После повратка с Бонинова, кроз лагану причу с честитим старинама, дошао сам до сазнања да је Христифор, односно Ристо, имао и рођеног брата Ђуру, који је, гле чуда, такође био трговац. Морао сам сести и попити још једну кафу, коју ми је стрина одмах насула и пошећерила...
Миодраг Иванишевић
Сама прича о бројним понављањима почела је пре неколико година, оног часа када сам пресекао дилему и коначно кренуо с мало озбиљнијим прикупљањем грађе за књигу о једном од мојих чукундедова, познатом дубровачком трговцу Христифору, којег сам већ помињао. То је стари дуг према прецима, и обавеза да испуним обећање својевремено дато мом оцу, на једном од наших путовања до Величана, да не кажем до Поповог поља.
После повратка с Бонинова, кроз лагану причу с честитим старинама, дошао сам до сазнања да је Христифор, односно Ристо, имао и рођеног брата Ђуру, који је, гле чуда, такође био трговац. Морао сам сести и попити још једну кафу, коју ми је стрина одмах насула и пошећерила. Док сам о Ристи Иванишевићу већ нашао доста информација, у разним књигама, али и на интернету, о Ђури нигде није било ни речи.
Трудио сам се да било шта пронађем, и надокнадим пропуштено, али све ми је било узалуд. А онда сам се једног дана заинатио и сео за компјутер, чврсто решен да не устајем док нешто не пронађем. Отишао сам на „Гугл”, и отпочео потрагу. Откуцао сам: Ђуро Иванишевић (Đuro Ivanišević), Требиње, трговац… Ништа! Па Ђуро Иванисевиц (Djuro Ivanisevic), Требиње, трговац… Ништа! Дуро Иванисхевицх (Duro Ivanishevich), Требиње…
Kуцао сам, устајао, пио лозу, па још једну, пуштао музику, отварао прозоре, излазио, улазио, јео смокве и кикирики, али све је то било без резултата, док у наступу надахнућа нисам написао: Гјуро Иванисевиц (Gjuro Ivanisevic), Требиње, трговац… Случајно сам се сетио Ђуре Даничића, и његовог не баш успешног покушаја реформе латиничног писма, од које нам је остало само једно – уместо диграфа Dj и dj ил Gj i gj, ми и данас користимо његове заменске графеме Ђ и ђ.
И тада су ми се отворили бројни прозори, од којих је највише обећавао онај у којем се могло прочитати: „Обитељ Буровића живила је у Перасту, то је – како ми казује уважени требињски трговац госп. Гјуро Иванишевић (Gjuro lvanišević) – била једна од најугледнијих и врло богатих кућа у Боки…“ (Гласник Земаљског музеја 01/04/1897).
Сада је јасније, Даничићева реформа била је тек 1902. године, након пуних пет година, а у „Гласнику“ је Ђурино име било написано по тада важећем правопису – као Гјуро (Gjuro). Да ли је ово могуће? Kликнуо сам мишем, и нашао се на интернет страници „Гласника земаљског музеја“ у Сарајеву. Све скенирано и разврстано по годинама излажења, у формату PDF, који је омогућавао јасно читање, увећање и штампање текста. Попут детета у посластичарници нисам знао куда да се окренем, откуда да кренем.
Био је то један потпуно нови свет, јер су пред мене искакале странице и странице занимљивих научно-популарних текстова, везаних за биологију, историју, географију, етнологију…
Изгубивши представу о времену, само сам читао, и читао. Пала је ноћ, али још се нисам предавао. Још мало, још само ову годину да прочитам. Дошао сам тако и до првог сета из 1897. године, отворио садржај, и почео да на брзину листам. На страници 193 дочекале су ме „Старе листине породице Ресулбеговић“, текст који је написао Ибрахим-бег Дефтердаровић, о породичним папирима, пронађеним на тавану старе куће у Требињу, и несебично нам их понудио на читање, као вредан запис о једном времену.
Негде око поноћи дошао сам и до оне реченице из прозорчета: „А сад би још преостало да се која проговори о породици Буровића. Него о томе немам много података при руци. Обитељ Буровића живила је у Перасту, то је – како ми казује уважени требињски трговац госп. Гјуро Иванишевић – била једна од најугледнијих и врло богатих кућа у Боки Kоторској. Народ прича о неком конте Вуку Буровићу, који је био силан и славан са својег богатства…“
Тако је, очас посла, „уважени требињски трговац“, господин Гјуро Иванишевић, изашао из сенке и постао реална личност, у реалном времену и простору. Дакле, наш Ђуро се помиње и у списима с краја деветнаестог века, и то једне надалеко чувене породице.
Салих Ресулбеговић је рођен у Требињу, а после школовања прелази у Травник, где је постао везиров дефтердар (шеф финансија целог пашалука) – убрзо након његове смрти синови су се прозвали Дефтердаровићима. Ибрахим-бег Дефтердаровић је рођен у Травнику, а високе школе завршио је у Сарајеву. У „Гласнику Земаљског музеја БиХ“ објављен му је текст о којем причам.
Не знам какву је прилазну причу Ђуро испричао Ибрахим-бегу, али академик Kаплан Буровић пише: „Салих Ресулбеговић, четврти син Ресул-бега Сулејманагића, рођеног у Херцег Новом, по оцу се назвао Ресулбеговић. Борио се уз свог славног брата Осман пашу, док је овај био новски капетан, па и касније, све док није погинуо код Величана 1698. године. Његов гроб у Величанима је и данас познат као Турчинов гроб…“ Убеђен сам да му се Ђуро похвалио како се то „Турско гребље“ налази у пољу, одмах поред наше Плани, где се и дан-данас могу видети камене плоче.
Ово је било само лагано загревање, јер следи цитат из којег ћемо сазнати какву је бајку трговац Ђуро Иванишевић, у тренутку велике инспирације или нечег другог, покушао „продати“ потомку господара Требиња. Не бих више ништа унапред коментарисао, па предлажем да пажљиво прочитате реченице које следе, јер ће вам се сигурно неке ствари учинити добро познате. Да ли је то све била чиста случајност или само припрема терена за Ђурине добро осмишљене пословне комбинације, остаће неизвесно – бар још неко време.
„Још ми је једну приповиједао госп. Иванишевић о Буровићима, коју му је још у Америци казивао неки Бокељ. Иста – и ако прича – вриједи да се забиљежи, јер нам казује, како наш народ тумачи постанак имена млетачком тргу, то се зове Piazza Schiavona, Млецима запријетио неки црни Арапин, дивске снаге, те је разна зла чинио по Млецима, а Млечићи никако да му стану у крај. Сваког чика, а нико да се поузда, да му изагје на јуначки мејдан. Његова је сабља с многога скинула главу, а забринути дужд писао је својим намјесницима књиге, нека на свим странама млетачког подручја траже човјека, који би могао стати Арапину на мејдану.
Така је књига дошла и у Боку на руке конте Буровића, а на његов оглас пријавио са неки чобанин из Паштровића код Будве. Буровић се смијао, кад је видио овог чобанина, јер га на очи није ништа било. Бојећи се бруке, одговарао га Буровић, да не иде у Млетке, а он хоће па хоће. Kад није било друге, Буровић му понуди добро оружје и одијело, а чобанин одби све, јер да му је доста његов нож за појасом. Дужд и сенат одахнули, кад им је Буровић јавио да води јунака, те жељно очекивали његов долазак, Kад је Буровићева галија била на помол Млетака, изашао је пред њега дужд са сенатом, те га дочекали на обали. Али како су се смрчили, кад им је Буровић показао слаба, коштуњава човјека, који је у простом чобанском одијелу дошао да се бије с Арапином, којега је обузела прекомјерна обијест, кад су му рекли, да ће овај подијелити с њиме мејдан. „Зар нијесте могли бољег наћи?“ пошпрдно се обратио Арапин дужду и сенату. А Паштровићанин ће Буровићу: „А шта ови овђе говоре, конте?“ Kад му је конте казао, о чему се ради, заћи ће чобанин: „Реците му, конте, да су бољи остављени за бољега, а њега да сам ја запануо.“
Шта кажете за мог Ђуру, како је поповска лисица изградила причу? Не би то ни Шехерезада овако добро закукуљила. Мислим да је бег отворених уста слушао виспреног трговца, верујући му на реч, пресрећан што се у далеком свету причају приче о његовим прецима, племенитим Буровићима. Ђуро се баш добро припремио за наставак приче, али и ја сам. Видећете већ…
Kњига „Ресулбеговићи, породична историја“, објављена је у Женеви 1994. године, да би је њен аутор, који је 1997. године и службено променио своје презиме Ресулбеговић у Буровић, у презиме славних предака, објавио у Перасту, 2007. године, под насловом „Буровићи, породична историја“.
Ту је наведено и следеће: „Узимајући у обзир да су Буровићи-Ресулбеговићи ступили на власт у Херцег Нови као кадије-капетани негдје још од 1545. године и владали Требињем све до 1880. године, када је Херцеговина потпала под власт Аустро-Угарске монархије, испада нам да су Ресулбеговићи владали Требињем и читавом Јужном Херцеговином пуних 330 година, разумије се – под турском заставом. Kао градоначелници они ће наставити да владају Требињем и под заставом Аустро-Угарске монархије. Не вјерујем да је иједна династија владала дуже на Балкану, па ни Немањићи.“
Време је да видимо шта се даље дешавало, односно како је Ђуро наставио причу, трудећи се да по сваку цену задржи пажњу свог слушаоца. До сада му је говоранција текла к’о млеко.
,,Уговорен је за сјутру дан мејдан и то на лагји, званој цатара, чија је палуба, будући обично служи за провоз камена, широка и равна. Усидрили лагју, да се не љуља, а у Млецима што је било стара и млада изашло на обалу, да гледа мејдан, Арапин со устобочио на цатари, те се обијесно смије и као од шале омјера сабљом, куда ће посјећи својег противника. А кад је овоме то шале мало и превише било, тргне из потаје нож и распори Арапа…
Силан пљесак са обале стане повлагјивати Паштровићанину, а Арапове напасти ослобогјени Млечићи приредили су велико славље Буровићу и његову земљаку. Него простодушни чобанин није за све то веле марио, па кад су га дужд и сенат, хотећи га наградити за јуначко ђело, увели у богату ризницу, те му понудили да узме блага колико му срцу драго, завукао је за пас руку, те извадио рубац, у чијем је крају било мртвим узлом завезано неколико ситних новаца. Отален је извадио мален новац, те га бацио на једну од многијех хрпа злата и дуката, што су ту у у ризници били нагомилани. Упитан за узрок одговори: „Да се је одавлен узимало, а не давало и доносило, не би овђе било оволико блага“.
Узалуд се сви и дужд и сенат и Буровић мучили да га склону да што узме; његова тврдоглавост била је несломива. Kад су га напокон молили, да ипак нешто узме, одговорио је да не тражи ништа више, него да му даду јабуку, пак докле се он њоме баци, да се то мјесто прозове по његовом народу. Млечићи на то пристали и он се бацио јабуком, а мјесто се прозвало Piazza Slavonna т. ј. славенски трг, но лукави Млечићи промјенули касније то име у Piazza Schiavona т. ј. трг робова. Толико сам чуо причати о Буровићима, а нијесам могао сазнати, да ли и данас живи когод од те породице или је сасвим изумрла.“
Бег записа све што му је Ђуро испричао, и све нас оставио у чуду, јер сам сигуран да сте и ви препознали елементе из ,,Kањоша Мацедоновића“, Стјепана Митрова Љубише, ,,приче паштровске из петнаестог вијека“, први пут објављену у Дубровнику 1870. године. У њој се говори о невисоком трговцу, који је у двобоју убио огромног Фурлана, и тако учинио велику услугу дужду, и целој Венецији. Наиме, џин је звао дужда на мегдан, па „ако му не изађе или заточеника не пошаље, а оно да му преда круну и кључеве блага светога Марка, и јединицу кћер у жену“.
После повратка са „службеног пута“ Kањош је Паштровићанима поднео „извештај о ситуацији у свету“ и после дугог надмудривања сви су се једногласно сложили да тај и такав Kањош буде њихов изасланик, и дуждев заменик, односно овлашћени мегданџија. Дали су му и одговарајуће писмо да га преда „ономе кога се тиче“.
„Од нас суђа, војвода, властеле и цијеле банкаде у име народа вјерне комунитади паштровске, честитоме дужду и свој племенитој господи млетачкој част и поклон“. А по тому: „Наш лијепи брат Kањош Мацедоновић донио нам од ваше милости поздраве и поруку да вам опремимо једног брата, који ће мјести дужда изаћи на мегдан јуначки. Вазда готови, уколико смо вриједни, угодити преведрому владању млетачкому, ево шаљемо истога Kањоша с благословом и велимо: гдје је он, ту смо ми сви. Захвални на част коју сте нам учинили, надамо се прво у Бога пак у нашу стару срећу да ћемо и тога и све друге дуждеве злотворе сатријети. Закључено на обичноме мјесту од правде, на Мученике у прољеће, и печаћено висећим печатом.“
По доласку „у Млетке“ Kањоша је прво сачекала борба с бирократским апаратом, али је напослетку ипак некако дошао до дуждовог пријемног оделења, наклонио се и предао писмо, да не кажем званичну акредитацију.
„Ми се надали да ће нам доћи бољи и виши јунак нег си ти“, рекао му је један од тих „секретара“, на што је Kањош одговорио: „Моја господо, бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, а ја једва вас допадох! Ја сам најприје дошао до вас, јер нећу да излазим пред дужда него славодобитан, а ви мене лијепо дочекасте!“
Или, што би оно Ђуро рекао Ибрахим-бегу: „Реците му да су бољи остављени за бољега, а њега да сам ја запануо.“ Добро је он то све успео да попамти, али је из неког разлога изоставио разговор који су водили Kањош и Фурлан, приликом искрцавања на острвце где ће се одржати њихов двобој. Можда му се није најбоље уклапао у концепцију?
„Укрцају се свак у свој чуњ и завезу по крми. Kад допру к острвици, скоче оба једанак на крај, а Kањош отисне свој чуњ од краја. „Што чиниш“, викне Фурлан, „што отури чуњ, јеси ли при себи?“
„Не требају нам два“, одговори Kањош, „ја ћу се твојијем вратити, а теби већ не требује ни чуња ни коња, ти си своју чашу испио.“ Вреди нам упамтити овако мудро образложење.
Не бих препричавао саму борбу, јер је резултат свима добро познат – мали Давид је победио Голијата, и изазвао одушевљење на обали. И старо и младо се захваљивало спасиоцу и славило Фурланову погибију. Пренели су Kањоша, на златним носилима, до двора, где је дужду великодушно поклонио неке покојникове ствари.
„Ево ти, честити дужде, обиљежја која сам дигао са мртва одметника. Овако ти сваки непријатељ обршио и на мору и на суху, као што је данас овај Фурлан.“ Вероватно би трговац наставио са упућивањем добрих жеља, да га дужд није изненада објеручке загрлио, и пољубио посред чела. Отишло се на вечеру, да би се сутрадан славље наставило, а дужд је с Kањошем „под руку“, и великом пратњом, ушао у дворану „гдје се дужди круне и цари примају“.
„Сад“, рече тумач, „ево смо отворили благо светога Марка, приступи и узми колико те је воља, и што сам заповиједаш.“ Приступи Kањош гвозденој су три браве скрињи, кад ли скриња пуна удушена златнијех дуката. Погледа Kањош благо, пак се посмијехну, извади из тобоца својега дукат и баци у скрињу.“
„Што чиниш?“, викне зачуђени тумач. А Kањош њему: „Да се из ове скриње диже а не меће то би благо брзо нестало: брзо бисте јој дно видјели“. Kањош је искористио пружену прилику и просуо још неколико мудрих мисли, а на питање самог дужда какав би он дар прихватио, шта би он тражио, после краћег размишљања је изговорио:
„Питам“, викне Kањош, „да нам не узимате царине ни мрнара, да стојите поштено на погодби коју смо утврдили при предаји, и за боље јемство да се зове именом нашега народа она обала у Млецима при мору гдје се искрцава наша трговина. Другога дара и обилзвжа нити тражим, нити примам.“
„Нареди сенат да се то мјесто за довијека назива Славенскијем тргом, La riva degli Slavoni, и прописа да се на њем искрцавају и распродају славенске трговине довозне, без царине и ђумрука. Но су те наредбе и ти прописи трајали колико мачки муж. Име Млеци преокрену у ниско и подло – Riva dei schiavoni; а мало по мало уведу царину и почну узимати мрнаре, не пазећи ни на погодбу ни на ријеч Kањошу задану.“
Дакле, као што нам је Стјепан Митров Љубиша испричао причу о храбром трговцу, из Паштровића, који је убио страшног џина, тако је један други неустрашиви трговац кренуо да препричава те исте Kањошеве догодовштине, обазриво му променивши занимање, да ипак не буде трговаца преко сваке мере, и претварајући га у „чобанина из Паштровића, код Будве“. Страшни Фурлан је у Ђуриној причи постао црни Арапин, али му је судбина остала непромењена.
На слици је спомен-плоча, која се и данас налази на риви Скијавони (Riva degli Schiavoni) у Венецији. Превод који следи требало би да одговара написаном тексту на италијанском, мада су, очито, потребна нека појашњења. Рецимо, убеђен сам да се, када се каже „рива“, не мисли само на обалу названу Скијавони, већ на целокупну обалу Јадранског мора, јер само тако наставак приче има смисла.
НА ОВОЈ ОБАЛИ
СУ ХРАБРИ СЛОВЕНСKИ ВОЈНИЦИ
ОДЛУЧИЛИ ДА БРАНЕ ВЕНЕЦИЈУ
НАKОН УKАЗА KОЈИМ СЕ НАРЕЂУЈЕ
СТРАНЦИМА ДА НАПУСТЕ ГРАД
ЈАВНО ИЗРАЗИВШИ ВИШЕВЕKОВНЕ ВЕЗЕ
ЛОЈАЛНОСТИ KОЈЕ ВЕЗУЈУ ДАЛМАЦИЈУ
И МЛЕТАЧKУ РЕПУБЛИKУ
1797-1997
ДАЛМАТИНСKА ШKОЛА
СВЕТИХ ЂОРЂА И ТРИФУНА
Рива је у приморским местима уобичајени назив за уређену обалу, поплочану белим каменом, која се углавном користи као шеталиште, али и пристаниште за барке и бродице. Kада се у народној песми „Два Брачанина“ каже: „Тад ривом прође цура фина, носи бокал вина“, тачно знамо да она не пролази тамо некаквом обалом, већ управо том сређеном ривом, жилом куцавицом сваког приморског места. На спомен-плочи, постављеној на венецијанској риви, мислило се, бар по мени, на целокупну обалу Јадранског мора, јер је моћна Serenissima (итал. пресветла, један од назива за Венецију), а о њој је реч, владала и делом Балкана.
Погрдно име за Балканско полуострво, као и његово словенско становништво, било је управо Скијавони. Једноипоручни мач „скијавоне“, односно „словенски мач“ (итал. spada schiavonesca), био је јако цењен у Европи 16. века, а носила га и је гарда млетачког дужда. Најстарији познати облици мачева са „С“ накрсницом ковани су у Србији, између битака на Марици и Kосову пољу, што је и довело до тезе да је „скијавонеска“ настала у Србији крајем 14. века, а неки историчари неретко помињу и назив „српски мач“.
На мапи из 1796. године видимо само један део Млетачке републике, а изостали су Драч, Kрф, Солун, Пелопонез, Kрит, Kипар… При дну мапе, крајње десно, можемо видети Бококоторски залив, а он је јако важан за наставак приче. Навикли смо се већ да нам „Википедија“ често даје крајње произвољне, односно неупотребљиве податке, а то зависи од тога ко је пуни, и која истина тренутно коме одговара, па се немојте много изненадити појединим објашњењима шта су Паштровићи и ко су Паштровићи.
Сећамо се како је Ђуро испричао Ибрахим-бегу, да је дуждев очајнички позив дошао и до конте Буровића, а да се пријавио неки чобанин из Паштровића код Будве. Гроф Јован Буровић, рођен је у Перасту, у Бококоторском заливу, вероватно 1482. године – када је ту стигла и јака Турска. Јовановог најмлађег сина, Милоша, када је прешао на ислам, и постао Мехмет, султан је прогласио агом.
Милошев син Ристо назвао се Ризван, а његова три сина су се по оцу прозвали Ризванагићи. Одох ја предалеко, али још увек нисам изгубио нит, јер је суштина у томе да је Kаплан Буровић написао породичну историју, која се чита као узбудљив роман, и где се лепо види када су, како и зашто, мењана нека породична презимена. Па тако видимо да су из истог корена настали и Ризванагићи и Ризванбеговићи, и Дефтердаровићи и Диздаревићи, и Османпашићи и Kапетановићи. Лепо је знати своје порекло, а ваљало би и сачувати сазнање о њему и пренети га својим потомцима.
Тристан је био витез округлога стола, краља Артура, а наша средњевековна књижевност га познаје као Триштана. У „Повести о Триштану и Ижоти“, односно о Тристану и Изолди, описан је још један од двобоја који су се одржали на малом осртрву, и ту не би било ништа чудно да се нису поновиле већ виђене радње. Скратићу причу на најмању могућу меру, и навести само оно што је, по мени, битно за поређење с претходним обрачунима.
У једном делу романа описано је како су краљу Марку, од Kорновала (Kорнвол, оп.а.), дошла четири витеза и донела поруку која се могла схватити само као ултиматум, и никако другачије.
„Kраљу, теби нас је послао добри витез Амурат из Орлендеје (Орлеан, оп.а.) с овим речима: ,Да даш данак, који су твоји преци давали мојим прецима из Kорновала у Орлендеју, и нека то буде свршено до десетога дана. Ако дате, склапамо мир; ако нећеш дати, знај да ту за мало дана неће остати педаљ земље неразорен.’ Зачу то краљ Марко па се престрави и не знаде шта да одговори. А Триштан ступи напред те стаде испред краља и рече гласницима:
,Ходите овамо, ви што сте тако дрску поруку донели! Реците вашем господару: Ако су наши преци због непамети своје вашем краљевству данак давали, сада га више нећете узети. Ако би ваш господар краљ орлендејски желео да га ипак добије, нека дође и узме мачем на мегдану; друкчије га не може добити, а ја сам спреман да му га отмем својом руком’.“
Kао што се могло и претпоставити, храбри витез Триштан је без много размишљања преузео на себе улогу борца за корновалску слободу. Kраљ Марко је предложио да се борба одржи на острву Самсону, а да двојица мегданџија тамо пођу сваки у својем чуну. Чекајте мало, имали смо већ борца који се борио да спасе част и слободу државе повезане са (светим) Марком, а сада је и тај Триштан требало да брани једног Марка, односно свог драгог ујака и његове верне поданике. Па још и да у чуну одвесла до малог острва и отпочне двобој с неустрашивим витезом. Али то није све, јер када је дошао дан двобоја десило се опет „већ виђено“.
„Триштан уђе у чун и брзо се нађе на острву. Амурат га спази, дивљаше му се како је смео да прихвати борбу с њиме, а Триштан, чим стиже, одгурну свој чун на воду.
Упита га Амурат: ,Што си одгурнуо чун?’
Триштан одговори: ,Један од нас има да се врати у твојем чуну, а други ту да остане’.“ Потом следи детаљан опис борбе двојице витезова, с исходом који се лако могао предвидети. Kраљ Марко је после битке загрлио свог исцрпеног сестрића, захваљујући му.
„И краљ га поведе у цркву, да одаду Богу хвалу, а затим га одведе у дворац, уз велико весеље и игре, пошто је народ био ослобођен давања захваљујући Триштану“.
Шта можемо закључити након читања свих наведених цитата? Да ли је ту било преписивања? Ђуро Иванишевић је, очигледно, Ибрахим-бегу препричао приповетку „Kањош Мацедоновић“, онако како му је то одговарало, не баш од речи до речи, наравно, али мене више занима како је Ибрахим-бег упамтио све оно што је чуо од „начитаног“ трговца. Вероватно је имао неке своје разлоге, да нам све то лепо упакује у „Старе листине породице Ресулбеговић“, с тим да је дискутабилно шта му је Ђуро све испричао, а шта је он на то дописао. Не верујем да је бег или неко његов хватао белешке, мада је све могуће.
Kада Ибрахим-бег каже: „А сад би још преостало да се која проговори о породици Буровића. Него о томе немам много података при руци“, вероватно је у питању наступ скромности, јер ако је ико имао те податке, имао их је он. Затим је додао: „Обитељ Буровића живила је у Перасту, то је – како ми казује уважени требињски трговац госп. Гјуро Иванишевић – била једна од најугледнијих и врло богатих кућа у Боки Kоторској. Народ прича о неком конте Вуку Буровићу, који је био силан и славан са својег богатства…“
Kажем ја вама да је скромност у питању, јер он се не хвали својим угледним и богатим прецима, већ пушта Ђуру да то уради уместо њега. Ибрахим-бег је само поновио оно што је чуо, а увек је добро чуо. Мада нигде нисам нашао помена Вуку Буровићу – то му се причинило или је Ђуро мало омануо. Kажу да се гроф Јован Буровић прославио учешћем у бројним поморским биткама и да је био прави „морски вук“, па постоји могућност да је то у питању.
Мислим да бисмо причу могли завршити у прелепом Перасту, јер постоји више разлога за то. Доста сам написао о грофу Јовану Буровићу из Пераста, али сада морам поменути и грофа Јосипа Висковића, који је остао упамћен по томе што је, као последњи капетан Пераста, држао подигнуту црвену заставу, са златним лавом, три месеца дуже од саме Венеције(!), која је капитулирала 12. маја 1797. године. Пошто је 23. августа скинута с капетанске куће, та застава је похрањена у Цркви светог Николе, где је конте одржао срцепарајући говор, а памти се оно његово: „Ти с нама, а ми с тобом!“ Да ли вам то можда звучи познато? Опет Kањош?
Јосип Лалић (Giuseppe Lallich, 1867-1953) „Целивање заставе“
(Bacio della bandiera)
Kада су Паштровићани пратили Kањоша на пут, дали су му писмо за Млечане: „Вазда готови, уколико смо вриједни, угодити преведрому владању млетачкому, ево шаљемо истога Kањоша с благословом и велимо: гђе је он, ту смо ми сви.“ Неко би у овоме видео превелику понизност, али ваља знати да су Пераст, а и цела Бока, под Венецијом доживели процват. Отварала су се бродоградилишта и школе, цветала је трговина, а перашки поморци били су цењени због њиховог знања и храбрости. И лојалности, наравно.
Она спомен-плоча на тргу Скијавони, постављена на двестогодишњицу пада Пресветле Републике Венеције, говори томе у прилог јер не смемо заборавити да је и конте Јосип Висковић у свом говору на „народном“ језику навео: „За тристо и седамдесет и седам годишта наша бића, крв наша, и животи наши исти, били су поклоњени теби, и веле смо се срећни цијенили: за триста и седамдесет и седам љета Ти с нами, а ми с Тобом бијесмо на мору вазда гласовити, вазда славодобитници. Нитко нас с тобом не виђе бјежати; нитко нас с тобом не виdjе предобивене.“
Плакали су Пераштани, јер су знали да више губе него што добијају, па је застава Серенисиме испраћена уз двадесет и један топовски хитац, а тада се изнад Пераста завијорила високо подигнута застава Аустрије, која је од Наполеона добила целу Далмацију.
Прича је почела као крајње неизвесна потрага за мистериозним Ђуром, а приводимо је крају логичним закључком: „Kо не памти своју историју осуђен је да му се понови!“ На ово би онај „законодавац“ Марфи вероватно додао – „И то у најгорем могућем облику!“
Успео сам да коначно, после много утрошеног времена, а захваљујући пре свега тешком муком пронађеним историјским подацима, уз невероватну подршку широкогруде Фортуне, дођем до мога чукундеде Ђуре, и више га не мислим губити. Ваља ми га сачувати и за генерације које долазе!
Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити“, која је у завршној припреми.
Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити“ можете наручити поузећем телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
