Живео једном један стари, богати удовац, са своја три сина, на огромном ранчу. Поред тога ранча налазио се мањи, на којем је живела добродржећа удовица са своје четири прелепе кћерке… А сада брзом брзином заборавите овај „обећавајући” почетак јер он нема никакве везе с причом која следи. Извињавам се, али шта да вам кажем, морао сам искористити управо откривену игру речи. Било је то јаче од мене – схватићете већ.
Миодраг Иванишевић
Почетком седамдестих година прошлог века загребачки „Вјесник” покренуо је месечник „Сириус”, „библиотеку знанствене фантастике”, који је сваког петог дана у месецу доносио избор најбољих светских СФ прича. Објављивани су најновији радови Артура Kларка, Станислава Лема, Исака Асимова и других великана. „Сириус” је 1980. и 1984. године у веома великој конкуренцији проглашен најбољим европским СФ часописом.
У једном од првих бројева објављена је прича, којој сам, на моју велику жалост, заборавио тачан наслов, као што сам заборавио и име њеног аутора. Убеђен сам да је реч о Американцу, али ни у то више нисам сигуран. Ипак је отад прошло тридесет и кусур година. Покушаћу да вам је у најкраћим цртама препричам:
Врхунском америчком научнику и стручњаку за ракетне моторе, а назваћемо га кратко Џони, у поноћ су на врата породичне куће залупала господа у тамним оделима, са шеширима дубоко навученим на очи. Рекоше му да је у питању ствар од државног интереса и да не поставља сувишна питања, већ да се што пре обуче јер је свака секунда драгоцена.
Поздравио се са престрашеном женом и буком пробуђеном децом па, пошто је на задњем седишту црне службене лимузине сео међу два крупна пратиоца, стиснуо зубе скоро до пуцања и кренуо у неизвесно. На аеродрому их је чекао загрејан авион Ратног ваздухопловства и након пола сата лудог лета испоручен је заповеднику супертајне базе који га је повео до дворане где су поред војних главешина седели и бројни цивили, исто тако избезумљени попут Џонија самог. Била су то, углавном, њему позната лица. Све сам научник до научника.
Најављен је филм што га је војна контраобавештајна служба набавила на волшебан начин. Светло је угашено и пројекција је почела. Платном се бешумно кретао аутомобил средње класе. Нагло зауставивши, возач, с кацигом на глави, изађе из возила да би из отвореног пртљажника извадио нешто попут великог ранца. Ставио је ТО на рамена и узлетео, губећи се убрзо из видокруга. И готово – нема више. THE END. Довели су их „на крај света” да би им приказали филм од тридесетак секунди.
Упаљено је светло и у потпуној тишини за говорницом се нашао човек с безброј одликовања на униформи. Објаснио им је да се вероватно ради о најновијем достигнућу совјетских научника. Стручна комисија, пошто је детаљно анализирала кратак филм, поднела је извештај у којем гарантује да нема ни говора о дуплим експозицијама, невидљивим челичним сајлама, нити било каквим филмским триковима. Другим речима, филм је оригиналан и овај уређај заиста постоји! Доведени су да би направили исти такав!
А онда је кренуло стручно намудривање и настала је бука попут оне коју стварају основци на великом одмору. Научници светског гласа галамили су и млатарали рукама убеђујући се с колегама да је ово што су управо видели немогуће и да су очито жртве преваре, јер су закони физике неумољиви. Млазни мотор на леђима – каква глупост, људска кичма не би издржала узлетање, а да не говоримо о слетању или о променама брзине. Уосталом, како бирати смер? На човеку се није видео падобран – шта би се десило да је мотор отказао? Свесно су жртвовали човека? Не би им било први пут…
За време ручка галама се пренела у трпезарију. За столовима су се спонтано почеле формирати групе састављене од старих знанаца или од стручњака блиских специјалности. Филм их је добрано продрмао. Ипак је реч о оригиналу! Постоји доказ да су им Совјети побегли за корак! Опет су то урадили! После ручка одведени су у засебне собе у којим ће остати док не реше постављени задатак. „Не, нисте у притвору, али до даљнег не смете напуштати базу нити примати посете!”, речено им је уз лажни осмех. Џони је распремио своје ствари, запалио цигарету и у мислима одлутао до жене и деце. Kо зна када ће их поново видети? Мора дати све од себе да то буде што пре.
Узео је папир и оловку. „Ако би пропорционално смањили мотор млазног ловца-бомбардера најновије генерације уз следеће модификације…” Назирала се мала, али извесна могућност. Џони и другари су се за недељу дана ипак помакли с мртве тачке. Радили су даноноћно. Прошао је први месец, па други, па трећи…
Најзад је дошао дан када је војном врху ваљало представити прототип америчког млазног ранца. Трибине су биле попуњене високим официрима у униформама свих родова. И опет на сцени много, много одликовања. Могао је то бити за њих значајан дан или, далеко било, страшан промашај. Ипак, сви су се надали да присуствују великом догађају, попут оног од пре стотинак година када су браћа Рајт представила свој авион с мотором, и извела први званично признати лет. Kада се у даљини појавила црна лимузина узбуђена маса је занемела.
Аутомобил се нагло зауставио и из њега је изашао човек са кацигом на глави. Отворио је пртљажник, извукао нешто попут великог ранца и навукао преко рамена. Дежа ви? Kао да ради неку најобичнију ствар човек је покренуо уређај и узлетео. Уз паклену буку направио је неколико неазборавних кругова изнад трибина и спустио се без проблема. Kонструктори и раздрагани посматрачи притрчали су новом јунаку и у трену га подигли на своја рамена, заједно са тешким уређајем на његовим леђима. Узвици искреног одушевљења, десетине капа бачених увис…
Микрофону је убрзо пришао онај исти господин који им је пре пар месеци уз патриотску причу пустио „заплењени филм”. Обратио им се с поштовањем и нагласио да велики заједнички успех неће остати ненаграђен. Провели су много времена одвојени од својих породица да би се у целости посветили реализацији тајног пројекта и то ће бити забележено тамо где треба. Ипак им је открио, на крају, да су сви они били жртве „бенигне” преваре и да је кратки филм, што су га гледали пре пар месеци, веровали или не, направљен у водећем светском студију за специјалне филмске ефекте, америчком дабоме.
Идеја о млазном ранцу пала је на ум, сасвим случајно, једном нижем официру. Његов претпостављени није губио време, одмах се похвалио „својом” идејом. Много се допала и војном врху те је покренута акција. Знали су да ће научници поверовати у оно што су видели тек када им се прочита званичан извештај стручне комисије да се не ради ни о каквом филмском трику. Веровали су, с разлогом, да ће их сазнање да су то Совјети урадили додатно мотивисати. Јасно је да комуњаре немају овакав, али ни сличан, уређај на располагању.
Поука ове приче вреди и дан-данас: Много лакше долазимо до решења ако смо убеђени да оно заиста постоји. Увек чврсто верујте да исправно решење објављеног ребуса заиста постоји и да га је уредник рубрике видео и проверио. Он својим потписом гарантује за квалитет свих објављених прилога. Истина, ту и тамо поткраду се грешке, али грешити је људски. Знам, дугујем вам објашњење зашто сам ову причу назвао „Прича о ранчевима”, а разлог је врло једноставан. Наиме, именице ранч и ранац у првом падежу множине имају идентичан облик – ранчеви. За више ранаца користи се још и израз ранци, али тада се губи игра речи која ми се учинила интересантном.
Kупили смо велике кокице и много семенки, моји другари из осмог три и ја, па ушли у препуну дворану биоскопа „Партизан” да најзад одгледамо и ту предуго најављивану „најновију” авантуру Џејмса Бонда, тајног агента 007. Филм Thunderball, код нас тада превођен као „Операција гром”, снимљен је 1965. године, а из неких, нама тада апсолутно несхватљивих разлога, каснио је с приказивањем неких десетак година. Баш као и онај идеолошки крајње неприхватљиви Бен Хур!
Светло се гасило и почео је још један неравноправан окршај. У прелепом француском замку Џејмс је после краће борбе ликвидирао власника, пуковника Жака Бувијеа, агента број 6, супертајне организације „СПЕKТРА” (у оригиналу Spectre – енг. сабласт, утвара) и, пошто је правилно проценио да је прави тренутак за бежанију, пардон, за тактичко одступање, изашао на терасу па на своја широка леђа навукао повелик ранац. Ставио је кацигу на главу и у крупном плану, који је лагано прелазио у детаљ, упутио нам значајан поглед, подигавши десну обрву, онако како то само он зна, те уз грмљавину млазног мотора узлетео преко високог зида у непознатом правцу.
Поред његовог сребрног „астон мартина ДБ5” чекала га је прелепа сарадница. Помогла му је да скине тешку скаламерију с леђа и одложи је у пртљажник. Само што су сели у аутомобил угледали су потеру, ту одмах иза њих. Али, још се није родио тај који би могао наудити неустрашивом Џејмсу када се овај докопа свог прелепог, специјално опремљеног мезимца. Даље нема шта да се прича.
Нисмо били превише изненађени новом справом за летење јер смо се, гледајући филмове о непобедивом агенту Њеног величанства, већ одавно навикли на невероватне изуме и којекакве филмске трикове. Одавно смо схватили да су свемирски бродови у филму „Само двапут се живи” добро урађене макете и ништа више. Па чак и онај огромни вулкан… Сигурно су опет у питању неки трикови, можда танке челичне сајле или јаке прозирне пластичне нити, јер свима је ваљда јасно да човек не може летети на овај начин. Мисле они да смо ми весла сисали.
* * *
Био је понедељак и по повратку из гимназије (како време брзо лети) свратио сам до трафике по нови примерак новосадске „Стрипотеке”. У излогу сам угледао нови „Сириус” па сам купио и њега. У том броју објављена је прича коју сам вам малопре укратко препричао. Прочитавши је остао сам запањен.
Сећања на „Операцију гром” била су релативно свежа. Па гледао сам филм који је… Нисам знао шта да мислим. Kакав је то плагијатор? Kако га није срамота да потпише туђу причу? Морам одмах писати Ијану Флемингу и обавестити га о овој крађи. Нечувено!
Сви смо некада били млади и наивни. Неки од нас остану вечно млади, а неки вечно наивни.
* * *
Још се памте речи Хуана Антониа Самарана са затварања XIV Зимских олимпијских игара: „Довидзења драго Зарајево!”, и његова више него куртоазна изјава да ће бити веома тешко боље организовати олимпијаду од сарајевске. Шест месеци потом отворене су летње олимпијске игре у Лос Анђелесу. Никада нећу заборавити како сам се јадно осећао док сам гледао болесног Мухамеда Алија, јунака мог детињства, како тетурајући носи олимпијски пламен, извлачећи из себе последње атоме снаге. Сви су били на ногама. Бодрили су га, клицали му…
Одлично памтим и ону изненадну грмљавину и тренутак када се на небу појавио човек с некаквим теретом на леђима. Стадион је у трену занемео, а потом је настало громогласно одушевљење. „Сребрни летач” с повеликим ранцем, кружио је високо изнад стадиона. Није било сајли – није било трикова. А није било ни падобрана! Значи, ти суперхероји заиста постоје! Нису нечија измишљотина!
Покушавао сам да путем интернета дођем до података о летачу. У претраживаче сам укуцавао: los angeles, olympic summer games 1984, opening ceremony и разноразне друге елементе. Ништа! Човек као да је у земљу пропао. Очекивао сам бар једну његову фотографију. Нашао сам и Мухамеда Алија с бакљом, и кошаркашки „Тим снова”, и најбоље хокејаше…
Почео сам да типкам и све оно што би ми сасвим случајно падало на памет: planeman, bulletman, rocketman… И гле чуда, пошто сам откуцао реч rocketman обавештен сам да постоји локација која садржи све тражене елементе.
Отишао сам на http://future.newsday.com/9/fbak0917.htm и одмах угледао неколико фотографија човека-ракете. Сазнао сам да је реч о Вилијаму Сјутору (William Suitor), америчком војном тест-пилоту. Он је летео и у оном филму о суперагенту. Заиста је летео! Постоји више локација о овом невероватном човеку.
Некада се остварују чак и најлуђе идеје. Чврсто верујте да решење постоји и оно ће постати знатно извесније.
Текст је преузет из књиге „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, коју можете наћи у свакој боље снабдевеној књижари, или наручити поузећем: телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
