СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ПРЕДСЕДНИК ПОЛИГЛОТА

Јосиф Панчић

Јосиф Панчић био је ректор Велике школе, посланик и потпредседник Скупштине Србије, председник Српског ученог друштва, члан Државног савета, управник резервне војне болнице Српског друштва Црвеног крста. Био је први председник Српске краљевске академије, данашње САНУ.

На данашњи дан рођен је Јосиф Панчић, лекар и ботаничар који се сматра оцем српске ботанике, и први председник Српске краљевске академије, данашње САНУ. Његово завештање се, између осталог, мери и открићем ендемичне врсте четинара на Балкану, Панчићеве оморике. Највиши врх Копаоника носи његово име. Панчић је рођен у селу Угрини код Брибира, у Винодолу, 17. априла 1814. године, као четврто дете мајке Маргарите и оца Павла. Основну школу учио је у Госпићу у Лици, код свог стрица који је о њему бринуо, а гимназију у Ријеци.

Из Ријеке је 1830. прешао у Загреб, и уписао високу школу Regia Academica Scientiarum, на којој је дипломирао филозофију. До тада је већ говорио латински, на ком је и слушао наставу, али и немачки, енглески, италијански, француски и шпански језик, које је сам научио. По дипломирању се запутио у Пешту, где је уписао Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, које су била Јосифова прва љубав. Постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године, израдивши тезу Taxilogia botanica. У Пешти је научио и мађарски језик.

Након што се суочио са неизвесношћу лекарског живота – имао је мало пацијената, и углавном сиромашних – неко време је живео од подучавања деце, све време истражујући и упознајући флору Баната, у којем је био лоциран. Пут и потрага за послом су га водили од Лике преко Беча, где је упознао Вука Караџића, који га је саветовао да дође у Србију и потражи посао лекара, на његову препоруку. Међутим, Вук је у то време имао пуно политичких непријатеља у Србији, и његова реч није много помогла Панчићу.

Када је 1847. коначно добио лекарско намештање у Јагодини, имао је прилику да упозна природу и овог дела земље. Крајем године се преселио у Крагујевац, где је постао окружни физикус. Ускоро је затражио и српско држављанство, које је добио седам година касније. Након што је истраживао Авалу и околину Београда, због новог посла је имао прилику да обиђе Шумадију. Попео је планине Ртањ, Озрен, Црни врх, а током својих путовања и Карпаре и Велебит. Испитивао је лековитост Буковичке, Алексиначке и многих других бања, и постао неприкосновени познавалац српске флоре.


Picea omorika

Први пут је посетио планину Копаоник 1851. године, у коју се заљубио. Посебно је волео његов врх, јер је, како је рекао, одатле могао да види целу Србију. У јануару 1849. године се венчао са својом изабраницом, Људмилом, у православној цркви у Ћуприји. Како је важио за најбољег познаваоца флоре Србије, 1854. године је постао редовни професор у Лицеју, првој вишој школи у Србији. Осим ботанике, предавао је зоологију, минералогију, геологију и агрономију. Свој хербаријум је 1860. дао Великој школи, а он се данас чува у Ботаничкој башти у Београду, која је била замисао и дело овог научника.


Ramonda nathaliae

Јосиф Панчић био је ректор Велике школе, посланик и потпредседник Скупштине Србије, председник Српског ученог друштва, члан Државног савета, управник резервне војне болнице Српског друштва Црвеног крста. Био је први председник Српске краљевске академије, данашње САНУ. Панчић је 1855. први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара – оморика. Десет година касније, дошао је у посед две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. пронађе до тада непознати четинар, који је по њему добио име – Панчићева оморика (Picea omorika).

Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. Међу њима је и Наталијина рамонда. Преминуо је 8. марта 1888. године у Београду. Његове посмртне остатке су 1951. САНУ и планинари Србије пренели у маузолеј на врху његовог вољеног Копаоника, и остварили научникову жељу да тамо буде сахрањен. Од тада, врх ове планине носи име Панчићев врх.

(Извор РТС)

О аутору

Stanko

Оставите коментар