На данашњи дан, 25. августа 1900. године, преминуо је Фридрих Ниче, радикални немачки филозоф и један од главних критичара западне цивилизације, хришћанства и културе. Оставио је за собом дела са далекосежним утицајем и један је од главних утемељивача ,,Филозофије живота”.
Рођен је 15. октобра 1844. у граду Рекену, у Немачкој. Већ у раном детињству је остао без оца и носећи се са тешким губитком био је принуђен да се школује у угледним школама и да тако стекне што веће образовање.
Уписао је теологију, коју је након извесног времена морао да напусти, али се убрзо након тога пронашао у области класичне филологије, где је бриљирао са великим успехом. Докторирао је са само 24 године, а већ 1872. године излази његова прва филозофска књига ,,Рођење трагедије”.
Имао је посебан стил писања, писао је у афоризмима, метафорама и кратким размишљањима, не користећи превише филозофских теза. Његов рад се односио на незадовољство начином живота и начином размишљања у његово време, сматрајући да је индивидуалност потиснута културним моделом који подстиче уклапање у друштвене норме.
Једна од његових најпознатијих изрека ,,Бог је мртав” често се налазила на удару погрешних схватања и интерпретација. Заправо се није мислило да је он описао смрт Бога у буквалном смислу, већ да он тиме жели да искаже ,,пропаст хришћанства”.
Сматрао је да је морал изнад свега и да се моралом могу наметати одређени начини живота, у моралу је видео вечну истину и моћ и није прихватао ништа осим тога. У учењима моралиста он је видео произвољну жељу да се мишљења и жеље уједначе. Ниче је сматрао да је кретање историје кружно, да је она ,,вечно враћање истог”, и веровао је да новије историјске форме нису нарочито боље од старијих.
Једна од његових најпознатијих изрека ,,Бог је мртав” често се налазила на удару погрешних схватања и интерпретација. Заправо се није мислило да је он описао смрт Бога у буквалном смислу, већ да он тиме жели да искаже ,,пропаст хришћанства”. Стављао је себе у улогу посматрача и увидео да Бог више није извор апсолутних моралних принципа, што је на неки начин увидео и Хегел у опису вечне боли као осећању на коме почива религија нових времена.
Имао је присну везу са усамљеношћу коју је исказивао у својим писмима. У једном од њих говорио је да је прилично усамљен, јер око себе нема правог пријатеља, нити филолога. Своју усамљеност је доживљавао безазлено, скривајући је, а у једном сведочењу, у писму сестри, је оставио посебан утицај рекавши: ,,Од малих ногу до сада нисам нашао никога с ким бих имао исту муку на срцу и савести. Скоро све моје људске везе настале су из напада осећаја усамљености. Био сам смешно срећан када сам с неким нашао, или макар веровао да налазим, трунчицу заједничког…”, написао је Ниче.
За Ничеа се каже да је био заступник нихилизма (насталог од латинске речи nihil, што значи ништа) и то је филозофско уверење које говори да у реалности ништа не постоји или да се ништа не може поуздано спознати. Нихилизам је довео до порицања вредности, власти, закона и често је водио ка тероризму и насиљу према успостављеном систему. Због овога многи људи осећају омраженост према дотичном филозофу.
После смрти, Ничеова дела је преправљала његова сестра Елизабет-Ферестер Ниче, како би се уклопила у националистичку идеологију Немачке коју је она заступала. Због реформи у његовим делима она су често била неоправдано повезана са фашизмом и нацизмом.
Ивана Маринковић
(Извор Данас)
