ПРАПОСТОЈБИНА НУЛЕ

Да је управо то азбучно „Аз” Лепенског вира – нула, види се на минијатури из „Летописног лицевог свода/Преглед историје у историјским личностима”, на којој је очуван приказ торањског часоВника (часоВеника, исечка/частице времена) Лазара Хиландарца или Лазара Сербского, који је он 1404. године израдио у Москви. Доказ да је поглед на свет (мировозрење) древних КолоВена (СлоВена) био толико једноставан, а генијалан.

На научној конференцији „На изворишту науке и културе”, 2012. године у Београду, сугерисао сам архитекти Христивоју Павловићу да следи принцип кружног исечка, који је као основни принцип Лепенског вира одбранио архитекта проф. др Предраг Пеђа Ристић. Тај принцип као светско чудо очувао се не само у облику кућа/станишта, већ се може видети сваког 21. и 22. јуна из Музеја Лепенски вир.

Најновија истраживања су показала
да су КолоВени тим цртама и резовима
створили и систем цифара и, што је
најважније за математику, појам нуле.

Наиме сунце тих дана изласком изнад брдашцета Трескавац, формира божанско сједињење Сунца и Мајке-Земље у виду слова „А/Аз”, које је било оријентир да се пре 10.000 година схвати цикличност круга. Привидно кретање сунца КолоВени (СлоВени) су бележили „чертама и резама” око својих станишта.

Познати палеолингвиста, проф. др Радивоје Пешић, објавио је да су управо те основне форме А, Д, и Л (А, ∆, Ʌ) биле основ да се праћењем осунчавања створи цео систем АзБуних знака. Најновија истраживања су показала да су КолоВени тим цртама и резовима створили и систем цифара и, што је најважније за математику, појам нуле (0) као прелаз цикличности једног нивоа на виши, у (божанском) математичком кретању/набрајању. Те „црте и резови” су очувани и јасно се виде око кућишта у Музеју Лепенског вира.

Архитекта Христивоје Павловић је, уз помоћ Александре Бајић, снимио 21. и 22. јуна 2015. године излазак сунца над брдом Трескавац, које јасно формира „А/Аз”. Они су фиксирали координате са којих сваког 21. и 22. јуна ујутру у 6 часова и 6 минута може видети то величанствено „А/Аз” са места испред Музеја Лепенски вир: 44o 33′ 25,24“ северне ширине и 22o 1′ 36,33“ источне дужине (из њихове књиге „Сунце Лепенског вира”). Израчунали су, уз консултације с нашим познатим астрономима, да се исти феномен видео и из древног станишта Лепенског вира, и поред померања континенталних плоча.

Једини бог за све Словене

Утврдили су да се цео комплекс померио, па је измештање станишта Лепенског вира на садашње коте Музеја омогућило да се исти феномен и данас види у дане летње дугодневице иако је, како наводе (Бајић/Павловић), „нагиб Земљине осе тада био нешто већи него данас па је Сунце на дугодневницу излазило за 1o  20′ северније”. Мерења се настављају јер је интересовање у свету за овај феномен све веће, посебно од када су фотографије објављене на руском језику у руско-српском водичу „Тајна руског храма и непрекидност словенске културе, права и архитектуре”.

Управо то, и данас видљиво „А/Аз”, било је извориште представе о „ГОДишњој” цикличности божанског васкрсавања природе јер су древни КолоВени (СлоВени), правећи своје куће од брвана, приметили да се то Коло (узајамног кретања Мајке-Земље око свога чеда Сунца/Арила) материјализује на пресеку дрвета у виду годова. У једнини је „год”, како Руси и данас називају ГОДину (365) дана. Када су открили колико траје та цикличност наши преци су стекли тајно знање које су називали КолоДар, а ми га данас називамо „каленДар”, не придајући му богзнакакву пажњу, а најмање божанско значење, иако је то била величанствана технологија и знање о томе  када сејати а када жњети”.

Због тога су најважнији елементи запуштеног археолошког налазишта Винча у предграђу Београда – дрво (коче/куће) и пшеница, јер су управо ту опонашали сунчани зрак правећи, уз помоћ бикова бразде на земљи, у које су „жртвовали” зрневље пшенице што се умножавало божанском силом у виду плодова.

Да је управо то азбучно „Аз” Лепенског вира – нула, види се на минијатури из „Летописног лицевог свода/Преглед историје у историјским личностима” на којој је очуван приказ торањског часоВника (часоВеника, исечка/частице времена) Лазара Хиландарца или Лазара Сербского, који је он 1404. године израдио у Москви. На минијатури која се чува у Државном историјском музеју на преКрасном тргу, јасно је да је „Аз” на нули, а да су лигатуре Б/В на јединици, јер је Бог за древне СлоВене био један једини, иако је као СветоВид гледао на све четири стране света.

Али не познајући азБучну математику Лепенског вира, совјетски рестауратори су у Суздаљу и на храму у улици Пољанка у Москви обновили азБучне часовнике (који уместо цифара имају азбучне знаке), а погрешно су „А/Аз” ставили на место цифре 1 и лигатуру„ Б/В”, такође погрешно, на место цифре 2.

То се очувало и у математици Месопотамије где су божанским бројевима сматрани 3, 4, 5, 12 и 60, само зато што су древни КолоВени у Винчи и Лепенском виру делили небо с три крста да би лакше пратили то привидно кретање сунца. Како сваки крст има четири краја, то 3 х 4 и јесте 12 који видимо на сваком часоВнику, где између сваке (азбучне) цифре има пет тачкица, односно кругова који се као папиларни кругови виде на пет прстију сваког човека.

Научници, а посебно они који би да науку представе као вечну, заувек дату догму, дуго ће о овоме расправљати, како увек бива са сваком научном парадигмом – новом основом наука.

Игра светлости и сенки

Извесно је, међутим, да ће сваког 21. и 22. јуна у 6:6 ујутру око и у Музеју Лепенски вира бити све више људи из Србије и иностранства да виде величанствено рађање сунца над брдом Трескавац. Ако буду облаци или киша, неће ништа изгубити. Само ће сазнати величину наших предака који су преко те појаве уочили математичку ГОДишњу цикличност која је била темељ зачетка културе, зачетак веда/знања које данас називамо науке и зачетак цивилизације. Схватиће величину научних открића којима је то знање обновљено и значај тих снимака које су нам обезбедили Александра Бајић и архитекта Христивоје Павловић. А онима који у те дане посете Лепенски вир и сниме изласке сунца, многи часописи објавиће слике.

Божанско сједињење „мушког” (Сунчев)
и женског (Мајке-Земље) прапочетка над
Трескавцем имало је свој одраз у сохи (као
носећем архитектонском дрвеном стубу не
само кућишта Лепенског вира, него и Винче).

У древном свету СлоВена светлост и тама су представљали јединство тога што данас називамо линејна култура (дневне цикличности дана и ноћи). Ми на данашњем апстрактном нивоу размишљања то не разумемо, иако је ноћ корисна човеку за одмор. Констатација академика Драгослава Срејовића, на шта се позива Христивоје Павловић, да „игра светлости и сенки у Лепенском виру повремено достижу размере хијерофаније” (од грчког hijeros, што значи светло, и fainein што значи открити, али и профано), изгледа поетски лепо величање светости, и неспорне светости Лепенског вира, али може бити и неразумевање тог древног јединства дана и ноћи.

Божанско сједињење „мушког” (Сунчев) и женског (Мајке-Земље) прапочетка над Трескавцем имало је свој одраз у сохи (као носећем архитектонском дрвеном стубу не само кућишта Лепенског вира, него и Винче), што се завршавала рашљама/роговима за полагање другог дебла, на којем су се видели сунчани ГОДови. Због тога и данас Срби када дижу кров кажу да дижу рогове, и то се слави. То је логично и изворно архитектонско разјашње онога што ће у каснијим цивилизацијама други народи називати акхет, божанско извориште, планина где се сунце рађа у дане важних весника промена у природи.

Тај Боуки/божански знак је као идеограм постоји и на „Питосу из Винче”, и на многим стећцима наших предака БогуМила који су себе називали „крстјани” далеко пре појаве хришћанства, јер је вертикална линија знак сунца, а хоризонтална линија знак Мајке-Земље управо од тих времена као знак Кола.

У латинском језику очувано је да реч „култура”  потиче од речи Colo (Коло). „ Све је Коло”, указујем у својим књигама нанајстарију (колоВенску/слоВенску) идеју/веду. Још једном: „Добродошли у Лепенски вир – прапостојбину нуле”, нарочито 21. и 22. јуна сваке ГОДине!