kraja.